Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду
Филозофски факултет






УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ

Недељно саопштење на тему:
,,Отуђени рад''






Професор: Вера Вратуша Ђуњић
Студент: Јелена Ђорђевић
Број индекса:СО10/44

Београд, новембар 2010.

* једина разлика између ове и горње верзије је та да сам код ове ставила код последњег цитата кога цитирам што сам у првој заборавила.


,,Отуђење радника у његову предмету изражава се према нациналноекономским законима тако да уколико радник више производи утолико има мање за потрошњу, уколико ствара више вриједности утолико постаје безвреднији, недостојнији...''(Маркс, 1844:219).
Сам вид отуђења се управо показује у самом процесу производње. Како је производна делатност људска делатност, она се не може одвојити од самог човека и не може се посматрати независно од појединца. Самим тим она нужно доводи до отуђења човека од свог рада, других радника и коначно од самог себе. Oно што прикрива алијенацију јесте економија капитализма, та ,,колективна моћ'' коју она поседује а исто тако однос размене радника и послодавца која је ,,чиста формалност''. Целокупан систем је раднику наметнут и он је као главна произвођачка снага, обезвређен, онемогућен да стави свој печат у својој производној делатности. Оног тренутка кад радник произведе, тог тренутка као да се целокупни чин његовог рада брише, негира, не потврђује. ,,Радник је отуђен од производа свога рада јер постаје роба. Радник је отуђен од друштва јер га оно контролише, радник је самоотуђен јер не разуме и не прихвата себе, самоотуђен је од својих жеља јер оне нису лично његове, већ га салећу споља''(Блекбурн Сајмон:300, Оксфордски филозофски речник).




,,...да је рад раднику спољашњи рад,тј. да не припада његовој суштини, да се он стога у свом раду не потврђује, него пориче, да се не осећа сретним, него несретним, да не развија слободну физичку и духовну енергију, него мрцвари своју природу и упропаштава свој дух''(Маркс,1844:219).
У самом процесу рада материјални свет се супротставља духовном, нематеријалном свету, за кога нема места у капиталистичком поретку. Сам човек се материјализује оног тренутка када почне да производи,тог тренутка он негира своју суштину, своју природу,губи себе, постаје изопштен из духовног света и потпада под законе материјалног, спољашњег света, света који му не припада. Постаје огољен, празан, роб који слепо следи законе на које не може да утиче нити да их мења. За њега у постојећем систему ,,опипљива слобода'' не постоји. И докле год постоје класна друштва, односно свих услова који човека стављају у подчињен положај, ,,слободе'' неће ни постојати.





,,Стога се радник осјећа код себе тек изван рада, а у раду се осјећа изван себе. Код куће је кад не ради, а кад ради није код куће. Стога његов рад није добровољан, него принудан, присилан рад. Стога он није задовољење једне потребе, него је само средство да задовољи потребе изван њега''(Маркс,1844:220).
Преовладава значај саме егзистенције као најбазичнија потреба у животу сваког појединца. Управо , ради тога ,, радна способност'' му служи као средство којим ће задовољити ,,природну потребу''. Из тога следи да употреба рада није ствар хтења, већ присиле.тј. он не даје себе у самој производњи, већ, могу слободно да кажем, пројектује свој рад ,,у један предмет, који је постао ствар, то је опредмећење рада'' (Маркс:218).





,,Природа је човеково анорганско тело, наиме природа, уколико сама није човеково тело.Човек живи од природе, то значи: то значи природа је његово тијело, с којим он мора остати у сталном процесу да не би умро. Да је човеков физички и духовни живот повезан са природом, нема другог смисла него да је природа повезана сама са собом, јер човек је део природе''(Маркс:221).
Међусобна корелација човек-природа је у сталном прожимању и зависности. Природа је неодвојиви део човека. Човек зависи од природе од које црпи њене ресурсе (,,природа је човеково тело'') јер како је човек од духа и тела човеково тело може бити и сама природа како Маркс наводи. Човек има увек ,,пред собом историјску природу и природну историју''(Маркс.К).Човек је део природе, али је и природа ,,као конкретна осетна делатност, дело човека''(Маркс. К).
Природа на човека утиче, од природе човек зависи и њени сами закони њега контролишу. Стална повезаност човек и природе је довела до процеса злоупотребе исте, те се може закључити да се у том процесу међусобне зависности од природе, човек успео отуђити и од ње.




Коришћена литература:
Блекбурн Сајмон (1999): Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад,300
Волин С. Шелдон (2007): Политика и визија, Службени гласник, Београд, 541-543 стр.
Маркс, Карл (1844): Отуђени рад, Економско филозофски рукописи, у Дела,Просвета, т.3, 216-226
Хејвуд Ендру (2004): Политика, Клио, Београд, 107