 | Фридрих Енгелс - О ауторитету |
|
ФРИДРИХ ЕНГЕЛС – О АУТОРИТЕТУ Најбоље је, на самом почетку, овај рад поставити у шири теоријско-политички контекст. Из самог текста јасно је да Енгелс пише како би одговорио неким социјалистима његовог времена који тврде да је „за овај или онај чин довољно рећи да је ауторитаран, па да буде осуђен.“ (613. стр., Енгелс) Све су прилике да су ти неки социјалисти анархисти. Ради се о следећем: и марксисти и анархисти теже ослобођењу радничке класе – и свих осталих – путем стварања бескласног друштва; но, по питањима непосреднијих политичких циљева и средстава којима се могу остварити, долазило је до великих спорова између припадника ове двије социјалистичке струје. Испоставља се, питање ауторитета је кључно за решавање овог спора. „Ауторитет, у оном смислу о којем је овде реч, значи наметање туђе воље нашој вољи; с друге стране, ауторитет претпоставља потчињавање.“ (613. стр., Енгелс) Енгелс кључни појам јасно дефинише: ауторитет је, дакле, однос који подразумијева два субјекта: један је онај који своју вољу намеће, а други је онај којем та воља бива наметнута. Може се рећи да је у основи овог спора методолошко питање. Док се анархисти и њима слични ултра-љевичари, критикујући експлоатацију у капиталистичком друштву, углавном позивају на неке апстрактне (вриједносне, моралне) принципе, историјски материјализам, својствен теоретичарима марксистичке оријентације, испитује друштво истражујући економске односе који му леже у основи. Све не-економске одлике друштва – а тиме и ауторитарност – само су изданак његове економске активности. Другим ријечима, о ауторитету не можемо причати напамет (нити из срца), не обазирући се на базу друштва. Енгелс то каже на следећи начин: „Зато је апсурдно претпостављати принцип ауторитета као апсолутно лош, а принцип аутономије као апсолутно добар. Ауторитет и аутономија су ствари релативне; њихове сфере мењају се са различитим фазама друштвеног развитка.“ (615. стр., Енгелс)
„Испитујући економске, индустријске, и аграрне односе на којима почива модерно буржоаско друштво, ми налазимо да они имају тенденцију да све више замењују изоловану акцију комбинованом акцијом људи.“ (613. стр., Енгелс) Оно што је још и тада, у деветнаестом вијеку, било јасно, је да индустријска револуција собом носи велико усложњавање производног процеса. Наведимо примјер. У феудалном друштву, мајстор је, уз помоћ помоћника, у својој малој радионици производио пар ципела дневно. С капитализмом се слика радикално мијења: у огромним фабрикама, налазе се стотине радника – они раде на машинама уз помоћ којих могу да произведу и хиљаду пари ципела дневно.
Узевши у обзир описано стање, поставља се сасвим логично питање: „Али комбинована акција значи организацију, а да ли је могућа организација без ауторитета“? (613. стр., Енгелс) Енгелс се пита да ли је, чак и под претпоставком остварене револуције, колективне својине над средствима за производњу, могуће да ауторитет ишчезне? Он тврди да није, и за то наводи низ сликовитих примјера (предионицу памука, жељезницу и један платоновски, лађу на отвореном мору). Из њих постаје сасвим јасно да је први услов успјешности посла постојање неке воље која решава сва питања и којој се сви појединци који у послу учествују морају потчинити. Заиста, „аутоматски механизам велике фабрике много је већи тиранин него што су икад били мали капиталисти који запошљавају раднике.“ (614. стр., Енгелс)
„Ако је човек науком и стваралачким генијем потчинио себи природне силе, оне му се свете потчињавајући њега самог, док их он искоришћава, правом деспотизму, независно од сваке социјалне организације. Желети уништење ауторитета у крупној индустрији значи желети уништење саме индустрије ...“ (614. стр., Енгелс) Користећи израз „ауторитет паре“, аутор наглашава промјене у односу човјека и природе. У доба када човјек, стварањем моћних машина, потчињава себи природу, он, чини се, постаје роб управо тих машина. А машине „не маре за личну аутономију“. (614. стр., Енгелс) Из овога, пак, не треба закључити да Енгелс критикује научни и технолошки развој човјечанства. (Напротив. Отуђеност радника ће нестати онога тренутка када се, помоћу машина, буде производило према потребама друштва, а не ради профита појединаца.)
Дакле, да би било шта што радимо било успјешно, мора постојати нека организација. У потпуности је неважно да ли је та воља оличена у делегату или се одређује већином гласова – у оба случај, ауторитет постоји. Својим упрошћеним методом, људи с којима Енгелс полемише не уочавају то: „та господа уображавају да су изменивши име изменили и саму ствар.“ (615. стр., Енгелс) Ауторитет не престаје да буде ауторитет једном кад је повјерен већини интересената. Тиме што мијења облик, он не ишчезава. Марксисти се тога не стиде, за разлику од ових који се „боре против речи“. (615. стр., Енгелс) Међутим, само неко ко не разумије, ко погрешно интерпретира овдје изнешене ставове може помислити да су диктатори попут Стаљина, који су се издавали за марксисте, то и били. Наиме: „Сви социјалисти се слажу да ће политичка држава, а с њоме и политички ауторитет, ишчезнути услед будуће социјалне револуције, то јест да ће јавне функције изгубити свој политички карактер и претворити се у просте административне функције које чувају праве интересе друштва.“ (615. стр., Енгелс) Из ове реченице може се читати и шири став марксиста према питању државе. Свака држава само је средство које једна класа користи да би владала другом. Револуција ће успоставити диктатуру пролетеријата. Средства за производњу биће у власништву и, самим тим, под контролом радничке класе, односно, људи који производе. Они ће о битним питањима одлучивати на директно-демократски начин. Нестајањем приватне својине, постепено ће нестати и класе, а самим тим и потреба за (политичком) државом. Енгелс поентира на крају, указујући да су анархисти противречни. „Али антиауторитаристи захтевају да се ауторитарна политичка држава укине одједанпут, још пре него што буду уништени социјални односи који су је родили. Они захтевају да први акт социјалне револуције буде укидање ауторитета. Да ли су та господа икад видела револуцију? Револуција је, несумњиво, најауторитарнија ствар што може бити.“ (616. стр., Енгелс) Овдје се назире и начин на који се одговор на питање ауторитета рефлектује на избор средстава за остварење коначног циља: бескласног друштва. Наиме, анархисти се, одбацујући ауторитет уопште, противе и организовању освијешћеног дијела радничке класе у револуционарну партију, основану на принципу демократског централизма (дакле, на некој форми ауторитета), са задатком освјешћења остатка класе и продубљивања класне борбе. Међутим, они занемарују чињеницу да радничка класа за противника има један изузетно организован и централизован апарат. Нема превише смисла очекивати да у таквој борби може побиједити безоблична, неусаглашена маса. Социјализам неће настати тако што ће се, један за другим, припадници радничке класе, сами од себе, освјешћивати, нити ће такав друштвени поредак они којима капитализам одговара прихватити у разговору уз шољицу чаја. Историјски материјализам показује да револуција јесте неизбјежна, али, ријечима једног од највећих теоретско-политичких умова из марксистичке традиције, Владимира Лењина, „историју некад треба погурати“.
Када ствар посматрамо на овај начин, увиђа се сав смисао Енгелсове завршне реченице: „Или антиауторитаристи сами не знају шта говоре, и у том случају само сеју збрку, или они то знају, и у том случају издају покрет пролетеријата. У једном и у другом случају они служе реакцији.“ (616. стр., Енгелс) ЛИТЕРАТУРА: - Енгелс, Ф., О ауторитету, у Изабрана дела у два тома (том I), Култура, Београд, 1949. |
