 | Друштво као симболичка интеракција |
|
Друштво као симболичка интеракција Овај рад ће се бавити познатим социолошким појмом друштвене интеракције и покушати да нам, у неку руку, приближи и мало детаљније објасни овај појам. Такође ће се потрудити да изнесе неке кључне ставове других аутора о овој теми и тако је мало приближи читаоцу. „Израз симболичка интеракција односи се, наравно, на особену природу интеракције која се одвија између људских бића. Особеност се састоји у чињеници да људска бића узајамно тумаче или дефинишу поступке, уместо да само реагују на њих. Њихов одговор не проистиче непосредно из туђег поступка, већ се заснива на значењу које се тим поступцима придаје. Људска је интеракција, дакле, посредована употребом симбола, тумачењем, односно утврђивањем значења туђих поступака. То посредовање значи да се у случају људског понашања између дражи и одговора умеће процес тумачења“. (Блумер,1998,35) Блумер овде нуди објашњење да је сама основа људске интеракције способност човека да тумачи неке поступке и да им придаје одређено значење. Човек тако успева да одреагује на факторе из спољашње средине. „Мид сматра да нам језик омогућава да постанемо самосвесна бића ... Кључни елемент у том процесу јесте симбол“.(Гиденс,2003,19) Овде можемо закључити да је појам симбола јако битан у објашњавању симболичке интеракције. Симбол означава нешто што стоји уместо нечег другог.(Гиденс,2003,19). Он нам помаже да протумачимо неки предмет или појаву која се појавила споља и да адекватно на њу одреагујемо. Тумачење је, такође, јако битан елемент у симболичкој интеракцији и њега је Мид покушао да разјасни. „Кључна мисао Мидове анализе састоји се у томе да људско биће поседује сопство“. (Блумер,1998,36) Ово значи да људско биће може бити објект властитог делања, тј. да је у стању да дела на себе самога, као што би делало у односу на друге.(Блумер,1998,36) Људско биће има способност да утиче на сопствену вољу и тиме може да утиче на своје сопствено понашање. Тако оно планира своје будуће поступке или се уздржава од чињења истих. „Ту способност људског бића да дела у односу на самог себе Мид сматра средишњим механизмом помоћу којега се људско биће суочава са својим светом и хвата се са њим у коштац“.(Блумер,1998,36) Човек је помоћу тог механизма способан да себи нешто указује,тј. да врши самоуказивање. Мид је самоуказивању придао велики значај. Људско биће самоуказивањем издваја нешто из окружења и од тога конструише објект. Објект је производ диспозиције људског бића да дела.(Блумер,1998,37) Битно је напоменути да је самоуказивање свесна човекова радња. Човек свесно себи указује на околности у којима се налази и на факторе који га окружују. Он постаје свестан шта жели да учини и својих могућности да то постигне. То се дешава непрестано, те се може закључити да је самоуказивање непрекидан процес у којем појединац запажа ствари, процењује их, придаје им значење и одлучује да дела на основу тог значења. Преко самоуказивања човек, заправо, конструише своје свесно делање.(Блумер,1998,38) Делање не мора бити само појединачно, већ може бити и групно. Групно делање представља међусобно уклапање појединачних праваца деловања. Оно настаје када појединци прилагоде властито делање делању других. По Мидовом мишљењу, појединац то постиже тако што „преузима улогу“. Он тако настоји да утврди намеру туђег делања. (Блумер,1998,38) Социолошка гледишта најчешће одступају од ставова теорије симболичке интеракције. Један велики део њих не види друштво као симболичку интеракцију. Многи социолози сматрају да су људска бића опремљена неком врстом унутрашње организације и тако реагују на спољашње силе које на њих делују. То значи да они не поседују никакво сопство, већ се понашају у складу са друштвеним чиниоцима и силама које на њих утичу. Одбачена је теорија да се основно друштвено деловање појединца конструише тумачењем. Главне тачке разликовања уобичајених социолошких гледишта са једне, и становишта симболичке интеракције са друге стране су питања у вези са друштвеним деловањем. Из перспективе симболичке интеракције, друштвено делање је смештено у појединце који делају међусобно и тако заједнички прилагођавају правце свог индивидуалног делања кроз процес тумачења. Са друге стране, уобичајне социолошке концепције смештају друштвено делање у делање друштва или неког његовог мањег дела.(Блумер,1998,40) „Једна од примарних околности састоји се у томе да се делање одвија унутар неке ситуације и у односу на њу“.(Блумер,1998,41) „Друга важна околност је да се делање формира, односно конструише тумачењем ситуације“.(Блумер,1998,41) Иако се ситуације намећу појединцима, они свесно делују у тим ситацијама тражећи најбоље решење. Они тумаче проблеме и делују тако што покушавају да их реше. Да би социолог успео да истражи понашање јединице делања, он мора да допре до процеса тумачења којим актери конструишу властито делање. Тај процес се не може спознати пуким разматрањем услова који му претходе, нити се може спознати пуким закључивањем о његовој природи на основу спољашњег делања које је његов производ. (Блумер,1998,42) Да би остварио овај циљ, социолог се мора ставити на место оне јединице делања које проучава. Међутим, већина социолога и даље приступа друштву кроз структуру и организацију, уместо кроз саму јединицу друштвеног делања. „Та заокупљеност организацијом, с једне стране, односно јединицама делања, с друге, поставља темеље за суштинску разлику између конвенционалних погледа на људско друштво и погледа који повлачи симболичка интеракција“. (Блумер,1998,42) Ова разлика се ипољава у два вида: 1) Са становишта симболичке интеракције, организација представља само један оквир унутар којег се одвија друштвено делање, али не и детерминанту тога делања. 2) Промене унутар организације су производ самих јединица делања, а не неких сила које деују унутар ње. „Људи не делују у односу на културу, друштвену структуру и слично; они делују у односу на ситуације“...“Треба имати на уму да најзначајнији елемент с којим се једна јединица делања сусреће уодређеној ситуацији представљају поступци других јединица делања“. (Блумер,1998,43) Најкрупнија последица сагледавања друштва као организације је занемаривање улоге јединице делања које играју у друштвеној промени. То може бити грешка јер је свака промена која се догоди подвргнута тумачењу људи који су њоме погођени, јер се сама промена јавља у виду низа ситуација у којима ће људи морати да делају. Душан Петровић Литература: -Блумер Херберт: Друштво као симболичка интеракција у И. Спасић, Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998 -Гиденс, Ентони(2003):Социологија, ЕФ, Београд |
