Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

КЛАСЕ, СТАЛЕЖИ И СТРАНКЕ

Класе, сталежи и странке су појаве у оквиру једне заједнице, и најчешће настају из разлога прерасподеле моћи (најчешће економске и материјалне).
О класи можемо говорити онда када постоји један специфичан „узрочни чинилац“, који одређује животне изгледе извесног броја људи. Класе носи заједнице мада представљају могућ и чест основ заједничког делања у правцу „узрочног чиниоца“, који представља економске интересе у своини над добрима и погодностима за стицање прихода под условима робног тржишта. Да бих припадали класи и побољшали економски и материјални положај, и имали учешће у добити која произилази из функције организовања и управљања привредним пословима, требали би располагати неком својином. Управо својина и не мање својине јесу основне категорије у прерасподели класних положаја. Класни положај се даље дели према врсти својине која се може употребити за стицање зараде, с једне стране, и према врсти услуга које се на тржишту могу пружити. Рецимо поседовање кућа за становање, радионица, стоваришта, итд. или било каквим другим средствима за стицање зараде, новцем или предметима који се лако могу заменити за новац. Они који поседују својину могу припадати класи рентеријера или класи предузетника. Док они који немају никакву својину , већ раде за рачун других, дифренцирају се према врсти посла који обављају. За појам класе заједничко је ово да је врста изгледа на тржишту она инстанца која представља заједнички услов судбине појединаца. Главни чинилац који доводи до стварања класа јесу економски интереси, и то они који су везани за постојање тржишта. Правац интереса се може мењати у складу с тим да ли мањи или већи део оних који се налазе у истом класном положају учествује у неком заједничком делању или ствара неко друштво, од кога појединац може да очекује одређене резултате. Било је класних положаја прве врсте и то у специфичном голом и провидном облику, у градским центрима антике и средњег века, нарочито онда када је тактичким монополизовањем трговине индустријским производима и намирницама била нагомилана велика моћ.
Свака класа може постати носилац било ког од безбројних могућих облика класног делања. Класе нису заједнице мада заједничко делање које производи класне положаје у суштини није делање припадника исте класе, већ делање између припадника различитих класа. Класни положај је у крајној линији положај на тржишту. Свака врста класног положаја, а пре свега оног који се заснива на моћи својине као такве, долази до најчистијег израза онда када су сви остали чиниоци који утичу на узајамне односе по могућству искључени, тако да моћ својине на тржишту добије највећу могућу вредност и важност. Доследно спровођење голог принципа тржишта ометају Сталежи.

СТАЛЕЖИ

Насупрот класама у тоталној опозицији се налазе сталежи, који су редовно заједнице. Сталешки положај је у чистој супротности са класним који је чисто економски условљен. Сталешки углед се може приписати и једном класном положају, јер су класне разлике на најразноврсније начине повезане са сталешким разликама. Тачније сама својина као таква не доводи увек до признања сталешког угледа, али ипак по правилу са протоком времена на крају доведе. Сталешки углед се обично изражава у томе што се од сваког који хоће да припада одређеном кругу очекује одређени стил у вођењу живота. У вези са тим стоје ограничења друштвеног саобраћаја на сталешки круг, нарочито у погледу склапања брачних веза, што може да доведе до попуне ендогамне затворености. Различити кругови узурпирају сталешки углед, а то су извесне породице које су дуго времена настањене у одређеном подручију. Сталешки углед се такође може и зарадити.
На пример:
Сталешка једнакост америчких џентлмена огледа се у томе што ван чисто стручне подређености на послу и најбогатији „шеф“ третира свог службеника као себи равном када увече у клубу са њим игра билијар или карте. (Ђурић, Класе, сталежи и стрнке,стр. 349).
Онде где још влада традиција, било би свима мрско када би „шеф“ хтео да удостоји свог службеника благонаклоношћу која јасно истиче на видело разлику у положају. То је управо нешто чега се немачки „шеф“ нипошто не би могао, а ни смео одрећи. Управо у овом примеру можемо видети сталешку слојевитост које је чисто конвенционалног карактера. Одређени сталеж узурпира и одређени углед у друштву, који може бити позитиван или негативан, и од њега зависе правне привилегије. Према томе чим се људи привикну на одређену слојевитост друштвеног поретка и услед стабилизације економске моћи, сам поредак постаје стабилан. Онде где се у развијању сталешке слојевитости отишло до краја, сталешка група се претвара у касту. А то значи да сталешке разлике сада не штите само конвенција и право, већ и ритуал. Сталешка слојевитост достиже овај највећи ступањ онде где се сматра да су разлике у њеној основи етничке природе. Најимпресивнији историјски пример оваквог народа јесу Јевреји. Сталешко одвајање које се од чистог етничког одвајања разликује по томе што оно претвара хоризонталан распоре не повезаних етничких група које постоје једна поред друге, у вертикални систем друштвене хијерархије.
Сталешка слојевитост иде заједно с, монополизовањем идеалних и материјалних добара или погодности. Поред специфичног сталешког угледа који се увек оснива на одстојању и искључивости извесних почасних права, као што су право на одређену храну која је забрањена другима, право на ношење оружија и других. Овде видимо низ материјалних монопола, који су најјачи ослонац сталешке искључивости. Да би се створила сталешка слојевитост сталеж утиче на стварање екстремних типова и заснива се на селекцији појединаца који имају одређене личне особине. Селекција није ни једини ни најважнији начин стварања сталежа. Такође је важна и политичка опредељеност. То такође важи и за класни положај. Предмет сталешког монополизовања јесу одређена добра, у која на типичан начин свуда спадају одређена витешка добра, а исто тако често и својина над робовима или слугама, и најзад одређене привредне гране. Начин монополизовања ових добара може бити позитиван, када одређени сталеж сме да их има и негативан када одређени сталеж не сме да их има ни да их стиче, како бих одржао специфичан стил живота. Уопште узев сталешки повлашћене групе су сталешки дисквалификоване за обичан физички рад. Стога сви они који су заинтересовани за сталешку слојевитост реагују врло оштро проти претензија чисто економске зараде и већина утолико оштрије, уколико, осећају ад су више угрожени. Сталешки повлашћене групе никад не прихватају скоројевића без икакве резерве, ма колико њихов стил живота био прилагођен њиховом. Они прихватају тек његове потомке који су одгојени у сталешкој конвенцији њиховог слоја и који никад нису упрљали сталешки углед радом у циљу зараде. Још би на ову тему могли додати да управо та сталешка слојевитост спречава слободан развој тржишта. Најпре у погледу оних добара која сталежи непосредно повлаче из слободног саобраћаја путем монопола, било правним или конвенционалним путем. Последице овог процеса могу бити врло различите и оне нипошто не воде нужно у правцу ублажавања супротности економске ситуације и моћи. Напротив оне их учвршћују. Што нас доводи у сферу економске моћи и свих других облика моћи, у оквиру једне заједнице. Да би се таква моћ расподелила задужен је правни поредак и сваки други поредак, а не само онај који штити држава. Конкретно под изразом „моћ“ подразумевамо да један човек или група људи спроведу своју вољу у неком друштвеном поредку, чак и насупрот отпору других учесника.
Свака моћ према томе и економска може се ценити ради ње саме и често је тежња ка моћи условљена друштвеним угледом који њено поседовање даје. Економска моћ нипошто не представља признати основ друштвеног угледа. Напротив друштвени углед (престиж)може бити основ моћи како политичке тако и економске, што је најчешће и био. Према томе правни поредак је допунски чинилац који повећава вероватноћу поседовања моћи и угледа али их не може увек обезбедити. Начин расподеле друштвеног угледа у једној заједници између типичних група које учествују у овој расподели можемо назвати друштвеним поредком. Друштвени поредак и економски поредак нису истоветни. Друштвени поредак обухвата начин расподеле и употребе економских добара и услуга. Док економски утиче на друштвени поредак, како и на који начин расподелити таакву количину моћи. Управо из тог разлога долази до појаве „Странки“ као легитимних друштвених творевина, како би се таква моћ могла расподелити.

СТРАНКЕ

Делање странака се пре свега оријентише на задобијање друштвене моћи, што значи да оне утичу на заједничко делање без обзира на то какав је његов садржај.
За разлику од заједничког делања класа, заједничко делање странака увек има карактер друштва. Јер је заједничко делање странака увек усмерено према неком циљу коме плански тежи. Због тога странке могу постојати само у оквиру заједница које су на било који начин друштвено организоване, тј. имају било какав рационалан поредак и један апарат састављен од људи који су спремни да га спроведу. Странке могу да заступају интересе који су условљени класним или сталешким положајем. За странке није потребно да буду ни чисто класне ни чисто сталешке. Странке могу представљати ефемерне или трајне структуре, а њихова средства за постизање моћи могу бити врло различита, од примене голе силе ма које врсте до врбовања изборних гласова, грубим или суптилним средствима. Странке се битно разликују с обзиром на структуру заједничког делања на које теже да утичу. Странке се разликују по томе да ли у заједници постоји сталешка или класна слојевитост. Странке представљају друштвене структуре које се боре за власт и често су организоване на строго ауторитиван начин.
О класама, сталежима и странкама треба рећи још ово да оне нужно претпостављају најшире друштво, а нарочито заједничко делање у политичком смислу. Према томе требало би се доћи до закључка, а ту ћу се послужити једном правном нормом која би у контексту требала гласити: „Сви су сталежи док се не докаже супротно“, и док сам сталеж не постане класа, која ће на крају кроз странке постати легитимна класа, која поседује својину с којом ће на крају доћи до економске и свих других виодова моћи.

Коришћена литература: Михајло Ђурић, Социологија Макса Вебера