Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Карл Маркс – Отуђени рад

Тешко да постоји иједан Марксов (битан) концепт који је у савременој социјалистичкој коментаторској и ауторској литератури више запостављен или заборављен него што је то отуђење рада. Ипак, потребно је подсетити се отуђења и његовог значаја, нарочито у време када нова економска криза потреса темеље система који је Маркс анализирао и критиковао.

Отуђење Маркс за почетак дефинише на следећи начин: ''Та чињеница изражава само то: да се предмет произведен радом, његов производ, супротставља њему као туђе биће, као сила независна од произвођача. Производ рада јест рад који се фиксирао у једном предмету, који је постао ствар, то је опремећење рада. Остварење (Verwirklichung) рада јест његово опредмећивање. Ово озбиљење рада појављује се у национално-економском стању као обестварење (Entwirklichung) радника, опредмећење као губитак и ропство предмета, присвајање као отуђење, као оспољење.'' (стр. 246, Маркс)

Дакле, кроз радни процес у коме радник заузима кључно место, рад се опредмећује, постаје предметом и насупрот раднику се позиционира као туђа сила која њим влада. Ипак, треба имати на уму следеће: из наведеног цитата јасно је да отуђење није вечни и нужни производ озбиљења рада. Овакав позитивистички приступ је стран Марксу – он се надовезује на хегелијанску мисао у којој је екстернализација манифестација човековог живота (''јер шта је живот до дјелатност''), тј. није свака екстернализација истовремено и алијенација, већ, као што и сам каже, тек '' у национално-економском стању'' екстернализација постаје отуђењем. Из тога следи да су тренутни услови у којима се одиграва радни процес и опредмећење, услови буржоаских односа производње, узрок отуђења. Но, пре него што пређемо на конкретизацију (у складу са Марксовим методом који се, као и у Капиталу, креће од апстрактног ка конкретном) и поближе дефинисање отуђења, треба указати на последице које оно има по радника:

''Радник постаје утолико сиромашнији, уколико производи више богатства, уколико његова производња добива више на моћи и опсегу. Радник постаје утолико јефтинија роба, уколико ствара више робе. Повећањем вриједности свијета ствари расте обезвређивање човјекова света у управном размјеру.'' (стр. 245, Маркс)

Овакво дехуманизовање радника, измештање његове људске суштине у предмете који, као што смо показали раније, њим владају јесте последица отуђења. Беда, што материјална што духовна, масе човечанства свој узрок налази у богатству света ствари – тај парадокс и противречност система лежи у његовој основи.

Након што смо изложили онај аспект отуђења који се односи на производе рада и спољашњи свет (''отуђење ствари''), треба прећи на отуђење унутар процеса рада, процеса производње и испитати какав је то однос. ''Тај однос је однос радника према његовој властитој дјелатности као према туђој дјелатности која му не припада; дјелатност се овде појављује као трпљење, снага као немоћ, рађање као шкопљење, властита радникова физичка и духовна енергија, његов лични живот – јер шта је живот до дјелатност – као дјелатност управљена против њега самога, од њега независна, која њему не припада. То је самоотуђење, као што је прије наведено отуђење ствари.'' (стр. 249-250, Маркс)

Видимо, дакле, да нису само ствари отуђене него и само њихово произвођење, сама животна делатност. Другим речима, ''производ је само resume дјелатности, производње'' (стр. 248, Маркс), а ако је производ отуђен, и делатност мора бити отуђена – то је заправо ''делатност отуђивања''. У прилог томе иде и то да се ''његова туђост јасно показује у томе да се рад избјегава као куга, чим не постоји физичка или друга присила.'' (стр. 249, Маркс)

Коначни, трећи облик отуђења, онај најуниверзалнији јесте отуђење човекове родне суштине, онога што је универзално људско и што има најпогубније последице самим тим што је универзално. Но, шта је човекова родна суштина? На то питање се одговор могао већ наслутити из претходних разматрања, самим тим што су три аспекта отуђења неодвојива – Марксовим речима, ''...производни живот је родни живот... У начину животне дјелатности лежи цјелокупан карактер врсте, њен родни карактер, а слободна свјесна делатност је човјеков родни карактер.'' (стр. 251, Маркс) Дакле, човек је биће коме је рад животна делатност, коме је родни живот рад.

''Стога се човек збиљски потврђује као родно биће баш у обради предметног свијета. Та производња је његов дјелатни родни живот... Предмет рада је стога опредмећење човјекова родног живота...'' (стр. 252, Маркс) Дакле, уколико се предмет рада отуђује, а отуђује се како смо видели, отуђује се и родна суштина, што има двоструки утицај на човека: 1. ''Човјеку се рад, животна дјелатност, сам производни живот појављује само као средство за задовољење једне потребе, потребе одржања физичке егзистенције.'' (стр. 251, Маркс) Другим речима, рад, уместо да буде слободна делатност у којој се остварује човекова суштина и у којој се реализују потенцијали човечанства, постаје принудним, усиљеним средством за одржање у животу, и то за испуњење оних потреба које су, у односу на радну делатност као differentia specifica, животињске – физичких потреба. 2. ''Непосредна конзеквенција тога, што је човек отуђен производу свога рада, својој животној дјелатности, својој родној суштини, јест отуђење човјека од човјека... Уопће, став да је човјеку отуђена његова родна суштина, значи да је један човјек отуђен другоме, као што је сваки од њих отуђен људској суштини.'' (стр. 252-253, Маркс) Дакле, узроке за људске односе које сматрамо погрешним, девијантним, ''неприродним'' или просто деструктивним треба тражити у отуђењу човека од човека, односно у отуђењу рада.

Напослетку, прелазимо са општег разматрања природе отуђења на његову друштвено-историјску контекстуализацију и конкретизацију. Прво питање које морамо поставити јесте: добро, ако су производи рада отуђени од радника, коме припадају, пошто некоме морају припадати? Из материјалистичке перспективе коју заступа и Маркс, јасно је да то нису богови или неке други мистични ентитети – то је сам човек, али неки други човек који није радник. Дакле, пошто рад који је раднику отуђен припада неком другом, тај рад постаје власништво, и то не било какво, већ приватно власништво: ''Приватно власништво је, дакле, производ, резултат, нужна конзеквенција оспољеног рада, спољашњег односа радника према природи и према самоме себи.'' (стр. 255, Маркс) И напокон, расветљује се однос приватног власништва и отуђеног рада: ''Та тајна приватног власништва избија опет тек на посљедњој кулминационој тачки развитка приватног власништва, наиме, с једне стране, да је оно производ оспољеног рада, а с друге, да је средство помоћу којег се рад оспољује, реализација тог оспољења.'' (стр. 255. Маркс)

Потребно је разјаснити ово гледиште. Оно је производ оспољеног рада зато што је тај отуђен, па кад не припада раднику, мора припадати неком другом, односно буржују; опет, баш зато што постоји приватно власништво, могућ је отуђени рад, јер је однос производње који претпоставља приватно власништво оно што омогућује да се рад отуђи – радници не поседују ништа, већ њихове производе присваја капиталиста, они постају капитал коме је рад потребан да би се увећао, зарад профита. А да би се још профитирало, мора се још производити – и тако у круг.

Но, Маркс није само анализирао капитализам и критиковао га без тога да покаже како се ова тескобна и отуђена егзистенција може укинути и изменити. Штавише, укидање отуђеног рада јесте укидање отуђења уопште, еманципација радника је еманципација читавог човечанства. ''Из односа отуђеног рада према приватном власништву слиједи даље, да се еманципација друштва од приватног власништва итд., од ропства, изражава у политичком облику еманципације радника, не као да се ради само о њиховој еманципацији, него о људској еманципацији, а та је у њој садржана зато, јер је цјелокупно људско ропство инволвирано у односу радника према производњи, а сви ропски односи само су модификације и конзеквенције тог односа.'' (стр. 256, Маркс)

Дакле, отуђени рад се укида ослобођењем радничке класе, и то не неким духовним, моралним или неким другим, већ стриктно политичким ослобођењем које, конкретно, узима облик самоослобођења револуционарним средствима и свргавањем постојећег система. Стога завршна Марксова порука има значаја и у наше доба – као што је рад и даље отуђен, тако је и потреба за ослобођењем актуелна.

Литература:

- Маркс, К., Економско-филозофски рукописи из 1844. у Рани радови, Напријед, Загреб, 1989.