Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Предмет: Увод у социологију 1

 Тема:Екологија и криза капитализма

Александра Вучковић

 29.10.2010.год. 

Екологија и криза капитализма

„Свака призводња је и разарање“ А.Горз (стр. 11)

Ова чињеница остаје скривена толико дуго,колико производња врши на природне изворе једнострано,неповратно дејство,па тако ови извори изгедају неисцрпни.Ефекти разарања изгледају потпуно продуктивни тј.разарање је услов производње.То је посао без краја.Без овог посла се не може.

Природа није добра за човека.Човечији живот на земљи је несигуран и да би се одржао човек мора да мења одређене равнотеже екосистема.Један од примера за то је пољопривреда,која мења не само равнотежу према биљним врстама већ и равнотежу између биљних и животињских врста.Она посебно подразумева борбу против паразита и гљивичних болести.Природа уобличава и мења површину земљине кугле.

Свака култура утиче на природу и мења средину.Основно питање које екологија поставља је следеће:

1.Да ли трансвери која људска активност намеће природи штеде необновљиве ресурсе?

2.Да ли разарајући ефекти производње превазилазе продуктивне,и то због све шире заснованости производње на природним изворима који се не могу обнављати?

Када се имају у виду ова два односа савремена економска криза се карактерише нечим што указује на то да у свему томе еколошки чиниоци играју све важнију улогу.Реч је о капиталистичкој кризи надакомулације која је појачана еколошком кризом.

Криза надакомулације

Капиталистички развој се у својој развијеној фази заснива на замењивању радника машинама.Машина је акомулисани рад,рад који је инертан,мртав,али који има способност да може бити употребљен и у одсуству радника.У оној мери у којој служи за призводњу профита,посредством радника који на њој раде,машина представља капитал.Логика капитала је да увек настоји да се повећава,да ресте.

Расти или пропасти,то је закон капитала.У суштини,између различитих предузећа постоји конкуренција.Конкуренција између предузећа врши се тако што свако од њих настоји да што је могуће брже учини рентабилним коришћење машина, да би се у производњи могли увести машине које су још ефикасније тј.да се исти обим призводње може остварити са истим бројем радника.Произвидња постаје све више капитално интезивна,користе се све веће количине капитала за остварење истог обима призводње.

Од оног тренутка када профитна стопа почиње да пада,читав систем бива укочен.Машине се више не могу обнављати истом брзином.Реч је о ономе што се у марксистичкој економији назива „надакомулацијом“.Вредност капитала који више не доносе довољан профит постаје једнак нули.Такви капитали бивају уништени.Да би се ово избегло управљачи капиталистичког система су стално настојали да осујете тенденцију пада профитне стопе.Овај циљ може се остварити на два начина:1. повећањем количине продате робе; 2. повећањем цена роба уз задржавање истих обима продаја.Ова два начина се међусобно не искључују.Може се,што је посебан случај,остварити повећање обима продаје тако што ће се смањивати трајност производа тј.тако што ће се људи натерати да чешће врше замену производа које купују.То је оно што се назива потрошњом у „друштву изобиља“.Потрошња у друштву изобиља своди се на то да је потребна све већа количина производа да би се обезбедио исти ниво задовољења потреба.Троше се све веће количине енергије,рада,сировина и капитала а да људи не живе знатно боље.Производња је све више разарајућа.

Резултати свега овога су: замена челика аломинијума чија призвдња захтева петнаест пута више енергије,супстанција железничког саобраћаја друмским;скраћивање века трајања електричних штедњака,фрижидера и друго.

КРИЗА РЕПРОДУКЦИЈЕ

У капиталистичком систему апсолутна реткост се нормално испољава тако што долази до великог пораста цена пре него што оскудица неких ствари постане видљива.Од шездесетих година овог века повећале су се реткости,углавном оних добара код којих повећање производње наилази на значајне границе,реч је о простору у регионима који су највише индрустијализовани,о ваздуху води и природној плодноси тла.Велики пораст цена је економку кризу учинио још тежом.

Проналажење и производња нових сировина касније ће захтевати инвестиције које су веће од ових садашњих.Предвиђањем таквог сталног поскупљења сировина,прерађивачке индустрије морају већ сада да развију технологију с којом ће моћи више остваривати уштеде у потрошњи енергије и базних производа.Капитал у тим условима наилази на одеђене тешкоће у финансирању инвестиција.Капитал није способан да обезбеди своју репродукцију.Индустрија сада за своје сопствене потребе троши више него што је трошила у прошлости.Она потрошачима нуди мање производа него раније ефикасност је смањена а трошкови порасли.

Да резимирамо.Имамо посла са једном класичном кризом надакомулације која је компликована кризом репродукције.Друга од ових криза изазвана је тиме што су природна богатства ретка.Решење је створити више потреба да би се задовољиле што већим обимом робних добара и услуга.

„Богатство ствара сиромаштво“ А. Горз (стр.17)

Сиромаштво по дефиницији,означава да су једни лишени добара доступним другима,богатима.Исто онолико колико не може бити сиромашних када нема богатих не може бити ни богатих када нема сиромашних.Постоје три узрока сиромаштва:

1.Закуп,приграбљивање то је најопштији узрок сиромаштва.Богати приграбљују за своју добробит,који би да није тог приграбљивања,били доступни у довољним количинама.Типичан такав однос је приграбљивање земљишта и извора воде.

2.Резервисан приступ.Ексклузивним резервисањем називамо стање када одређена привилегована мањина за себе резервише приступ природним ресурсима који не би могли да буду распоређени свима нити би могли да буду доступни свима.

3.Потршња са ознакама посебности,преимућства.Таквим потрошњама називамо оне код којих се троше добра или услуге сумњиве употребне вредности.

Материјално сиромаштво није увредљиво све дотле док је резултат опредељења да се задовољимо малим.У индустриским развијеним земљама узрок постојања сиромаштва није у недовољности производње већ у начину како се производи и у природи призвода.

Самоуправљање и друштвено хетероуправљање:гађанско друштво и држава

Раздвојеност која постоји између производње и потрошње,између живота рада и задовољстава резултат је уништавања самосталних људских способности а за добробит капиталистичке поделе рада.Уништавање самосталних радникових способности није само резултат перцијализације и деквалификације послова.Уништавање самосталних радникових способности се остварује већ са припремањем поделе рада,са школовањем.Уништавање самосталних способности је саставни део процеса којим се настоји да се капиталу обезбеди доминација над радником у његовом раду и његовој потрошњи истовремено.То уништавање самосталних способности и резултирајућа културна униформност неминовно су праћени разарањем грађанског друштва од стране државе.Гађанско друштво представља ткиво друштвених односа који људи међусобно успостављају у оквиру група и заједница које своје постојање не дугују ни неком посредовању нити неком иституционом акту од стране државе.То су све односи засновани на узајамности и добровољности а не на праву и правној обавези.
Грађанско друштво уступа место држави,што на политичком плану одговара да само регулисање уступа место хетерорегулисањем.Хетерорегулисање може да буде ефикасније од саморегулисања.Самоуправљање у хетерорегулисаним јединицама представља бесмисао или мистификацију.Тако самоуправљање је установљено од стране саме државе.Оно се не може обуставити па чак ни модификовати случајеве и стеге хетерорегулације.Самоуправљање предствља оруђа подложно могућности да се њима самоупавља.Та оруђа су технички могућа.Не долази у обзир било какав повратак занатској производњи или средњевековној сеоској.

Закључак

Криза капитализма може да буде превазићена само новим начином производње,који се заснива на штедњи обновљивих ресурса и опадајућој потрошњи енергије и сировина.Превазилажење економске рационалности и смањивање потрошње сировина могу се остварити технофанашистичким хетерорегулисањем и само регулисањем.Технофашизам се може избећи експанзијом грађанског друштва.

Човек може боље да живи тако што ће се мање радити и мање трошити под условом да се производе трајније ствари које,када их сви могу поседовати не стварају нешто што би било штетно.Друштвено треба призводити само оно што је добро за свакога када сви то користе и обрнуто.

Литература: А.Горз;Екологија и политика