Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

 Ентони Гиденс је у свом делу Друштвени покрети, у V поглављу под називом "Последице модерности", покушао да одреди и дефинише шта је на нама да урадимо да бисмо избегли све ризике и опасности које са собом вуче модерност.

 Он такође наводи и пар чинилаца који нам онемогућавају да реформишемо и променимо будућност коју одређује сам процес модерности. Ипак, ниједан од тих чинилаца не успева да потпуно искорени методе којима се ми можемо служити.

 - Грешка у нацрту: Гиденс каже:

"Модернст је неодвојива од апстрактних система, који омогућавају искорењaвање друштвених односа преко граница времена и простора и премошћују и подру-штвљену природу и друштвени свет."(Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 145)

Поредећи модерност са таквим системима који (судeћи на основу цитата) имају веома лоше последице, Гиденс покушава да нагласи негативан карактер модерности. Још наводи и то да сваки од система, било друштвени или природни у себи има садржану грешку у нацрту која би се тицала самог програма система и било би је тешко уклони-ти.

 -Грешка у управљању:

"Сваки апстрактни систем, ма колико добро био пројектован, може да не ради на предвиђен начин, због тога што праве грешке они који њиме управљају" (Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 146)

То је тако из простог разлога што таквим системе пројектују и одређују људска бића која су склона грешци и на индивидуалном плану, па према томе вероватноћа за грешку у неком ширем систему је знатно већа.

 -Ненамераване последице: Гиденс је јасан када каже да у неком систему, колико год добро били упућени у њега, никада не можемо предвидети последицу. То је тако пре свега због сложености система, а и због још једног чиниоца. То је рефлексивност или циркуларност.

 -Рефлексивност или циркуларност:

"У условима модерности, друштвени свет никада не може да буде стабилно окружење, у смислу уношења нових знања о његовом карактеру и функционисању." (Е Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 147)

Уношење новог знања и иновације у друштвени систем њега неће учинити једноставнијим, нити ће нама омогућити да га боље схватимо. Напротив, то може бити отежавајући фактор за организовање доброг система.

 Ми смо заправо потпуно немоћни у односу на тај систем јер не можемо да га контролишемо, а за то је крива сама природа човека.

"Ми можемо да пројектујемо алтернативне будућности, а то што се за њих залажемо може да помогне да се оне остваре. Оно што је неопходно јесте стварање модела утопијског реализма." (Е. Гиденс, Друштвени пкрети, Београд, 1998, стр. 148)

Гиденс овим тврди да ми можемо да урадимо нешто за нашу будућност и да умањимо ризике са тешким последицама.

 Он сам признаје да појам утопијског реализма звучи контрадикторно, али ослањајући се на Марксову теорију објашњава да су нама реални циљеви заправо утопијски. Оно што желимо је готово немогуће остварити због других циљева, хтења или мишљења. Реално остварење таквих могућности, у овом случају смањивање опасности, мора бити свеопшти циљ.

 Одређење критичке теорије гласи:

"Она би морала да буде социолошки осетљива - спремна да уочи иманентне инсти-туционалне трансформације које модернст трајно отвара за будућност; она мора да садржи политичку, па и геополитичку тактику, у том смислу што би признала да посвећеност моралним циљевима и "добре намере" могу саме по себи бити опасне у свету у којем постоје ризици с тешким последицама; она мора да створи моделе доброг друштва, који нису ограничени ни на подручје националне државе ни на само једну институционалну димензију модерности; и она мора да призна да еманципаторске политике[1] треба да се повежу са политикама живота[2], или политикама самоактуелизације." (Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 149)

 Гиденс овом дефиницијом критичке теорије покушава да објасни да сваки сегмент друштва, захваћен овом методом, мора бити повезан. Такав систем мора бити обазрив и добро организован, мора бити свестан лоших последица и мора бити заснован на глобалном нивоу.

 Још једном реченицом Гиденс наглашава да ми погрешно разумемо и тумачимо друштво. То што смо ситни у односу на свет, што делујемо немоћно, не изражава наше немогућности да се супротставимо процесу модерности.

"У средишту бриге треба да буде координација индивидуалног благостања и планетарне оргнизације." (Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 151)

 Занимљива ствар коју бих на самом почетку приче о друштвеним покретима поменула јесте то да Гиденс сматра следеће:

"Суштински је важно да се схвати да, из перспективе утопијског реализма, они (друштвени покрети[3]) нису нужна или једина основа промена које би нас могле упутити ка сигурнијем и хуманијем свету". (Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 154)

 Наиме, сваки од друштвених покрета (било то раднички, покрет за слободу говора, мировни покрет или еколошки) своје напоре улаже у искорењавање лоших последица. Њихови се извори налазе у разним пољима покрета капитализма или индустријализма (јер су углавном ти покрети они који асоцирају на модерност). Гиденс потврђује да је утицај друштвених покрета на разјашњавање могуће будућности велики, али такође сматра да ту морају постојати још неки утицаји које друштвени покрети одбацују. Један од тих утицаја је моћ.

"Становиште утопијског реализма признаје неизбежност моћи и не сматра њену употребу иманентно штетном. Моћ је, у најширем смислу, средство које омогућава да се одређене ствари учине." (Е. Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 155)

Често је немогуће избећи коришћење моћи оних који су привилеговани ради виших или нижих циљева, али са друге стране ово још више ојачава утопијски статус ове теорије јер је заиста бесмислено полагати велику наду у то да ће они који имају моћ уче-ствовати у јачању тенденција које би могле покопати њихов положај.

 Гиденс у наставку текста говори о постмодерном периоду, говори о њему као о веома сложеном систему који подразумева велики број трансформација.

"Ја мислим да можемо да идентификујемо основне црте постмодерног поретка и да већ постоје основни институционални трендови који сугеришу да се такав поредак може остварити." (Е. Гиден, Друштвени покрети, Београд, 1998, стр. 156)

 Постмодерност би требало да представља процес који одговара на проблеме модерности и покушава да их регулише. У тексту је то објашњено као кретање "са оне стране модерности". У тексту се joш наводи појам постоскудичног система који би требало да може да реши проблем који се односи на реформисње капитализма. Међутим, Гиденс сматра да морамо имати алтернативу за решавање овог проблема јер је појам постоскудичног система веома проблематичан (због огромне неједнкости између држава и регија). Гиденс износи тезу да би неопходна била глобална редистрибуција богатства.

 Постоји више димензија овог система, а то су: глобална координација (стално контролисање протока новца и његово равномерно распоређеивање); подруштвљена економска организација; трансцендирање рата и систем планетарне бриге. Неконтролисање ових области би могло довести до катастрофалних последица.