Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

„Ауторитет у смислу у ком га ми схватамо представља наметање туђе воље нашој вољи; с друге стране ауторитет представља подређивање. (Енгелс, 1979; стр. 251)“
Енгелс на овај начин дефинише принцип ауторитета, јер како он каже тај појам се често због површног схватања злоупотребљава. Сам чин се одмах осуђује уколико је ауторитаран и без даљег разматрања. Стога он тежи да проблем ближе одреди и и укаже на његову нужност у друштвеним односима.
Он разматра „Хоћемо ли бити у могућности створити драугачији друштвени поредак у којем овакав ауторитет неће имати смисла, па ће, према томе, нужно нестати? (Енгелс 1979; стр. 251)“
Овом проблему Енгелс приступа разматрањем односа у производњи. Појавом индустријализације и технолошким развитком друштва дошло је до промене облика солидарности, људи се интегришу и делају по заједничким правилима, а ауторитет у производним односима постао је неминовност.
„Може ли постојати организација без ауторитета? (Енгелс 1979; стр. 251)“
Почевши од услова рада као што је на пример радно време, које је чист пример надређене воље послодавца, Енгелс разматра услове производње у парној предионици, железници и на броду. На сва три места увек може искрснути проблем.
„Било да се питања решавају одлуком једног делегата одговорног за поједину грану рада, или, кад би то било могуће, већином гласова нечија ће воља у сваком случају бити подређена, а то заправо значи да ће се питања решавати ауторитарно. (Енгелс, 1979; стр. 252)“
Дакле Енгелс долази до закључка да је ауторитет неизбежан, и да сам по себи не може нестати већ само може променити облик у ком се јавља. „Захтевати укидање ауторитета у индустрији значи заправо захтевати укидање саме инустрије, уништење парене предионице и повратак на преслицу. (Енгелс, 1979; стр. 252)“ Дакле Енгелс изједначава индустрију и ауторитет, али он чак ни тада не оспорава постојање аутономије. Већ само напомиње да су ауторитет и аутономија у сталној интеракцији и да се на неки начин међусобно ограничавају. Ауторитет је по његовом мишљењу могуће ограничити али не и укинути.
На крају он својим неистомишљеницима упућује следеће речи: „Они захтевају да први чин револуције буде управо елиминисање ауторитета. Јесу ли та господа икада видела револуцију? Сигурно је да не постоји ништа ауторитарније од саме револуције. То је чин којим један део становништва намеће своју вољу другом делу становништва: пушкама, бајонетима, топовима, дакле најауторитарнијим могућим средствима (Енгелс, 1979; стр: 253)“
Што предпоставља да ма колико се трудили да оповргну нужност ауторитета, самом својом борбом за његово укидање они поступају контрадикторно својим начелима. Јер је револуција сама по себи ауторитаран чин.

Литература:
Енгелс, Ф : О ауторитету, у Маркс и Енгелс, Дела, Просвета, 1979, т.29, 251-253.

Кецовић Ивана