 | Фридрих Енгелс - О ауторитету |
|
О АУТОРИТЕТУ Фридрих Енгелс
Како Фридрих Енгелс предочава, у последње време води се књижевни рат између бројних социјалиста о принципу ауторитета, како га сам назива.
Он овде покушава да нам укаже на основни проблем и недостатак који фали противницима ауторитета а то је да на сам помен појма ауторитарног чина, тај исти бива осуђиван. Из тог разлога Фридрих Енгелс сматра да је неопходно овај проблем посматрати пажљивије и заћи мало дубље у смисао самог појма „ауторитет“.
„ Ауторитет у смислу у којем га схватамо значи наметање туђе воље нашој вољи, а са друге стране, ауторитет представља подређивање.“ (613. стр., Енгелс)
Када посматрамо ова два израза ауторитета и један и други као да указују да је искључив циљ ауторитета тлачење подређеног. Управо на овим премисама противници „било каквог“ ауторитета износе свој закључак, који како ћемо видети у Енгелсовом раду, и нема превише добру основу.
Фридрих Енгелс нам саветује да се ту задржимо и запитамо шта је у нашој моћи да овај ауторитет искоренимо. Он нас дакле одмах на почетку доводи до „решења“ а то је: „Стварање другачијег друштвеног поретка у којем овакав ауторитет неће више имати смисла па ће, према томе нужно нестати“. (613. стр., Енгелс)
Ипак, да ли постоји било какав поредак који можемо замислити без икаквог ауторитета? Односно, Фридрих Енгелс поставља кључно питање :“ Може ли постојати организација без ауторитета“. (613. стр., Енгелс)
Узмимо за пример догађај који је крајем осамнаестог века изменио скоро све политичко друштвене системе у целом свету - Парна машина Џејмса Вата. Промене изазване појавом овог изума означавају прву индустријску револуцију. Мануфактура се замењује индустијским радом у великим фабрикама и на сцену ступа социјализам. Дакле овде смо управо обесмислили један ауторитет, а то је ауторитет ситног произвођача над његовим радницима. Јер створен је другачији поредак у коме се сада производња обавља помоћу машина у фабрикама. Али јасно је да је овде, преласком у нови поредак, ауторитет само пренесен са ситних капиталаца на велику индустрију која је како Енелс каже: “ Још већи тиранин“. То је сада читав један процес у којем је укључен велики број људи, који су у њему међусобно зависни и учествују у, како је Енгелс назива, комбинованој активности.
Чак и да станемо на место противника ауторитета и предпоставимо да су средства производње колективна својина: „ Хоће ли у том случају ауторитет нестати или ће само изменити облик“? (613. стр., Енгелс)
Тражи одговор кроз примере. Посматра сложен процес производње у једној фабрици памука, а затим то исто чини и на примеру рада једне железнице и лађе која плови на отвореном мору. Појединци су у сталним међусобно зависним везама док обављају своје послове, а и сам посао пролази кроз много фаза. Да би индустрија функционисала сви они се морају држати стриктно одређеног распореда и правила, погледајмо само радно време. Да би предочио тиранију овог израбљујућег ауторитета Енгелс даје једну помало застрашујућу слику. Каже како би на вратима ових фабрика требало писати: „Оставите сваку аутономију, ви који улазите!“. (614. Стр., Енгелс) А парадокс који он покушава да изложи противницима ауторитета можда је још сликовитије приказао: „ Захтеви укидања ауторитета у великој индустрији значе заправо захтевати укидање саме индустрије, уништење парне машине и враћање на преслицу“. (614. Стр., Енгелс)
На основу овога можемо закључити да ауторитет у основи није никада ишчезао већ је заиста само прешао у други облик, као и о да је заиста неопходан у организацији. Из овога Енгелс изводи следећи закључак : „ Бесмислено је говорити о принципу ауторитета као апсолутно лошем, а о принципу аутономије као апсолутно добром“. (615. Стр., Енгелс) Али на шта се онда то позивају противници ауторитета? Да ли је могуће да кроз тако сужен поглед на проблем не могу да уоче нужност ауторитета (па чак ни условима производње) и то да он постоји чак иако задовољава интересе већине?! Енгелс за њих каже: „Та господа уображавају да су изменивши име изменили и саму ствар.“ (615. стр., Енгелс)
Из овога видимо да ако они желе да укину индускији ауторитет желе и његово апсолутно укидање, односно у свим сферама, уместо да се ограниче само на плитички ауторитет, како Енгелс сматра да је довољно. Дакле он оправдава укидање политичког ауторитета.
Средство за укидање политичког ауторитета је социјална револуција. Међутим проблем у томе је сама револуција као чин који је ауторитарнији од саме државе. Појам социјалне револуције је сам по себи контрадикторан управо из разлога што револуција представља насилну промену. Ту можемо поставити питање ко жели ту промену и коме она одговара. Чак и када бисмо рекли да су противници ауторитета у великој већини, опет је то наметање својих интереса мањој групи људи, због чега долазимо само до замене места подређених и оних у чијим је рукама ауторитет. „Јесу ли та господа икада видела револуцију? Сигурно је да не постоји ништа што би било ауториатарније од револуције“. (615. стр., Енгелс)
Ако је циљ социјалне револуције једнакост међу људима у каквом су онда положају противници неауторитарне државе? Не само да је њима насилно наметнуто ново уређење већ се сада они доводе у положај опозиције који ће, успомоћ насилних средстава бити угњетаван. Дакле зар то није поново ауторитарна држава?
„ Победничка партија, ако не жели да јој борба буде узалудна, мора и даље своју власт одржавати уливајући властитим оружијем страх реакционарима.“ (615. стр., Енгелс)
Ако бисмо се позвали на чувеног немачког филозофа Емила Диркема, увидели бисмо да је ауторитет неопходан у интелектуалном развоју индивидуе (образовање). Онда можемо закључити да је ауторитет основани чиниоц продуховљавања људи и да само уништење ауторита у свим сверама, не само да је некорисно, већ и немогуће спровести било којим револуционарним средствима. Управо овде можемо схватити критику социјалне револуције у смислу не формирања бољег друштвеног поретка у коме су сви једнаки, већ формирања апсолутно супротног друштвеног поретка који је ауторитаран и који умањује вредност индивидуе.
Дакле све досад наведено оправдава Енгелсов коначни закључак.
„У питању је једна од две могућности: или противници ауторитета не знају шта говоре, па у том случају само уносе забуну; или знају, па у том случају издају борбу пролетаријата. И у једном и у другом случају они служе реакцији.“ (615. стр., Енгелс) ЛИТЕРАТУРА: - Енгелс, Ф., О ауторитету, у Изабрана дела у два тома (том I), Култура, Београд, 1949.
|
 | Одговор: Фридрих Енгелс - О ауторитету |
|
Врло је добро што сте чак пре рока објавили своје недељно саопштење. Остаје да чујемо да ли ћете приликом усменог излагања настојати да прецизирате контекст у којем Енгелс пише свој текст о ауторитету, пошто у уводним реченицама користите израз "у последње време". Увукла вам се и грешка да Диркема представите као немачког филозофа. |
| Re: Одговор: Фридрих Енгелс - О ауторитету |
|
О АУТОРИТЕТУ Фридрих Енгелс
Како Фридрих Енгелс предочава, води се крсташки рат између бројних социјалиста о принципу ауторитета, како га сам назива.
Он овде покушава да нам укаже на основни проблем и недостатак који фали противницима ауторитета а то је да на сам помен појма ауторитарног чина, тај исти бива осуђиван. Из тог разлога Фридрих Енгелс сматра да је неопходно овај проблем посматрати пажљивије и заћи мало дубље у смисао самог појма „ауторитет“.
„ Ауторитет у смислу у којем га схватамо значи наметање туђе воље нашој вољи, а са друге стране, ауторитет представља подређивање.“ (613. стр., Енгелс)
Када посматрамо ова два израза ауторитета и један и други као да указују да је искључив циљ ауторитета тлачење подређеног. Управо на овим премисама противници „било каквог“ ауторитета износе свој закључак, који како ћемо видети у Енгелсовом раду, и нема превише добру основу.
Фридрих Енгелс нам саветује да се ту задржимо и запитамо шта је у нашој моћи да овај ауторитет искоренимо. Он нас дакле одмах на почетку доводи до „решења“ а то је: „Стварање другачијег друштвеног поретка у којем овакав ауторитет неће више имати смисла па ће, према томе нужно нестати“. (613. стр., Енгелс)
Ипак, да ли постоји било какав поредак који можемо замислити без икаквог ауторитета? Односно, Фридрих Енгелс поставља кључно питање :“ Може ли постојати организација без ауторитета“. (613. стр., Енгелс)
Узмимо за пример догађај који је крајем осамнаестог века изменио скоро све политичко друштвене системе у целом свету - Парна машина Џејмса Вата. Промене изазване појавом овог изума означавају прву индустријску револуцију. Мануфактура се замењује индустијским радом у великим фабрикама и на сцену ступа социјализам. Дакле овде смо управо обесмислили један ауторитет, а то је ауторитет ситног произвођача над његовим радницима. Јер створен је другачији поредак у коме се сада производња обавља помоћу машина у фабрикама. Али јасно је да је овде, преласком у нови поредак, ауторитет само пренесен са ситних капиталаца на велику индустрију која је како Енелс каже: “ Још већи тиранин“. То је сада читав један процес у којем је укључен велики број људи, који су у њему међусобно зависни и учествују у, како је Енгелс назива, комбинованој активности.
Чак и да станемо на место противника ауторитета и предпоставимо да су средства производње колективна својина: „ Хоће ли у том случају ауторитет нестати или ће само изменити облик“? (613. стр., Енгелс)
Тражи одговор кроз примере. Посматра сложен процес производње у једној фабрици памука, а затим то исто чини и на примеру рада једне железнице и лађе која плови на отвореном мору. Појединци су у сталним међусобно зависним везама док обављају своје послове, а и сам посао пролази кроз много фаза. Да би индустрија функционисала сви они се морају држати стриктно одређеног распореда и правила, погледајмо само радно време. Да би предочио тиранију овог израбљујућег ауторитета Енгелс даје једну помало застрашујућу слику. Каже како би на вратима ових фабрика требало писати: „Оставите сваку аутономију, ви који улазите!“. (614. Стр., Енгелс) А парадокс који он покушава да изложи противницима ауторитета можда је још сликовитије приказао: „ Захтеви укидања ауторитета у великој индустрији значе заправо захтевати укидање саме индустрије, уништење парне машине и враћање на преслицу“. (614. Стр., Енгелс)
На основу овога можемо закључити да ауторитет у основи није никада ишчезао већ је заиста само прешао у други облик, као и о да је заиста неопходан у организацији. Из овога Енгелс изводи следећи закључак : „ Бесмислено је говорити о принципу ауторитета као апсолутно лошем, а о принципу аутономије као апсолутно добром“. (615. Стр., Енгелс) Али на шта се онда то позивају противници ауторитета? Да ли је могуће да кроз тако сужен поглед на проблем не могу да уоче нужност ауторитета (па чак ни условима производње) и то да он постоји чак иако задовољава интересе већине?! Енгелс за њих каже: „Та господа уображавају да су изменивши име изменили и саму ствар.“ (615. стр., Енгелс)
Из овога видимо да ако они желе да укину индускији ауторитет желе и његово апсолутно укидање, односно у свим сферама, уместо да се ограниче само на плитички ауторитет, како Енгелс сматра да је довољно. Дакле он оправдава укидање политичког ауторитета.
Средство за укидање политичког ауторитета је социјална револуција. Међутим проблем у томе је сама револуција као чин који је ауторитарнији од саме државе. Појам социјалне револуције је сам по себи контрадикторан управо из разлога што револуција представља насилну промену. Ту можемо поставити питање ко жели ту промену и коме она одговара. Чак и када бисмо рекли да су противници ауторитета у великој већини, опет је то наметање својих интереса мањој групи људи, због чега долазимо само до замене места подређених и оних у чијим је рукама ауторитет. „Јесу ли та господа икада видела револуцију? Сигурно је да не постоји ништа што би било ауториатарније од револуције“. (615. стр., Енгелс)
Ако је циљ социјалне револуције једнакост међу људима у каквом су онда положају противници неауторитарне државе? Не само да је њима насилно наметнуто ново уређење већ се сада они доводе у положај опозиције који ће, успомоћ насилних средстава бити угњетаван. Дакле зар то није поново ауторитарна држава?
„ Победничка партија, ако не жели да јој борба буде узалудна, мора и даље своју власт одржавати уливајући властитим оружијем страх реакционарима.“ (615. стр., Енгелс)
Ако бисмо се позвали на чувеног француског филозофа Емила Диркема, увидели бисмо да је ауторитет неопходан у интелектуалном развоју индивидуе (образовање). Онда можемо закључити да је ауторитет основани чиниоц продуховљавања људи и да само уништење ауторита у свим сверама, не само да је некорисно, већ и немогуће спровести било којим револуционарним средствима. Управо овде можемо схватити критику социјалне револуције у смислу не формирања бољег друштвеног поретка у коме су сви једнаки, већ формирања апсолутно супротног друштвеног поретка који је ауторитаран и који умањује вредност индивидуе.
Дакле све досад наведено оправдава Енгелсов коначни закључак.
„У питању је једна од две могућности: или противници ауторитета не знају шта говоре, па у том случају само уносе забуну; или знају, па у том случају издају борбу пролетаријата. И у једном и у другом случају они служе реакцији.“ (615. стр., Енгелс) ЛИТЕРАТУРА: - Енгелс, Ф., О ауторитету, у Изабрана дела у два тома (том I), Култура, Београд, 1949.
|