Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет Универзитета у Београду
Одељење за социологију


Предмет: Увод у социологију 1

Тема: Недељно саопштење на тему: Моћ и власт – три чиста типа легитимне власти


Студент: Бојана Максимовић SO10/101
Професор: Вера Вратуша



1.МОЋ И ВЛАСТ

„Моћ означава сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа“[...] „Са социолошког становништа, појам моћи је аморфан.“ (Вебер, 285)

Вебер сматра да је појам моћи неуобличен, неодређен и означава било који степен могућности наметања воље упркос опирању.

„Власт означава вероватноћу да ће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја.“ [...] „Социолошки појам власти мора бити прецизнији и може да значи само вероватноћу да се за једну заповест нађе послушност“ (Вебер, 285)

Власт је онај облик моћи који је прихваћен као легитиман, тј. као исправан и праведан. Власт не означава стопроцентну послушност једне заповести, већ само вероватноћу да се за једну заповест нађе послушност.

„Дисциплина означава вероватноћу да ће одређена група људи, и то захваљујући навици, брзо, аутоматски и на схематски начин послушати једну заповест.“ [...] „Појам дисциплине укључује у себе навикнутост која је карактеристична за некритичну и беспоговорну послушност маса.“ (Вебер, 285)

Дисциплина је аутоматска послушност једне заповести, покоравање наметнутим правилима понашања.


2.ТРИ ЧИСТА ТИПА ЛЕГИТИМНЕ ВЛАСТИ

Легитимност власти је гарантована када грађани прихватају законе и покоравају им се, добијајући заштиту својих законски загарантованих права заузврат.

'Идеални тип'

Према Веберу, идеални тип је интелектуална конструкција створена помоћу преувеличавања једног или више аспеката стварности. То је једна непротивречна целина замишљених веза и односа која је 'идеална' у чисто логичком смислу. Ову замишљену слику не можемо наћи нигде у стварности. Идеални тип је једна утопија, један гранични појам с којим конкретне појаве можемо само упоређивати или мерити како бисмо објаснили неку њихову значајну компоненту.

Свака идеалнотипска творевина мора бити:
- апстрактна
- општа
- нестварна

Идеални тип није измишљен да опише стварност већ да прибави основу за упоређивање различитих страна реалности са козистентним логичким случајем. Вебер је свестан да се у стварном животу не може наћи ни једна конкретн апојава која би потпуно одговарала овим идеалним или чистим облицима.

„Власт може почивати на различитим мотивима оних који се покоравају. Она може бити условљена тиме што они који се покоравају настоје да дату ситуацију искористе у сопственом интересу, дакле чисто циљно-рационалним процењивањем шта је корисно, а шта штетно. С друге стране, она може бити условљена обичајем, тј. тупим привикавањем на једну одерђену врсту делања. И, најзад, она може бити условљена чисто афективним мотивима.“ (Вебер, 359)

Вебер разликује три типа чисте легитимне власти: законску, традиционалну и харизматску власт.

ЗАКОНСКА ВЛАСТ

Ова власт се заснива и одржава на основу правних прописа, тј. то је „она власт која је прописно установљена.“ (Вебер, 359)

Према Веберу, најчистији тип законске власти је бирократска власт (али, бирократија није једини тип законске власти), а управни апарат се састоји од чиновника које поставља највиши орган. Тип чиновника је школовани стручни чиновник.

„У тип законске власти спада и однос власти у приватном капиталистичком предузећу, у групи која се руководи неким циљем или у удружењу било какве врсте, уколико ово располаже већим хијерархијски уређеним управним апаратом. Модерне политичке групе су само најистакнутији представници овог типа.“ (Вебер, 360)

Вебер још и додаје да је власт у приватном капиталистичком предузећу „делимично хетерономна“ и „потпуно хетерокефална у односу према апарату за принуду, али је аутокефална уколико расте њена бирократска управна организација“. (Вебер, 361).

Дакле, власт се делимично понаша по законитостима из спољашњег света, потпуно је зависна у односу према апарату за принуду, али је самостална уколико расте њена бирократска управна организација.

Ниједна власт се не врши само бирократски, јер је то немогуће. „Наjвиши врхови политичких група јесу краљеви или представници које бира народ или неко парламентарно тело. У овом последњем случају стварно владају чланови тих тела или харизматске односно угледне вође политичких странака које у њима имају већину. Исто тако, ни управни апарат није готово нигде чисто бирократски.“ (Вебер, 361)


ТРАДИЦИОНАЛНА ВЛАСТ

Ово је власт установљена на традиционалној вери у постојећу власт, чак и у њено божанско порекло и њену светост.

Према Веберу, најчистији тип је патријархална власт. „Група с влашћу је заједница, онај који заповеда је господар, они који слушају поданици, а управни апарат слуге. Послушност се дугује личности из пијетета, тј. због њеног личног достојанства које је освештано пореклом. Садржај заповести одређују традиционалне норме.“ (Вебер, 362)

„Патријархална власт је само најчистији тип традиционалне власти. Породица је основна ћелија традиционалних односа власти.“ (Вебер, 364)

„Воља господара је ограничена само оним што у конкретном случају намеће осећање правичности, дакле на крајње еластичан начин. Стога се власт господара раздваја на област у којој је он строго везан за традицију, и област његове слободне воље и милости , где он влада према склоности и одвратности, тј. према мерилима на које утиче његово лично задовољство.“ (Вебер, 362)

С обзиром на положај управног апарата (они који су лично зависни, сроднићи и лични пријатељи, и они који су везани личном заклетвом верности) разликују се:
- Чисто патријархална структура управе. Овде слуге у потпуности лично зависе од господара. Њихова управа је хетерономна и хетерокефална. Сва материјална средства управе одржава господар у властитиој режији. Најчистији тип је султанска власт.
- Сталешка структура. Овде чиновници нису личне слуге господара, већ су независни. Њихова управа је аутокефална и аутономна, али ипак ограничена. То је сталешка власт.


ХАРИЗМАТСКА ВЛАСТ

Ово је власт заснована на оданости вођи у чије се изузетне способности слепо верује, тј. „харизматска власт се заснива на афективној преданости личности вође и њеним божанским својствима, нарочито магичним способностима, пророчкој снази или јунаштву, духовној или беседничкој моћи.“ (Вебер, 366)

Треба напоменути да су се неки од највећих владара користили овим типом власти – Александар Велики, Наполеон Бонапарта, Адолф Хитлер, Фидел Кастро и други.

Најчистији типови јесу власт пророка, ратних хероја, великих демагога и диктатора. Група с влашћу је заједница у братству, тип онога који заповеда јесте вођа, онај који слуша је ученик, а послушност се дугује само вођи. Власт вође престаје када га његов Бог 'напусти'или када маса изгуби веру у њега. Управни апарат се бира према харизми.

„Харизматски ауторитет почива на вери у пророка, на признању које харизматски восковођа, херој улице или демагог лично налазе, и који пада заједно са њима.“ (Вебер, 368)

„Кад трајно постоји харизматски однос власти има тенденцију да постане нешто несвакидашње углавном на три начина: 1) претварањем поретка у традицију, 2) преобраћањем харизматског управног апарата који је састављен од ученика или следбеника у законски или сталешки апарат, 3) преиначавањем значења саме харизме.“ (Вебер, 370)

Од пресудног је значаја решити проблем наследника. По Веберу, постоји више могућих решења: трагањем за особеним знацима харизматске квалификације; пророштвом, жребом или неким другим поступком и обележавањем носиоца харизматске квалификације.

Треба нагласити и да се израз 'харизма' употребљава у вредносно-неутралном смислу. За социологе је најбитније да ли су одређени људи важили и делали као харизматске вође.

Литература : Михајло Ђурић ˝Социологија Макса Вебера˝
Матица Хрватска 1964.; стр. 285-286; 359-371