Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Недељно саопштење на тему:

Дејвис, Мур (Davis, Moore) „Неки принципи стратификације“

Страрификација постоји у сваком друштву јер оно мора да распореди своје чланове на различите друштвене положаје. Имајући у виду да се људи међусобно разликују, неопходно је да друштво препозна њихове особености (таленте и способности) и у зависности од њих, да их мотивише за оне положаје на којима ће успешно обављати преузете дужности које доноси одређени положај. Друштво мора да пронађе механизме мотивације да појединци заузму одређене положаје, а потом и да добро обављју преузете дужности. Дакле, не може свако да обавља било коју делатност. Поред талента, за заузимање неког важног положаја, потребно је проћи и кроз дуготрајан процес учења и усавршавања. Уочавамо да се положаји разликују једни од других по важности:

“Главна функција стратификације је спојити најспособније људе с функционално најважнијим положајима“. (стр. 28)

Вршиоци важних положаја имају већи углед у друштву, а и ти положаји носе одређене привилегије. Награда за ваљано обављање дужности је главни покретач сваког појединца. Расподела награда је у самој основи стратификације. Притом не мислимо само на материјалне награде , једну од награда смо већ споменули, то су „привилегије“, а ту су још и „права“ која одређени положај носи. Логично би било, дакле, да положај који носи већу важност буде и више награђен, међутим Дејвис и Мур наводе:

„Ако се положај лако попуњава, не мора га се високо награђивати, иако је можда важан.“ (стр. 348)

Пример: Мислим да би могли ову формулацију да применимо на посланике наше народне скупштине и поставимо питања: да ли је тај положај лако попунити? Да ли је висока награда коју он носи адекватна начину обављања дужности?

Моћ, углед у друштву и добра плата су главни адути којима се одређени положаји издвајају од осталих и маме појединце да покушају да заузму те положаје. Ти положаји углавном захтевају ретке вештине које су у оскудици. Међутим, талентовани појединац не може увек да дође до положаја који му припада, најчешће због скупог процеса образовања и обуке. 

Религија има посебно место у култури сваког друштва и она га везује за заједничке циљеве и вредности. Свештенство које има монопол над тумачењем и спровођењем сакралних ритуала ужива посебне привилегије и углед. Дејвис и Мур су критички настројени ка свештенству и положају који оно заузима. По њима, свештенство углавном има утицаја на центре моћи и става су да се не може лако причати о њиховом губитку угледа у модерном друштву:

„И у световним друштвима мора постојати неки систем за интеграцију коначних вредности...“ .(стр. 351)

Они наводе да обављање тих дужности не захтева посебно умеће, чак ни интелигенцију али свеједно они су високо рангирани на дрштвеној лествици. Њихове привилегије потичу из тога да могу да комуницирају са наднаравним, самим тим су они ослобођени простих послова и не могу се лако контролисати. Свештенство мора да буде потпомогнуто професионалном организацијом да би могло да оствари нека материјална добра. Дејвис и Мур настављају са својом критиком:

„Кад се ствари темељно испитају, показује се да су градски пролетеријат исто тако као сељаци изненађујуће богобојазни“. (стр. 351)

Критика свештеничког сталежа код њих је више лична и не може се узети као објективна у целости. Изједначава се религијски ритуал са магијским. Умањује се важност религије у култури друштва, односно своди се само на систем интеграције вредности и

„...ритуалистичке експресије и за емотивне пригодбе које траже изненађења, смрт и несреће.“ (стр. 351)

 И поред свега о чему су говорили, стварност је таква да нити једно друштво не постоји као стварно атеистичко, што они, са жаљењем, на крају и констатују:

„ Ниједно друштво није постало толико световно да би сасвим отклонио веру у надземаљске циљеве и наднаравна бића“. (стр.351)

Супротно религији, влада за полазну основу и апсолутни и једини начин организовања друштва, узима закон и ауторитет, одбацујућу притом у потпуности веровања која су супротстављена стварном свету. Власт контролише људе на својој територији, и они се морају покорити њој, односно, њеном ауторитету, из чега следи да је моћ нераздвојни део власти, тј. политичких односа. Неопходно је јасно раздвојити приход од моћи:

„...положај не доноси моћ и престиж због тога што пружа висок приход“ (стр.353)

дакле, ја као појединац могу имати висок приход зато што је моје радно место важно или зато што поседујем знања и вештине којих нема довољно у друштву, али ја нећу захваљујући приходу бити моћна.

Ако узмемо у обзир да је друштвена неједнакост нужност сваког друштва, из чега следи да се појединци морају распоредити на друштвеној лествици захваљујући таленту или способностима, након чега ће се у том истом друштву лаик битно разликовати од експерта, закључујемо да је стратификација

„ ...функционална нужност свих друштава. “ (стр. 28)

Зорица Станковић

__________________________________________________________________

Литература:

1. Дејвис, Мур; Неки принципи стратификације у Кувачић, Функционализам у социологији, Напријед, 1990: стр. 348, 351,353

2. Хараламбос, Мајкл и Холборн, Мартин; Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002., стр. 28