Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

У уводном поглављу дела „Елита власти” Милс покушава да одговори на следећа питања: под претпоставком да један виши слој уопште постоји, која би била његoва дефиниција, ко га сачињава, која је његова друштвена улога и како се међусобно односе његови чланови.

За разумевање ауторовог става поводом свих ових питања кључан је параграф који он износи на самом крају, као неку врсту резимеа свега реченог, а који ћемо у овом тексту првог навести, а онда га даље разложити и објаснити.

„Ја у ствари тврдим да је у ово наше доба стицај историјских околности довео до јачања владајуће елите; да људи оних друштвених кругова који ту елиту чине, сви заједно и у скупу, сада доносе оне кључне одлуке чији смо сви ми сведоци као и да – при јачању и централизацији сада расположивих инструмената власти – одлуке које ти друштвени кругови доносе, или пропусте да их донесу, имају далекосежнијих последица, а то за далеко већи број људи нго што је то икада у историји човечанства био случај.” (Милс, 1999. 44)

Премда је Милсов јасан став да елита у америчком друштву постоји, он као карактеристику која је издваја од осталих наводи то да она нема упориште у племићком слоју из феудалне епохе. У Сједињеним Државама се елита издвојила из средње класе, и то „у виду буржоазије којој се практично нико није супротстављао” (Милс, 1999. 26), чиме су се створили услови за њен неометан развој.

За више кругове Милс каже да их „чине људи који заузимају такве положаје и обављају такве функције у друштву које им омогућавају да превазиђу оквире редовних средина у којима се крећу и раде обични људи и жене: припадници владајуће елите су у могућности да доносе одлуке које доводе до крупних последица. (...) Ово стога што се они налазе на командним местима са којих управљају крупном хијерархијом и организацијама савременог друштва.” (Милс,  1999. 16)

Чланови виших кругова су људи који, захваљујући функцијама које заузимају, имају највише новца, престижа и моћи. Породице, цркве и школе нису центри моћи, већ се пре може рећи да се оне прилагођавају одлукама које се доносе из привредне, војне и политичке организације, као три најважније институције. Пример који Милс наводи лако је примењив и на сва савремена друштва, укључујући и наше: ниједна породица не доноси одлуке обима оних које доноси председнички кабинет, ниједна црква не располаже моћи којом располаже војска, и ниједна образовна институција, чак ни висока, нема утицаја на младе колико корпорације у којима ће потенцијално бити запослени.

„Унутар сваке од поменуте три велике хијерархије типична институционална јединица се увећава, постаје административно организованом а, по снази одлука које доноси, постаје централизованом.” (Милс,1999. 19) Ово је омогућено технолошким напретком, а као резултат имамо да су ове три хијерархије, као и њихови чланови, иако то кроз историју није био случај, данас тесно повезане. „Не постоји више, с једне стране, привреда а, с друге стране, политички поредак – с одговарајућом војном организацијом – који би с гледишта политике и новчаног привређивања били неважни и од малог утицаја. Сада постоји политичка привреда, која је на хиљаду начина повезана с војним установама и представља значајан чинилац при доношењу војних одлука.” (Милс,1999. 20) Као и у време Велике депресије, а и у време данашње кризе, владе не могу да дозволе колапс привреде и због тога доносе одлуке којима се индустријским гигантима помаже опстанак. Као последица оваквог деловања јављају се међусобне контроле у доношењу најважнијих одлука политичке, војне и привредне структуре.

Збогинтереса који се често поклапају, али и због сличности порекла, васпитања и начина живота, чланови владајућих кругова међусобно се зближавају и формирају једну нову класу, чијег постојања они могу али и не морају да буду свесни. Људи који уживају привилегије не воле да мисле да су привилеговани тек тако, они верују да је разлог посебност њихових личности. Иако је јасно да самим рођењем не добијају и посебан карактер, Милс каже да ипак не би требало олако „да одбацимо идеју да искуство, васпитање и радне навике код њих развијају карактере посебних врста.” (Милс, 1999. 28)

Што се тиче улоге елите, Милс каже да неки (а то су већином либерално оријентисани посматрачи) сматрају да чланови тих виших кругова не само да нису свемоћни, већ готово да немају никакву моћ јер су превише разједињени и некохерентни. „Оне који заузимају званична места са којих се врши власт до те мере држе у шаху друге елите које врше одговарајући притисак, јавност у виду изборног тела или уставни прописи да, иако горњих класа додуше можда и има, владајућа класа не постоји; иако можда има моћних људи, нема владајуће елите; иако можда постоји систем чија је одлика слојевитост, не постоји ефикасан врх.” (Милс, 1999. 30-31) Историја, утемељена на једном оваквом схватању елите, је просто последицаразличитих догађаја, а не нечијих намера.

Има и оних који, без обзира на то што верују да савремене структуре имају могућност да доносе значајне одлуке, и даље не прихватају да су чланови елите у том смислу „творци историје”. Они сматрају да саме позиције које чланови елите заузимају детерминишу њихове одлуке.

Међутим, Милсово становиште је да „ток догађаја у наше време у већој мери зависи од низа људских одлука него од било какве неминовне судбине.” (Милс, 1999. 36) Он тврди да и поред тога што сви живе у истом историјски значајном периоду (прво издање Елите власти изашло је 1956.), немају сви прилику да ту историју и стварају. У свакој од три најутицајније хијерархије постоје градације моћи; продавац који ради на пијаци, за разлику од власника ланца супермаркета нема никакав утицај на, рецимо, политичке токове.

И не само да Милс каже да елита постоји, он још тврди и да „услед тога што су институционална оруђа власти и средства комуницирања, која та оруђа власти повезују, постала све ефикаснија, произашло је то да су они који тим оруђима сада располажу дошли у посед тако моћних инструмената за управљање да моћнијих средстава у историји човечанства никада није било.” (Милс, 1999. 38) Да је ово истина, Милс каже, могли би да посведоче сви који озбиљније посматрају догађања у свету. Хладни рат допринео је развоју оружја која би читаву планету могла да разоре, али је одлучичивање о њиховој употреби поверено минималном броју људи. Атомске бомбе на Јапан, Милс даје пример, бачене су а даје о томе одлучио само мали број људи у Трумановом кабинету, а не сваки појединачни Американац.

Из свега реченог, не чуди и није тешко разумети оно што Милс у претпоследњем одељкукаже овако:

„Ако припадници елите нашег времена немају ни моћи ни власти, онда њих није могуће сматрати одговорним; слично људима у тешком положају, и они би требало да уживају само наше симпатије. (...) А ако је то тако, сви ми треба да урадимо оно што су многи у ствари већ урадили, тј. да се потпуно одрекнемо размишљања и акције у области политике и да се повучемо у материјално удобан и потпуно миран живот.” (Милс,1999. 42)

Литература: