Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког

Овај рад ће се бавити Диркемовим погледом на разликовање нормалног и патолошког, али битно је нагласити – у социолошком смислу.

Диркем сматра да је питање да ли наука поседује средства која омогућавају да се ово разликовње оствари, од кључног значаја, јер од његовог решења зависи идеја коју имамо о улози науке уопште, а поготово науке о човеку.

Онако како их Диркем укратко дефинише, две врсте чињеница: „оне које су потпуно онакве какве треба да буду“ – су нормалне, и „оне које би требало да буду другачије него што су“ (Диркем, Е, 1963. 55. стр) –су патолошке.

Он такође износи став да се, када је у питању доношење оваквих социолошких закључака који се односе на разликовање ове две врсте чињеница, можемо служити искључиво дедуктивним расуђивањем. „Доказаће се, не да неки догађај стварно слаби друштвени организам, него да треба да има ово својство. Стога ће се показати да ће он неизоставно за собом повући и такву последицу, која се оцењује као неповољна подруштво, и на основу тога ће бити проглашен болесним.“(Диркем, Е, 1963. 60.стр) Али је овде значајно да напоменемо да се последица сматра кобном, једино ако ремети нормалан ток функција.

Са друге стране, то би било могуће једино ако претходно утврдимо шта је то нормално стање.

„Ето зашто се догађа у социологији, да се исти догађаји оцењују и као корисни, и као штетни, зато што се оцењују према личним осећањима научника.“ (Диркем, Е, 1963. 60.стр)Тако Диркем сматра да је заједнички недостатак ових дефиниција у томе што превремено теже да допру до суштине појава.

„Уместо да се полаже право да се одмах одреде односи нормалног стања и његове супротности са животним снагама, тражимо једноставно какав спољни знак који ће нам омогућити да ове две врсте чоњеница разликујемо једну од друге.“ (Диркем, Е, 61.стр)

У социологији дакле, увек имамо два облика појаве: општи и изузетни. „Нормалним ћемо назвати чињенице које имају најопштије облике, а осталима ћемо дати име болесних или патолошких.“ (Диркем, Е, 1963. 61.стр)

„Ако се договоримо да просечним типом назовемо схематско биће које бисмо изградили скупљајући у једну целину, неку вресту апстрактне личности, најћешћа обележја у врсти са њиховим најчешћим облицима, моћићемо рећи да се нормални тип меша са шрпсечним, и да је свако одступање од ове основне мере здравља болесна појава. “ (Диркем, Е, 1963. 61-2.стр)

Или поједностављено: просечан тип = схематско биће = нормалан тип, и свако одступање од овога = болест.

Тачно је, међутим, да овај просечан тип не може да буде тако прецизно одређен као појединачан тип, будући да су његова битна својства подлежна промени, али он се неоспорно може образовати.

Треба обратити пажњу на то да се чињеница може означити патолошком, само у оквиру оне врсте у којој се посматра. (Нпр. не може бити нормално за мекушца, оно што је нормално за кичмењака.) Свака врста има свој просечан тип.

Исто тако, како се врста сама по себи мења, треба узети у обзир да се друштва испитују у одговарајућој фази њиховог развоја (Нпр. оно што је нормално за дивљака, није нормално за цивилизованог човека.) .

Дакле, за једну друштвену чињеницу можемо рећи да је нормална, само ако се посматра у односу на једну одређену врсту, у одређеној фази њеног развоја.

Према томе, није довољно да се испита само у ком се облику најчешће јавља.

Диркем сматра да ће нормално обележје појаве бити неоспорније ако се докаже да је спољни знак, који ју је у почетку и открио, заснован на природи ствари. Тј. ако се фактичка нормалност подигне на правну нормалност. Па се тако може догодити да нека појава буде нормална, а да не служи ничему, просто зато што је нужно укључена у природу бића. „Према томе, нормалност појаве биће објашњена само оним што ће бити доведено у везу са условима постојања посматране врсте..Јер, да би се са разумевањем делало, није довољно да се зна шта ми треба да хоћемо, већ зашто то треба да хоћемо.“ (Диркем, Е, 1963. 64-5.стр)

Тако ће научни ставови који се односе на нормално стање бити непосредно применљивији на појединачне случајеве ако се буду пратили њихови разлози, јер ћемо тада боље знати када и у којим случајевима би било пожељно мењати их.

Важно је од почетка истраживања чињенице класификовати на нормалне и анормалне. „Да би се чињеница означила нормалном, треба видети да ли је она корисна или нужна по односу са нормалним типом.“(Диркем, Е, 1963. 67.стр) Овде појам корисног превазилази појам нормалног. Они се могу ближе објаснити односом рода и врсте, где би појам корисно имао улогу рода, а нормално улогу врсте. Тако би схватање, да је све што је корисно уједно и нормално, било погрешно.

Идући овом логиком, Диркем покушава да једну, наизглед неоспорну патолошку чињеницу – криминалитет, смести у контекст нормалног.

Он објашњава да је криминалитет појава уско повезана са условима колективног живота, и да нема ниједног једниног друштва где криминалиет не постоји, стога се он као такав може у социолошком смислу означити нормалном појавом.

„Правити од криминалитета болест значило би прихватити да болест није нешто случајно, већ да, напротив, произилати у извесним случајевима из основног састава живог бића; то би значило да се свака разлика између физиолошког и патолошког брише.“ (Диркем, Е, 1963. 69.стр)

Ову нужност постојања криминалитета Диркем објашњава тиме да нема друштва где се јединке не разликују од колективног типа, па је исто тако неизбежно да међу њима буде и таквих које имају кривично обележје.

Криминалитет је дакле нужан, али и користан за нормалан развој морала и права. „Али, да би ови преображаји били могући, потребно је да се колективна осећања која су у основи не опиру промени, да имају умерену снагу. Ако би била сувише јака, она не би била стваралачка.“ (Диркем, Е, 1963. 72.стр)

Поред ове посредне корисноси, догађа се да криминалитет има још једну корисну улогу. „Он не само што за собом повлачи пут да остане отворен за нужне промене, већ у извесним случајевима он и непосредно припрема ове промене.“ (Диркем, Е, 1963. 73.стр) Тамо где он постоји колективна осећања су у стању потребне савитљивости.

Узмимо за пример Сократа. Он је за своје време био преступник. Међутим његов преступ – независност његове мисли, био је користан, не само за његову отаџбину, већ и за читаво човечанство. Он је служио припремању новог морала и вере, јер дотадашња више није била у складу са њиховим условима живота.

„Слобода мишљења коју ми сада уживамо не би никад могла да се прогласи да правила, која су је забрањивала, нису била кршена.“ (Диркем, Е, 1963. 73.стр)

Са овог гледишта, чињенице криминалогије представљају нам се сада у сасвим новом виду, и насупрот нашим свакидашњим схватањима, преступник се више не представља као паразит, већ као редован агент друштвеног живота.

Међутим, из тога што је криминалитет појава нормалне социологије, не произилази да је преступник нормална биолошка и психолошка јединка. Такође, то што је криминалитет сматран из Диркемове перспективе чињеницом нормалне социологије, не значи да га не треба мрзети.

Свакако да је битно нагласити на крају излагања ове посебне перспективе, да се Диркем не би погрешно протумачио, да његова ознака нормалног никако нема физиолошко, тј. медицинско значење, већ искључиво социолошко. А то значи да, Диркем ни најмање не оправдава криминалце, нити их сматра у потпуности здравим јединкама, већ само криминалитет као социолошку појаву сврстава у нормалне и нужне.

Ово би све било мало јасније када бисмо на крају нагласили да Диркем сматра да је главни предмет сваке науке о животу, кратко речено, да дефинише нормално стање, да га објасни и да га разликује од његових супротности.

„Да би социологија заиста била наука о стварима, треба да се општост појаве узме као мерило њихове нормалности.“ (Диркем, Е, 1963. 75.стр)

ДИДИЋ ТЕОДОРА

Коришћена литература: ДИРКЕМ, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, Савремена школа, Београд, 1963. 55-76 стр.