 | Мелвин Тумин, Неки принципи стратификације: критичка анализа |
|
Филозофски факултет Универзитета у Београду Одељење за социологију Предмет: Увод у социологију 1 Тема: Недељно саопштење на тему: Неки принципи стратификације – критичка анализа Студент: Катарина Станковић SО10/26 Професор: Вера Вратуша 1. Увод Моја тема за недељно саопштење је Туминов став према основним принципима стратификације аутора Кингзли Дејвиса и Вилберта Мура. У овом прегледу покушаћу да представим Туминов критички однос према ставу ових аутора који, као функционалисти, друштвену стратификацију посматрају кроз позитивистички приступ покушавајући да је оправдају. Односно, њихово полазно становиште јесте да је стратификација део система који је баш онакав какав треба да буде, а да су ексцеси који се итекако не могу описати као нешто позитивно и који не потврђују објашњења функционалиста, заправо занемарљиви. Да ли се ради о томе да изузетак потврђује правило (што је реченица коју често можемо чути, а која заправо и нема неко смислено значење) или о нечему другом? Као што дефиниција не може бити дефиниција ако не обухвати све појавне облике тога што се дефинише, тако ни објашњење стратификације по овој двојици аутора, Тумину, као социологу критичке орјентације, није било довољно валидно објашњење из разлога што је свуда око себе могао да уочи појаве које то објашњење није могло да сведе под своје окриље. 2. O ''функционално важнијим положајима'' Пре свега, Тумин се у свом излагању окреће питању – да ли је неједнакост у друштву неизбежна? По њему, одговор је - не. Не у оном смислу у коме је данас неједнакост присутна. Оно што нас чини готово неосетљивим на појам неједнакости јесте њена општа раширеност, која је самим тим чини и неком врстом прећутне норме. Али, у том тренутку би требало да на сцену ступе социолози који би, због природе свог карактера и професије, требало да увек постављају питања око ствари које се иначе сматрају ''нормалним''. То је први разлог зашто се Тумин окреће критици ова два аутора – за њега они не постављају најбитније питање, а то је питање о разлозима неједнакости и пореклу исте. Ова двојица аутора у свом делу ,,Неки принципи стратификације'', износе становиште да у друштву постоје мање и више важни послови и занимања, те да самим тим, они важнији заслужују неку врсту награде, надокнаде за обављање функције која је од већег значаја, нег што је то случај са неким другим, маргиналним занимањима. Тумин размишља на следећи начин: Прво, ако постоје функционално важнији положаји, онда деловање можемо да разумемо као квантитативно и квалитативно мерљив појам, што нас доводи до закључка да постоје минимуми и максимуми људског деловања. Међутим, ова два аутора нису у свом делу пронашли неки пример минимума деловања, та деловања су само нејасно назначена као функционални предуслови. Друго, Тумин каже да ,,Сваки status quo у сваком моменту није ништа више и ништа мање него све што је присутно у status quo.'' (Функционализам у социологији, 357 стр.) Ништа не може бити функционално без свих својих делова. Дакле, ако целој једној машини уклонимо само један шраф, она неће мћи да функционише, без обзира што су главни делови, као на пример мотор, у добром стању. Овде бих била желела и да се надовежем на причу која је врло радо читана деци и то не без разлога, о човеку који жели да извади репу из земље, али то не може да учини сам, те му у помоћ прилазе и остали укућани, да би на крају успели да је изваде репу из земље тек када је и најмлађи и најслабији члан породице дошао у помоћ. Дакле, не можемо тек тако разграничити да су неке функције мање битне. Свака функција постоји са добрим разлогом и свака је неопходна, иначе и не би била смишљена као функција. Треће, Тумин наводи и чињеницу да друштво није могуће да буде толико умешано и да предвиди све догађаје у будућности, те да одлучи да ће нека функција бити непотребна, као и да заправо не постоје мере које одређено набрајају које су то функције мање а које више важне, управо из разлога што не постоји ни идеја о томе по којим принципима би се та рачуница правила. Принципи су различити од особе до особе, од потребе до потребе, од времена до времена... ,,Шта више, процена о релативној неопходности или заменјивости одређеног сегмента квалификације укључује претходно знање о преговарачкој снази дотичног сегмента. Но та снага сама по себи је културом условљена последица постојећег система процене, а не нешто својствено природи друштвене организације. '' (Функционализам у социологији, 357. стр). 3. О ''ретким талентима'' Основна идеја Дејвиса и Мура јесте да у друштву постоје људи који се рађају са ретким талентима који су заправо предиспозиције за обајвљање неких од оних функционално важнијих положаја о којима смо већ говорили. Даље, ти ретки таленти се кроз системе друштва, а посебно образовања, истичу, и онда за особе које носе те таленте долази тзв. време ''жртвовања'', које касније, у току живота треба бити посебно награђено већим примањима. Пре свега, Тумин разматра изнесен став који претендује да буде истинит, а то је да се у друштву какво ми данас имамо, таленти кроз систем и образовање истичу. Није потребно да имамо много животног искуства да бисмо увидели да у пракси ово итекако није истина. Колико пута смо до сада били чак и сведоци да нека особа за коју знамо да је талентована, нема неког формалног признања за свој очигледан таленат. Колико пута смо разговарали са особама које се не налазе на важним положајима у друштву а онда увидели колико заправо знања и квалитетних особина поседују и колико смо пута у себи рекли: ,,Штета да овакав један таленат пропадне...''. Како је онда уопште могуће да неко изнесе тезу да друштво има одговарајући механизам за препознавање талената? О томе Тумин каже: ,,У сваком друштву постоји очити немар с обзиром на уочавање талената који су присутни међу становништвом. И што је друштво круће стратифицирано, то је мања шанса да ће бити откривен неки нови податак о талентима његових чланова.'' (Функционализам у социологији, 358.стр.) Друго, да ли можемо да говоримо о једнакој доступности образовању? Ово питање је јако битно јер ,,једино када је осигуран заиста једнак приступ регрутацији и обучавању за све потенцијално талентоване особе, диференцирано награђивање је оправдано и функционално.'' (Функционализам у социологији , 359.стр.) Из примера око себе, можемо да закључимо од чега зависи доступност образовања – то је најчешће материјална ситуација родитеља. ,,Тамо где, на пример, приступ образовању зависи од иметка родитеља и где је богатство неједнако расподељено, врло је вероватно да ће велики део становништва бити лишен шансе да бар открије своје таленте. Стога можемо рећи да систем социјалне стратификације има тенденцију ограничавања шанси које су прикладне за повећање ефикасности открића, регрутације и увежбавања ''функционално важних талената''. (Функционализам у социологији , 358. и 359. стр.) Свако демократско друштво има механизме који обезбеђују одређени ниво основног образовања који је и обавезан због одржавања самог система и друштва уопште, и тај ниво образовања који није специфиран на одређену грану делатности, јесте бесплатан. Међутим, проблем настаје управо онда када човек треба да настави са својим усавршавањем, када треба да следи своје таленте и у животу се бави оним за шта је предодређен. За тај специфирани ниво образовања треба се одвојити позамашна сума новца, коју у друштву које се свакодневно све више раслојава на малобројне богате и многобројне сиромашне, ту привилегију има само јако ограничен број људи. На тај начин, образовање постаје нека врста елитизма, и сам систем образовања има функцију изражавања поделе друштва на богате и сиромашне. Даље, закључак који следи из повезаности материјалне ситуације родитеља и приступа вишим нивоима образовања јесте да особе које имају у себи потенцијала а нису успеле због неких других фактора, као што је рецимо новац, са временом постају малодушни и далеко мање мотивисани за проналажење било каквих алтернативних начина успеха! Тумин такође каже да се ова малодушност и немотивисаност преноси са генерације на генерацију и то тако да ,,неједнака расподела награђивања у једној генерацији обично прераста у неједнаку расподелу мотивације у следећој генерацији.'' (Функционализам у социологији , 359.стр.) Неједнака расподела награђивања довела је родитеље у позицију да своме детету не могу да пруже образовање, што опет доводи до неједнаке расподеле награђивања, овога пута њихове деце. То је једна циклична појава из које само малобројни могу да иступе. И свакако, та малобројна група људи којој су доступне те ''друштвено важне функције'', или можда можемо да кажемо, малобројна група људи која може и формално да буде талентована, има интерес у томе да њена бројност буде мала. Елита жели да је буде што мање јер је самим тим и потражња за њом већа а њене ''услуге'' плаћеније. Управо зато што се елита држи заједно и чува своја места не желећи да дели своје функције и смањује себи плату, онај циклични процес смењивања се јако тешко прекида. 4. О ''периоду жртвовања'' Дејвис и Мур, као што смо већ споменули, говоре о тзв. периоду ''жртвовања'' кроз који пролазе те посебно талентоване особе које настављају своје школовање изнад основног, општег нивоа. Период жртвовања је назван баш тако зато што те особе у том периоду свог живота издвајају новац за своје усавршавање, односно, за припрему за заузимање ''друштвено важних положаја''. Тумин и код овог става ставља велики знак питања. Заправо, он појам жртвовања назива оправдањем за заузимање привилегованих положаја. А ево и зашто: Идеја је да се жртвовање састоји из плаћања трошкова обучавања и немогућности зарађивања у периоду обучавања. Примедба овој тези јесте да трошкове обучавања плаћају родитељи оних који се обучавају, а у могућности су да плате школовање своје деце јер се и сами налазе на привилегованим положајима у друштву. ,,Прибрајати то у рубрику жртвовања младих значи лажно испостављати рачун или дуг који је друштво већ исплатило родитељима.'' (Функционализам у социологији ,360.стр.) Што се тиче друге тезе, да у периоду обучавања постоји немогућност зараде, Туминова примедба је доста опширна и темељна. ,,Што се тиче могућности зараде, губитак се може мерити у односу на оно што би они зарадили да су се укључили у тржиште рада уместо у продужено обучавање за стицање важних вештина.'' (Функционализам у социологији, 360.стр.) С тим у вези, Тумин рачуна просечну зараду оних који су се прикључили тржишту рада... укупан такав доходак елита која је наставила школовање заради за само деценију свог рада. Дакле, оно што је елита изгубила у периоду обучавања што је могла зарадити, зарадила је за првих десет година свог рада на привилегованом положају. Ако је ''дуг'' отплаћен, шта онда оправдава то што елита и до краја свог живота наставља да зарађује више од оних који се нису школовали? Такође, за разлику од особе која се обучава, особа која је стала са даљим обучавањем обично у следећем периоду ступа у брачни однос и издржава породицу, те је доходак по глави те особе итекако мањи од особе која се обучава... Даље, са психолошке стране гледано, обучавани, као студенти, као они од којих се очукују битне и квалитетне ствари, увек су у психолошкој предности јер уживају бољи положај и имају бројне предности, попусте, изгледнију будућност, не плаше се сутрашњице, не брину о породици, имају више времена за разоноду и имају већи избор разоноде... итд. Тумин каже да се овакве ствари, које су свакако итекако важне у разлучивању који је од двојице младих људи у бољем положају, не узимају у обзир када се о томе разматра јер је свуда у свету актуелно ''америчко схватање награђивања где је нагласак стављен искључиво на материјални допринос положаја.'' (Функционализам у социологији, 361.стр.) Ако сумирамо све горе наведено, закључак је да период усавршавања никако не можемо звати периодом жртвовања, јер сви показатељи указују да људи који се ''жртвују'' заправо и за време жртвовања, а поготово касније, уживају у основи бољи положај од оних који се не ''жртвују''. 5. О ''мотивацији'' Оно што је још занимљиво у овој Туминовој критичкој анализи јесте његов однос према Дејвисовој и Муровој идеји о мотивацији коју имају људи који се кандидују за високе положаје у друштву. Њихова идеја каже да ,,да би се талентоване особе навеле да се жртвују и приступе обучавању, њихови будући положаји морају имати привилеговани приступ ретким и пожељним наградама које друштво пружа.'' (Функционализам у социологији, 362.стр.) Да ли је ово једини начин мотивисања људи да приступе тим положајима? Да ли је заиста немамо ниједан други начин да убедимо људе да се прикључе раду? Овакви типови мотивације ефикасни су за мотивисање за високе полжаје, али шта је са радничким пословима, пословима који не носе велику материјалну зараду, за њих немамо никакву мотивацију? Оно што видимо јесте да смо створили друштво које се базира искључиво на материјалном интересу и са људима који сви теже истом – што већој материјалној добити. ,,Наше садашње знање нам сугерише могућност разних варијација у начину како поједини типови награђивања могу бити уграђени у функционисање друштва. То значи да се још не може показати да је неизбежно да различити престиж и углед прерасте у положаје који располажу разним наградама у моћи и власништву.'' (Функционализам у социологији, 363. и 364. стр.) Управо у овом тренутку долази до великог раслојавања друштва и до појаве изражене социјалне неједнакости. Корен социјалне неједнакости лежи, по Тумину, у неједнако распоређеној моћи и власништву. Они који заузимају важније положаје, друштвено су одговорнији, па самим тим и уживају већи углед и престиж. Дакле, уместо да вреднује сваког човека који савесно, одговорно и пожртвовано обавља функције које су му намењене, пошто, као што смо говорили у другом делу, јесу све функције система битне за систем, друштво вреднује само оне који заузимају положаје на којима располажу власништвом и моћи. Тумин каже да нам историја јасно показује да је неједнака расподела моћи и власништва увек и била узрок неједнакости и раслојавања, те да зато друштво треба да направи напор у коме би систематски променило вредновање различитих положаја у друштву. Моје је запажање да би то морало да се спроведе кроз комплетну промену система вредности који је данас на снази. Међутим, овај и овакав свет, барем мени, делује као превише увучен у материјализам, превише заглибљен у интересне сфере. Човек данашњице није задовољан оним што има. Из те похлепе за бољим, за већим, за лепшим, постало је нормално живети у свету који отворено показује шта је нова религија – богатство (новац). 6. Закључак За крај би требало сумирати све. Систем социјалне стратификације по Тумину има следећи карактеристике: - ,,Ограничава могућност откривања свих талената којима располаже друштво.'' (Функционализам у социологији, 365.стр.) - Самим тиме и омогућава мали број ''изабраних'', односно, ,,смањује могућност ширења производних снага друштва'' (Функционализам у социологији, 365.стр.) - Социјална стратификација даје елити и политичку моћ, пошто је и политичка моћ доступна само малој групи одабраних, који затим штите свој интерес, те ,,систем социјалне стратификације има битно конзервативну функцију у друштву'' (Функционализам у социологији, 366.стр) - Зато што се таленти не могу развијати и не постоје системи усавршавања свих који су талентовани, а по Тумину, талентованих људи има много, много више него што знамо, социјална стратификација ограничава развој креативних могућности - Зато што нису свачије жеље и таленти задовољени, социјална стратификација заправо продубљује непријатељство међу људима - Ако осећај да смо значајни за друштво коме припадамо зависи од тога колико нам престижа даје место у друштву које заузимамо, а у вези са великим бројем оних који су у незавидним положајима, социјална стратификација доводи до неједнаког осећања припадности друштву - Ако осећај припадности друштву доводи до лојалности друштву, онда Туминов претходни закључак води до идеје да је у друштву пуно нелојалних људи, тј. до ,,неједнаке расподеле лојалности међу становништвом'' (Функционализам у социологији, 366.стр.) - Ако осећај припадности води до веће мотивације, онда у данашњем друштву нема једнаке мотивације и воље за партиципацијом Овакав критички осврт на принципе стратификације даје нам одговоре на нека од питања која смо некада можда себи постављали. На пример, зашто су људи толико завидни према бољима од њих, зашто је толико непријатељства и сукоба... Све то настаје из борбе за заузимањем што вишег положаја који би довео до повластица и привилегија оног који га заузима. У потпуности се слажем са Тумином да човек који претендује да буде социолог, не сме да потпада под стандардне норме, а тек не да их објашњава онако како их објашњава релевантна институција. Социолог мора критички да посматра све што је норма, и све што је наизглед тако како треба да буде. Литература: 1. Тумин, Мелвин, Неки принципи стратификације: критичка анализа, у Кувачић, И., Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 1990: 356-367 2. Хараламбос, М, Социологија - теме и перспективе, Г.Маркетинг, Загреб, 2002 3. Гиденс, Ентони, Социологија, ЕФ, Београд, 2003 |
