 | Екологија и криза капитализма |
|
Недељно саопштење на тему: Екологија и криза капитализма
„ Свака производња је и разарање.“ „Или, боље речено: разарање је услов производње. То је посао без краја.“ (А. Горз, 1982, стр. 50) Да би опстао и преживео, човек мора да производи разна добра, па због тога, он мења равнотежу екосистема, бач као што и сам аутор навои. Све те промене које се дешавају утичу на људе, природу и читаву земљу, неке на добар, неке на лош начин.
Криза надакумулације
„Капиталистички развој се у својој развијеној фази првенствено заснива на замењивању радника машинама, на замењивању живог рада средствима за производњу.“ (А. Горз, 1982, стр. 51) Инвеститори настоје да увећају свиј профит и због тога замењују живи рад машинама, односно средствима за производњу, да би олакшали рад, убрзали процес производње и увећали профит.
„Логика капитала је да увек настоји да се повећава, да расте. Расти или пропасти, то је закон капитала.“ (А. Горз, 1982, стр. 51) Све док се капитал увећава и расте произвођачи остварују добит и самим тим се омогућава замена и обнова средстава за производњу (машина) од којих предузеће зависи. Уколико се не остварује добит, то онемогућује замену средстава за производњу, самим тим предузеће је стопирано, јер не може да их користи, па не долази до остварења профита.
„ Маркс је указао на то да, раније или касније, долази до опадања профитне стопе: уколико се за производњу исте количине производа користи све већа количина капитала, утолико више постоји тенденција да се профит остварен том производњом смањује у односу на масу коришћеног капитала. Та се маса може бескрајно повећавати. То је чињеница.“ (А. Горз, 1982, стр. 52) Сасвим је логично профитна стопа опада, уколико се користи већа количина капитала него што је потребно. Управо то представља надакумулацију производње која и изазива кризу.
„Потрошња у друштву изобиља своди се на то да је потребна све количина производа да би се обезбедио исти ниво задовољења потреба. Троше се све веће количине енергије, рада, сировина и капитала, а да људи у суштини не живе знатно боље.“ (А. Горз, 1982, стр. 53) Потрошња у друштву изобиља не обезбеђује задовољење потреба нити пораст корисних ствари, напротив, онаствара губитке, јер производња постаје непотрбно велика, чак расипајућа.
Криза репродукције
„У капиталистичком систему апсолутна раткост се нормално испољава тако што долази до врликог пораста цена пре но што оскудица неких ствари постаје видљива. Сходно догми либералне (или неолибералне) економије, пораст цене неке робе, изазван њеном реткошћу, доводи до пораста производње тог ретког добра, и то због тога што расте рентабилност те производње. “ (А. Горз, 1982, стр. 54) Иако неких ствари има сасвим довољно, производе се у све већој количини и њихова цена расте, па самим тим она постају ретка добра, која нису доступна свима. Нешто чега је било у довољним количинама, сада има све мање и захтева додатну репродукцију.
„ Решење се за кризу више не може налазити у економском расту већ само у обрнутој капиталистичкој логици. Та логика спонтано тежи максимиѕацији: створити што је могуће више потреба да би се оне задовољиле што већим обомом робних добара и услуга, уз остварење максимално могићег профита, уѕ максималну употребу сировина и енергије.“ (А. Горз, 1982, стр. 57) У оваквом случају, криза се решава тако што се тежи што већем профиту. Заправо тежи се стварању потреба, да бо производња расла и била све већа.
Богатство ствара сиромаштво
„Сиромаштво, по дефиницији, означава да су једни лишени добра доступних другима, богатима. Исто онолико колико не може бити сиромашних, кад нема богатих, не може бити богатих, када нема сиромашних: када су сви богати, онда то нико појединачно није; исто тако и када су сви сиромашни. За разлику од беде, која представља немање ресурса неопходних за живот, сиромаштво је суштински релативно.“ (А. Горз, 1982, стр. 59) Из свега овога можемо да закључимо, управо оно што и сам аутор каже, нема сиромашних уколико нема богатих и обрнуто нема богатих уколико нема сиромашних.
Три узрока сиромаштва:
1. „Закуп, приграбљивање. То је најопштији узрок сиромаштва: богати приграбљују за своју искључиву добробит одређене ресурсе који би, да није тог приграбљивања, били доступни у довољним количинама.“ (А. Горз, 1982, стр. 59) Управо због приграбљивања и настаје сиромаштво, јер уколико би се све расподелило како треба, до сиромаштва не би ни дошло.
2. „Резервисани приступ. Ексклузивним резервисањем називамо стање када одређена привилегована мањина за себе резервише приступ природним ресурсима који, било због своје реткости или због саме своје природе, не би могли да буду расподељени свима, нити да истовремено свима да буду доступни.“ (А. Горз, 1982, стр. 59) Расподела појединих добара једноставно није могућа. Управо због тога долази до резервисања, које не ствара реткост већ претходи резервисању.
3. „Потрошња са ознакама посебности, преимућства. Таквим потрошњама називамо оне код којих се троше добра или услуге сумњиве употребне вредности, аил које - услед своје реткости и цене по којој се врши нјихова купопродаја – издвајају носиоце те потрошње као одређен привилегован друштвени слој.“ (А. Горз, 1982, стр.60) Одређена добра нису сви у могућности да користе, због њихове цене и зато се слој друштва којима су та добра доступна издваја као имућнији.
„Из свега што смо до сада рекли, произилази да отклањање сиромаштва у индустријски развијеним земљама никада неће бити остварено повећањем производње. Отклањање сиромаштва у тим земљама претпоставља другачију усмереност производње, односно, њену уснмереност сходно следечим начелима: - добра која су резултат друштвене производње треба да су доступна свима; - та производња не сме да представља уништавање ресурса којих природно има у изобиљу; - та добра треба да су таква да њихова општа распрострањеност не унистава њихову употребну вредност.“ (А. Горз, 1982, стр. 61) Да би сиромаштво било отклоњено, потребно је сва добра буду доступна свима, да проиѕводња не ствара разарање и да добра не губе своју употребну вредност.
Једнакост и различитост
„Материјална једнакост престаје да буде значајна преокупација онда када не представља израз хијерархијске стратификације: материјално богатство не вређа нити осиромашује друге све док није праћено неком привилегијом или моћи над другим.“ (А. Горз, 1982, стр. 62)
Закључак
Криза се превазилази новим начином производње, који би требао да се заснива на штедњи обновљених ресурса и опадајућој потрошњи енергије и сировина.
„Друштвено треба производити само оно што је добро за свакога када сви то користе – и обрнуто.“ (А. Горз, 1982, стр. 71)
„Узрок сиромаштва у богатим земљама не лежи у недовољности производње већ у природи произведених добара, у начину како се они производе и расподељују.“ (А. Горз, 1982, стр. 71)
Литература: А. Горз, Екологија и политика, просвета Београд 1982
Референт: Радић Исидора |
