 | Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Moram vas obavestiti da sam sada dobio internet i na ovom sajtu sam video da i ako sam svoju temu od davno završio nisam dobio bodove. Rad sam predo ali mozda je doslo do neke greške, zato evo stavljam svoj rad i molio bi vas da proverite dali je moj rad kod vas. Ako nije ponovo ću ga odštampati i predati ga. Izvinjavam se što tek sada ovo prijavljujem ali tek sada sam dobio priliku za to. Ako sam za ovu grešku ja odgovoran onda unpred moje izvinjenje. „Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не утврђен начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду; или још која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено испољавање независно од њених појединачних испољавања.“ Да би се схватила Диркемова теорија друштвених чињеница траба схватити његов функционалистичке погледе на друштво. „Друштво из функционалистичке перспектве је систем сачињен од међусобно повезаних делова.“ Самим тим да би такав сиситем функционисао потребна је интеграција између делова која се најбоље остварује вредносним консензусом (сагласност око друштвених вредности), зато као такав вредносни концензус врши принуду. Према Диркему принуда је сасатавани део нашег живота констатно смо под неким принудама, мада докле год смо сагласни са њом ми је и не осећамо тек онда када се покушамо одупрети моћ принуде постаје видљива. Зато констатно постоји илузија да је наше поншање пројзвод нас смих док заправо ми смо обликовани средином где смо стално под принудом и могућношћу да будемо кажњени од стране душтва. Ако прекршим закон правна правила ће устати против мене да ме спрече или ако ме не спрече онда ће ме казнити због мојих дела. „Ако се не покоравам друштвеним конвецијама, ако у погледу одевања потпуно занемарујем обичаје који важе у мојој земљи и мојој класи стварају и ако на блажи начин исте последице као и казне у парвном смислу.“ Диркем нагалашава да казне не спроводе само надлежни органи јер неки прекршаји нису правне природе већ казне спроводе сви у друштву над онима који занемарују конвеције; јер сви смо ми део Опште свести која врши принуду на скоро сваки покушај индивидуалности. Грешка је сматарати да је принуда нужно лоша јер принудом којом смо подвргунути од рођења и ако нам намеће стране погледе на свет до којих вероватно сами неби дошли оно нас истовремено социјализује и припрема за овај свет. „Тај непрекидан притисак који дете подноси јесте притисак друштвене средине који тежи да га образује по свом лику, а родитељи и учитељи су само њени представници и посредници.“ Овде Диркем најбоље представљања његово схватање постојања друштвене чињенице као нешто што је изван сваког појединца. Овде представља родитеље као алат преко кога друштво обликује сваког појединца где ће касније тај појединац такође имати такву улогу са својом децом. Родитељи потпуно несвесно дете подврагавају принудама: (како јести, пити, понашати се, разговарати...) које касније постају навика и губи се осећај да су икад биле принуда. „Велики покрети одушевљења, негодовања, сажаљења, који се јављају на једном скупу и као место настанка немају појединачну свест су друштвене струје.“ За саму друштвену чињеницу мора постојати одређено уређење јер друштвена чињеница како смо видели мора настати у друштву где су чланови барем минимално интегрисани са заједничким вредностима међутим постоје и чињенице које немају друштво у основи али имају исти утицај на појединца. И овде такође постоји лажно осећање контроле натсаје на свим већим скуповима и овде такође принуда постаје видљива тек са нашим покушајем супростављања. Овакве манифестације стварају осећања у појединцу које вероватно сам неби имао, шта више Диркем истиче: „ Дешава се чак да нас она ужасавају, толико су противна нашој природи.“ Што најбоље показује колико она могу бити експлозивна и јака; али опет друштвене струје нестају као да нису ни постојале јер у својој основи немају уређење. Када први цитат поделимо на два дела можемо укратко објаснити овај поглед из угла функционализма. „Друштвена чињеница је сваки утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши принуду.“ Са функционалистичког става вредносни консиценсус који интегрише делове друштва је извор принуде који тиме и омогућава опстанак друштвеног поретка, зато је и истраживање вредносног консицензуса главана брига функционалистичке анализе. „Која је општа у читавом датом друштву.“ Наставак цитата се односи баш на тај главни циљ друштва који је по функционалистима могућност да структура функционише. Структура неможе ни постојати баз општих чињеница који престављају понављање у понашњу а камоли функционисати. Општост се односи на цело постојање друштвених чињеница као одвојених од појединца. Ilija Janković Литература: Диркем, Емил ; Durkheim, Emil, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 21-30, Харалмбос, Мајкл и Холборн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002 стр. 966 |
 | Одговор: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Ваш рад није до сада оцењен зато што није имао, а нема ни сада, одмах након знака навода у загради презиме аутора, годину издања и страну) а на крају само потпуне библиографске податке о извору. Можда вам то изгледа као формалистичко цепидлачење, али такав поступак помаже да се дисциплинује лоша навика да се не изложи прецизно становиште аутора чији текст анализирамо, па у нашем излагању лако може да дође до прескакања и превида битног. У вашем случају конкретно, пребрзо сте скочили да позовете Хараламбоса у помоћ за коментарисање основног Диркемовог одређења друштвене чињенице, стављајући нагласак на сагласност о вредностима, мада цитирате да Диркем говори о "начину чињења" . Шта је то у функционалистичкој терминологији "начин чињења"? У вашем другом попвратку на почетну дефиницију друштвене чињенице, пропустили сте да коментаришете врло важно Диркемово разликовање између општег (заједничког) и колективног, с обзиром на принудни карактер друштвених чињеница и њихову независност од појединачних испољавања. |
| Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Nadam se da je sada bolje: „Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не утврђен начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду; или још која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено испољавање независно од њених појединачних испољавања.“( Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 30 стр) Да би се схватила Диркемова теорија друштвених чињеница траба схватити његов функционалистичке погледе на друштво. „Друштво из функционалистичке перспектве је систем сачињен од међусобно повезаних делова.“(Михајл Хараламбус, Социологија теме и прспективе 9стр) Самим тим да би такав сиситем функционисао потребна је интеграција између делова која се најбоље остварује вредносним консензусом (сагласност око друштвених вредности), зато као такав вредносни концензус врши принуду. Према Диркему принуда је сасатавани део нашег живота констатно смо под неким принудама, мада докле год смо сагласни са њом ми је и не осећамо тек онда када се покушамо одупрети моћ принуде постаје видљива. Зато констатно постоји илузија да је наше поншање пројзвод нас смих док заправо ми смо обликовани средином где смо стално под принудом и могућношћу да будемо кажњени од стране душтва. Ако прекршим закон правна правила ће устати против мене да ме спрече или ако ме не спрече онда ће ме казнити због мојих дела. „Ако се не покоравам друштвеним конвецијама, ако у погледу одевања потпуно занемарујем обичаје који важе у мојој земљи и мојој класи стварају и ако на блажи начин исте последице као и казне у парвном смислу.“( Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 22 стр) Диркем нагалашава да казне не спроводе само надлежни органи јер неки прекршаји нису правне природе већ казне спроводе сви у друштву над онима који занемарују конвеције; јер сви смо ми део Опште свести која врши принуду на скоро сваки покушај индивидуалности. Грешка је сматарати да је принуда нужно лоша јер принудом којом смо подвргунути од рођења и ако нам намеће стране погледе на свет до којих вероватно сами неби дошли оно нас истовремено социјализује и припрема за овај свет. „Тај непрекидан притисак који дете подноси јесте притисак друштвене средине који тежи да га образује по свом лику, а родитељи и учитељи су само њени представници и посредници.“ (Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 23 стр) Овде Диркем најбоље представљања његово схватање постојања друштвене чињенице као нешто што је изван сваког појединца. Овде представља родитеље као алат преко кога друштво обликује сваког појединца где ће касније тај појединац такође имати такву улогу са својом децом. Родитељи потпуно несвесно дете подврагавају принудама: (како јести, пити, понашати се, разговарати...) које касније постају навика и губи се осећај да су икад биле принуда. „Велики покрети одушевљења, негодовања, сажаљења, који се јављају на једном скупу и као место настанка немају појединачну свест су друштвене струје.“ ( Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 23 стр) За саму друштвену чињеницу мора постојати одређено уређење јер друштвена чињеница како смо видели мора настати у друштву где су чланови барем минимално интегрисани са заједничким вредностима међутим постоје и чињенице које немају друштво у основи али имају исти утицај на појединца. И овде такође постоји лажно осећање контроле натсаје на свим већим скуповима и овде такође принуда постаје видљива тек са нашим покушајем супростављања. Овакве манифестације стварају осећања у појединцу које вероватно сам неби имао, шта више Диркем истиче: „ Дешава се чак да нас она ужасавају, толико су противна нашој природи.“ (Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 23 стр) Што најбоље показује колико она могу бити експлозивна и јака; али опет друштвене струје нестају као да нису ни постојале јер у својој основи немају уређење. Када први цитат поделимо на два дела можемо укратко објаснити овај поглед из угла функционализма. „Друштвена чињеница је сваки утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши принуду.“( Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 30 стр) Са функционалистичког става вредносни консиценсус који интегрише делове друштва је извор принуде који тиме и омогућава опстанак друштвеног поретка, зато је и истраживање вредносног консицензуса главана брига функционалистичке анализе.Са функционалистичког гледишта друштво је структуирано што значи да су односи између чланова друштва организовани помоћу правила, што даље значи да друштвени односи имају неке своје обрасце и тиме се понављају. Овде наравно играју главну улогу вредности који дају те обрасце који се односе на начин чињења. Што у закључку значи да друштвена чињеница је свки начин чињења или образац поншања који се под принудом понавља. „Која је општа у читавом датом друштву.“( Диркем Емил, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 30 стр) Наставак цитата се односи баш на тај главни циљ друштва који је по функционалистима могућност да структура функционише. Структура неможе ни постојати баз општих чињеница који престављају понављање у понашњу а камоли функционисати. Општост се односи на цело постојање друштвених чињеница као одвојених од појединца. Где смо сви ми делови једне опште свести која врши принуду и кажњава девијатност. Међутим када говоримо о општости неможемо а да не споменемо колектвни начин постојања. Свако које дошао на свет затекао је свет у неком стању које је изван њега. Тај изглед се односи на подлогу друштва на коме је друштво изграђено. Постојање које диктира како градити кућу,путеве итд; не односи се само на материјалне ствари већ и на струје мишљења које утичу на облик нашег живота и подлоге друштва (пример колективног преласка из села у град које је последица колективног мишљења) У закључку појава је колективна само ако је заједничка некој већини и разликује се од општег јер опште подразумева да се чињеница налази у сваком појеинцу и тиме у целини, али се ипак може рећи да је чињеница ошта ако је и колективна. Друштвена чињеница се у закључу огледа у својој снази принуде и својој распространошћу која јој омогућава да постоји ван појединачних испољавања. Литература: Диркем, Емил ; Durkheim, Emil, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 21-30, Харалмбос, Мајкл и Холборн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002 стр. 966 |
| Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Ова верзија вашег рада је несумљиво боља. Остаје ми нејасно: 1) зашто већ у првој верзији нисте навели „одмах након знака навода у загради презиме аутора, годину издања и страну, а на крају само потпуне библиографске податке о извору“ као што смо се договорили још на почетку семестра , и 2) зашто сте и у нову верзију, супротно овом договору са почетка семестра, у заграду у главном тексту након цитата, уносили целокупне библиографске податке? Што се тиче садржинских примедби, једино на другу нисте јасно одговорили,. Читаоцу вашег текста, наиме, остаје нејасно зашто се по Диркему „ипак може рећи да је чињеница о(п)шта ако је и колективна“ (боља би формулација била "зато што је"). |
| Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
„Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не утврђен начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду; или још која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено испољавање независно од њених појединачних испољавања.“( Диркем Емил, 1963, 30 стр) Да би се схватила Диркемова теорија друштвених чињеница траба схватити његов функционалистичке погледе на друштво. „Друштво из функционалистичке перспектве је систем сачињен од међусобно повезаних делова.“(Михајл Хараламбус, 2002, 9стр) Самим тим да би такав сиситем функционисао потребна је интеграција између делова која се најбоље остварује вредносним консензусом (сагласност око друштвених вредности), зато као такав вредносни концензус врши принуду. Према Диркему принуда је сасатавани део нашег живота констатно смо под неким принудама, мада докле год смо сагласни са њом ми је и не осећамо тек онда када се покушамо одупрети моћ принуде постаје видљива. Зато констатно постоји илузија да је наше поншање пројзвод нас смих док заправо ми смо обликовани средином где смо стално под принудом и могућношћу да будемо кажњени од стране душтва. Ако прекршим закон правна правила ће устати против мене да ме спрече или ако ме не спрече онда ће ме казнити због мојих дела. „Ако се не покоравам друштвеним конвецијама, ако у погледу одевања потпуно занемарујем обичаје који важе у мојој земљи и мојој класи стварају и ако на блажи начин исте последице као и казне у парвном смислу.“( Диркем Емил, 1963, 22 стр) Диркем нагалашава да казне не спроводе само надлежни органи јер неки прекршаји нису правне природе већ казне спроводе сви у друштву над онима који занемарују конвеције; јер сви смо ми део Опште свести која врши принуду на скоро сваки покушај индивидуалности. Грешка је сматарати да је принуда нужно лоша јер принудом којом смо подвргунути од рођења и ако нам намеће стране погледе на свет до којих вероватно сами неби дошли оно нас истовремено социјализује и припрема за овај свет. „Тај непрекидан притисак који дете подноси јесте притисак друштвене средине који тежи да га образује по свом лику, а родитељи и учитељи су само њени представници и посредници.“ (Диркем Емил, 1963, 23 стр) Овде Диркем најбоље представљања његово схватање постојања друштвене чињенице као нешто што је изван сваког појединца. Овде представља родитеље као алат преко кога друштво обликује сваког појединца где ће касније тај појединац такође имати такву улогу са својом децом. Родитељи потпуно несвесно дете подврагавају принудама: (како јести, пити, понашати се, разговарати...) које касније постају навика и губи се осећај да су икад биле принуда. „Велики покрети одушевљења, негодовања, сажаљења, који се јављају на једном скупу и као место настанка немају појединачну свест су друштвене струје.“ ( Диркем Емил, 1963, 23 стр) За саму друштвену чињеницу мора постојати одређено уређење јер друштвена чињеница како смо видели мора настати у друштву где су чланови барем минимално интегрисани са заједничким вредностима међутим постоје и чињенице које немају друштво у основи али имају исти утицај на појединца. И овде такође постоји лажно осећање контроле натсаје на свим већим скуповима и овде такође принуда постаје видљива тек са нашим покушајем супростављања. Овакве манифестације стварају осећања у појединцу које вероватно сам неби имао, шта више Диркем истиче: „ Дешава се чак да нас она ужасавају, толико су противна нашој природи.“ (Диркем Емил, 1963, 23 стр) Што најбоље показује колико она могу бити експлозивна и јака; али опет друштвене струје нестају као да нису ни постојале јер у својој основи немају уређење. Када први цитат поделимо на два дела можемо укратко објаснити овај поглед из угла функционализма. „Друштвена чињеница је сваки утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши принуду.“( Диркем Емил, 1963, 30 стр) Са функционалистичког става вредносни консиценсус који интегрише делове друштва је извор принуде који тиме и омогућава опстанак друштвеног поретка, зато је и истраживање вредносног консицензуса главана брига функционалистичке анализе.Са функционалистичког гледишта друштво је структуирано што значи да су односи између чланова друштва организовани помоћу правила, што даље значи да друштвени односи имају неке своје обрасце и тиме се понављају. Овде наравно играју главну улогу вредности који дају те обрасце који се односе на начин чињења. Што у закључку значи да друштвена чињеница је свки начин чињења или образац поншања који се под принудом понавља. „Која је општа у читавом датом друштву.“( Диркем Емил, 1963, 30 стр) Наставак цитата се односи баш на тај главни циљ друштва који је по функционалистима могућност да структура функционише. Структура неможе ни постојати баз општих чињеница који престављају понављање у понашњу а камоли функционисати. Општост се односи на цело постојање друштвених чињеница као одвојених од појединца. Где смо сви ми делови једне опште свести која врши принуду и кажњава девијатност. Међутим када говоримо о општости неможемо а да не споменемо колектвни начин постојања. Свако које дошао на свет затекао је свет у неком стању које је изван њега. Тај изглед се односи на подлогу друштва на коме је друштво изграђено. Постојање које диктира како градити кућу,путеве итд; не односи се само на материјалне ствари већ и на струје мишљења које утичу на облик нашег живота и подлоге друштва (пример колективног преласка из села у град које је последица колективног мишљења) У закључку појава је колективна само ако је заједничка некој већини и разликује се од општег јер опште подразумева да се чињеница налази у сваком појединцу и тиме у целини, али се ипак може рећи да је чињеница ошта ако је и колективна. Чињеница је општа ако је колективна зато што је то стање групе које се понавља у појединца које им се намеће. Она је у сваком делу зато што је у целом и никако неможе бити у целом зато што је у деловима (што би значило да смо рекли да је колективна зато што је општа). То се огледа у чињеници да претходне генерације преносе веровања и начин чињења на нас које ми усвајамо и поштујемо. Друштвена чињеница се у закључу огледа у својој снази принуде и својој распространошћу која јој омогућава да постоји ван појединачних испољавања. Литература: Диркем, Емил ; Durkheim, Emil, Шта је то друштвена чињеница, у Правила социолошке методе, Савремене школе, Београд, 1963, 21-30, Харалмбос, Мајкл и Холборн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002 стр. 966 |
| Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Искуство стечено приликом састављања недељног саопштења у више наврата, примените у формално и садржински добром писању семинарског рада већ из првог покушаја. |
| Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Ja se izvinjavam ali vec duze vreme nemogu da pristupim rezultatima dali mozete mi reci da li je moj seminarski rad odobren Ilija Janković 10-59 |
| Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Чим сте могли да приступите овом форуму да поставите ово питање, можете још лакше, без уношења корисничког имена и шифре, да приступите резултатима на адреси http://147.91.75.42/moodle/mod/resource/view.php?id=3238 Очигледно нисте применили савет да сазнања стечена у опетованом писању недељног саопштења примените већ у првом покушају при писању семинарског рада, па сте наставили или праксу из прве верзије вашег саопштења да не пријављујете све своје изворе, или уопште нисте упоредили најмање три краћа изворна текста, или нисте критички анализирали једну целу књигу из различитих теоријских и методолошких углова. |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Ilija Janković SO 10-59 "Stanovništvo" Ovo je moj seminarski rad ako bi ste mogli da mi ukažete na greške jer nisam siguran sta treba da promenim. (Tu gde nema strana kod citata je zato što sam citat preuzeo od nekog sekundarnog izvora ili web strane ima i grafikone koji ovde nemogu da se pokažu)Nisam provuko temu kroz interakcionalističku perspektivu jer se interakcionalisti ne bave ovom temom, svaki pokušaj me je odaljavao od teme. I interesuje me dali zbog minusa na seminarskom nemogu da izadjem u januarskom roku. Не могу а да не приметим интересатност времена у коме живим. Ово је време информатичке револуције, технолошког напретка и развоја такође ово је и време економске кризе. Али оно најбитније је да је ово такође време великог преиспитивања. Преиспитојемо све: наш начин живота, демокрацки систем, порошачку културу, економски ситем, слободу планирања породице итд. Можда треба бити поносан што живимо у овом битном времену, што само део ових промена који ће свет повести или ка нечему бољем или горем. Једно је сигурно о овом времену ће говорити будуће генерације као времену великих промена, само је питање у ком контексту? Да ле ће на ово раздобље гледати као раздоље кад су људи променили свет на боље или ће гледати као раздобље највећих грешака које су свет довеле на ивицу провалије. Од свих питања којима се људи баве два питања се истичу; угланом по томе што је за игнорисање ова два питања казна је апокалиптичне природе , а то је раст становништва и екологија. Ова два питања су повезана а за њихово решавање су потеребне радикалне промене. Неки критичари би рекли да смо се касно сетили, да смо почели да обраћамо пажњу тек када нам је почело горети под ногама. У праву су касно смо се сетили и сада за то испаштамо, нема смисла тражити кривца јер кривци су сви. Ова два питања су толико у важна да их можемо назвати питањима нашег опстанка. Људи су се прилично касно почели бавити овим питањима у данашњој реалности пренасељеност ће изазвати да се донесу суштинске промене нашег живота.
Како се број становника повећава повећавају се и опасности које долазе са тим порастом. Од тих опасности у првом реду ту је наравно недостатак простора, оно што је у овом проблему итересатно јесте то да смо променили начин на који схватамо простор.Данас се у свим многољуднијим земљама под појмом животног простора сматара ништа више до мало место са креветом, толетом,кухињом, водом и струјом, све више од тога је луксуз. Можемо чак пратити пораст становништва у оквиру грађевинарства, јер се претендује да се на малом простору насели што већи број људи. Зато данас имамо велики број солитера чија је главна функција баш то. Наравно да када говоримо о расту становништва неможемо баш говорити уопштено за све земље јер нису све земље на истом степену развоја немају све исте циљеве, проблеме, и схватање како се проблем може решити. У другом реду са порастом становништва долази проблем ресусрса. Сви ти љиду имају своје потребе које треба задовољити што постаје теже са њиховим повећавањем. Проблеми као што су енергија , храна ,вода, школство, запослење, социјални програм итд; нису код свеке земље исти али оно што јесте исто за све земље је потреба за променом и схватање о неодрживости оваквог стања. Међу људима који су се бавили овим проблемом највише се истиче Роберт Малтус. И ако је Малтуст демограф и економиста из 19-тог века његова дела и теорије су оставиле дубок утацај на будуће демографе. У свом познатом делу „Оглед о начелима популације,“ Малтус започиње расправу о односу становништва и прехрабрених пројзвода. „The power of population is indefinitely greater than the power in the earth to produce subsistence for man“ (Моћ популације је већа од могућности замље да производи за опстанак човека),(Malthus Robert 1798). Овим једним цитатом Малтус је оспоравао до тадашње популарно мишљење да ће индустријализација створити утопијско дрштво безграничног човековог напретка. Његова контроверзност га је брзо обележила као песимисту и црног утописту до краја његовог живота. Између 1798 – 1826 издао је шест наставака свог познатог дела „Оглед о начелима популације,“( An Essay on the Principle of Population) у којима је одговарао на критике и ближе објашњавао своје теорије. Када данас посмтрамо његов рад схватамо да су разлози његовог песимизма оправдани, да њега пре треба назвати реалистом који је покушао својим савременицима укаже на проблем пред којим многи затврају очи. Он наиме сматра а са чиме можемо и да се сложимо, да игнорисање проблема са изговорм да ће доћи боље друштво условљено индустријализацијом и да ће се тада све решити је неодговорно и може довести друштво до пропасти. Он је приметио да се становништво повећава аритметичком прогресијом а производња геометријском што ће евентуално довести до глади и сиромаштва. Према њему људи ће увек бити сиромашни док се не посвете овим проблемом са пуном пажњом и да ће смо ратови и епидемије изазвани недостатком добара бити природно ограничење развоју становништва. Једино право решење је ограничавање сексуалних односа.Средином 19 века Егелс и Мракс су критиковали Малтусову теорију посебно његово становиште да се сиромашни непрестано умножавају и да тако оптерећују ограничену количину добара, тврдећи да је за то одговорна капиталистичка привреда и да само заменом садашњег друштва за ново друштво ово се може решити, такође човеков технолошки напредак ће га евентуално издићи из овог проблема. Становништво и последице
Али пре него што почнем да одговарам на ова питања ево неких података који ће показати озбиљност ситуације: 1804 људска популација је досегла једну милијарду људи али већ 1927 овај број се удвостручио. Тада се према неким проценама предпостављало да ће становништво напредовати оваквим порастом. Али нису били у праву за само тридесет и две године популација је садржала још око милијарду људи. Тада су већ стручњаци били запрепашћени статистикама али опет то није било ништа када је мерењем из 1974 утврђено да на свету има преко четри милијарде људи. Тада излази рад на тему раста становништва под називом: „Biological Populations with Nonoverlapping Generations: Stable Points, Stable Cycles, and Chaos.“ Овај рад је написао Robert M. May и објавио га 15. Новембра 1974 са циљем да упозори да ће свет ускоро задесити стање пренасељености. И ако је имао добре аргументе и критике овај као и многе друге радове су већином оценили као претерано песимистичке; нико не може предвидети раст становништва тако да је врло могуће да становништво може смањити степен раста. Тако су се нашле две стране једна је тврдила да планети прети пренасељеност док је друга тврдила да такве тврдње нису довољно основане и могу само створити непотребну панику. Време је показало које био управу, 1987 стновништво је бројило преко пет милијарди становника, нико више није доводио у питање могућност пренасељености. Ако се настави овим темпом чека нас несветла будућност. Груба процена тврди да ће 2025 становништво бројати преко девет милијарди људи.
ДЕМОГРАФИЈА је наука која се бави проучавањем становништва, мери величину популације и објашњава њен раст или смањење. Узроци раста и пада популације су у три чиниоца 1. Рођење, 2. Смрт, 3. Миграције. Демографија за свој рад користи методу статистке све индустријске земље праве статистике свог становништва само поузданост статистика није свуда иста,развијеније земље наравно праве поузданије статистике.
Демографски појмови:
1. Наталитет: Годишњи број живорођених на 1000 жена. 2. Ферталитет: Годишњи број рођених. 3. Репродуктивност: Просечан број деце коју је жена биолошки у стању родити. 4. Стопа морталитета: Годишњи број умрлих на 1000 становника. 5. Морталитет: Смртност у становништву. 6. Инафатилни морталитет: Годишњи број умрле деце млађе од годину дана на 1000 живорођених. 7. Очекивана животна доб: Број година који се очекује да просечна особа доживи. 8. Животна доб: Максимални број година који човек може да доживи.
„Демографска мапа нај многољуднијих земаља“ (http://en.wikipedia.org/wiki/World_population) Ова мапа показује да раст није исти свуда. Шта више у развијеним земљама степен рађања је мали док у нерзавијеним раст наставља истим темпом. Неразвијене земље имају овакав раст из више разлога пре свега ту је чињеница да су оне претежно пољопривредне и самим тим века је потреба за радном снагом. Неразвијеност медицине и санитарија доводи до веке смртности деце али влики број рађања лако покрвиа ову смртност. Такође због истих фактора мала је животна доб људи тако да у неразвијеним земљама доминира младо становништво. Нетреба занемрити и културно религијски утацај, тако да је у неким земљама овакав раст добродошао из културних разлога. Наравно ту је и религија где на пример у католичанству имамо забрану контрацепционих средстава због религиозних разлога. „У већини мање развијених земаља, због релативно брзог увођења модерне медицине и хигијенских метода, знатно је смањен морталитет.“(Антони Гиднес, 2007,605-стр). Овај цитат показује оно што сам већ нагласио када сам говорио о почецима раста, само сад у модерном контексту. Мада овај појам треба боље објаснити. Замислимо једну државу и назовимо је Латверија, преко ове замишљене државе објаснићемо ближе овај цитат. Латверија је индустријски неразвијена, претежно пољопривредна земља са високим прираштајем. Тај прираштај долази из потребе да се оствари што већа радна снага јер сиромаштво онемогућује прибављање најамне снаге. У Литверији је велика смртност деце због неразвијености медицине и санитарија. Али ипак број рађања је велики па без обзира на смртност просечна породица може имати и преко троје деце. Неразвијеност медицине и санитарија доноси још једну последицу мала животна доб зато у Латверији је претежно младо становништво што доводи да се људи брзо жене и заснивају породице. Међутим у нашој држави влада велико необразовање која је последица сиромаштва али и начина пољопривредног живота који онемогућује информисаност о контроли рађања и заштити о болести, мада као што сам и рекао то и није за народ нужно јер је овакво стање пожељно. Због прилика у овој држави долази до увођења модерне медицине и боље хигијене где је смртност смањена. Сада се повећава животна доб и број преживеле деце што повећава тешкоће Литверије. Важно је поменути да сада долази до неравнотеже добне дистрибуције која ће довести још више проблема.
Какв утацај ће овакав раст имати на нашу планету?
„Друштва имају одређене основне потребе или захтеве које се морају задовољити ако желе опстати.“ (Хараламбус, 2002, 10-стр). Ова функционалистичка дефиниција функционалних предуслова показује неопходност задовољавања основних потреба за функционисање друштва. Пренасељеност доводи у питање тај основни функционалистички захтев, превелик број људи доводи до већег смањења просотора и до осиромашавање земље.
„Неравнотежа добне дистрибуције повећава друштвене и економске тешкоће.“(Антони Гиднес , 2007, 605-стр).
Замишљена држава Литверија се сада као земља са почетком индустријализације и са бољим медициским системом сукобљава са проблемом неравнотеже добне дистрибуције. Сада људи живе дуже, али ипак због старости нису способни да раде па постају издржавани део друштва, који наилази на проблем да сада велика популација људи постаје издржавани део друштва и овај део постаје све већи због велике популације људи. Дакле већи старосни век са великом популацијом доноси огроман проблем који постаје све гори јер са великим проценатом рађања ствара велики број деце који ће исто тако бити једног дана део овог сегмента. Када у нашој држави једна генерација дође на ред да буде изржаван део друштва испред ње ће увелико бити већ неколико старијих генерација које се ту могу задржати дуго без обзира на то што сваке године овај сегмен се све више пуни. „Ако систем жели опстати сви делови морају се међусобно уклапати односно бити компатабилни“(Хараламбус, 2002, 11-стр). Према функционалистима систем зависи од компатабилности свих делова. Мада овде долази до проблема са том теоријом. У нашој држави без обзира на компатабилност постоји проблем пренасељености. Човек који је приступио сегменту који је део финасирања државе је целог живота био функционални члан друштва, доприносио је друштву али сада он постаје друштвени проблем постаје грубо речено паразит на леђима осталих фукционалних делова. Али то није кривица тог једног човека нити је кривица целог тог сегмета. Јер у новим приликама у Литврији он није једини проблем, велики број младих сада се школује што је још један сегмент на коме друштво финасијски не зарађује. Друштво зарађује на образовању производњом стручњака али плодови те производње се много касније убирају. Велики број младих људих сада у Литверији ужива медицинске, школске и социјалне могућности али они сами и ако све то добијају не зарађују и ништа не доприносе.Када би било супротно када се деца неби школовала већ одмах била запослена то би створило још гори проблем,пролблем нобразовања. „Старосна структура планете.“( http://en.wikipedia.org/wiki/File:Median_age.png) Можемо узети ову мапу као прави пример разлика између континената и развијености држава. Афрички континенат има најмлаће становништво али се зато Африка неможе похвалити својим развитком док Европа са својим напретком носи и чињеницу да у њој доминира старо становништво. Рекао сам да у Литверији сада млади имају образовне и медицинске могућности али тиме што смо свима то омогућили каса је још више осирамешена. Такоће из ове касе треба финасирати социјалне програме јер нису сви запослени у нашој држави нити сви раде на местима са повољним приходима. Последице које долазе од пренасељености сежу дубље него само у стању наше касе. Велика популација захтева велику производњу хране, добара, енергетску снабдевеност, чисту воду. Тиме утицај човека на природу постаје све погубнији, за задовољавање потрошачке културе црпе се све извори због пољопривреде секу се шуме, због енергије граде се електране где за ефекат по околину су нај опасније нуклеарне, све ово производи еколошке проблеме као зто су клизашта, топлљење полова, загађење земље ваздуха и воде итд. Долазимо до утиска да систем који заговара овакво понашање је неодржив са данашњом стварношћу. „ У срху преживљавања људи морају производити храну и материјалне предмете.“ (Хараламбус,2002,11-стр). Али данашње друштво не гаратује преживљавање ако сте функцијални. У неким Афричким земљама и ако сте функцијални и радите по цео дан лако можете бити на ивици егзистеције. Чињеница је та да радници унајмљују свој рад зарад надокнаде, та надокнада никад није одговарајућа раду већ далеко умањена. У днашњој реалности свесни смо две поделе замаља оне које су сиромашне и које само могу продавати јефтину радну снагу и оне које могу купити оно што се производи у сиромашним местима где су обично услови рада нехумани. Тако имамо податке да је просечно радно време у неким Кинеским фабрикама преко осам часова са платама мањим него на западу. Маркс се противи оваквим друштвеним односима: „Власништво производних средстава биће колективно а не индивидуално, док ће чланови друштва делити богатство које производи њихов рад.“(Маркс, 1847, 45-стр). Ако узмемо у обзир чињеницу да у капиталистичком систему нема дистрибуције добара тако да ако дође до несташице нечега то нешто само богати могу имати онда у времену у коме прете несташице воде, хране, добара и других ствари капитализам постаје очигледан проблем и да га треба заменити неким обликом бољег уређења. Међутим ту се проблеми са овим обликом економије не завршавају, данас треба обезбедити послове за толики број становника али уместо да нас сопствени технолошки напредак избави из проблема он нас још више гура у проблем.Просто гледано технолошке иновације омогућују да се читаве манофактуре од неколико хиљада радника замене за роботизовану технику. Тада у капиталистичком систему ови радници постају проблем државе.Тако технолошки напредак у служби капиталистичке економије доводи до већег проблема него што је претходно постојао; ово тотално разбија илузије из 18 века да технологија омогућује напредак који ће извући људе из беде. „Капитал је мртви рад који се као вампир храни живим радом и постаје јачи како се све више храни.“(Маркс, 1861,54-стр). У времену кризе овакво вампирско постојање ће бити на мети гладних. До сада сам представио две фазе развитка у Литверији те фазе се зову фазе демографске транзиције. Прва фаза је везана за неразвијена друштва и односи се на вели број рођених и умрлих.Друга фаза се односи на велики број рођених али смањеним бројем умрлих.И трећа фаза су смањени број роћених са смањеним бројем умрлих. Литверија је у трећој фази је индустријски развијенија има смањени број рођених наизглед ово представља стабилност у поређењу са другом фазом. Популациј је и даље велика али сада има великог броја старих а младих мање тако да прети да се изгуби број људи који може издржавати старе. Када држава доће до овог дела развитка покушава да образује популациону политику тако да омогући конролисање популације. У овој фази су многе земље Европе. Како се овај проблем може решити? За решење проблема пренасељености постоје свакакви предлози неки су занимљиви а неки су фантазијски ево с |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
i Nemože ceo rad da mi stane tako da evo izvora koji sam koristio: Хараламбос,Мајкл и Холброн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002. Антони Гиднес, Социологија:Загреб 2007. Карл Маркс, Капитал први том:Енглеска, 1867. Карл Маркс, Плата-рад и капитал: Немачка 1847. http://en.wikipedia.org/wiki/The_Limits_to_Growth: приступ: 11.12 2010 у 18:15 http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Robert_Malthus: приступ: 10.12 2010 у 19:20 http://en.wikipedia.org/wiki/World_population: приступ: 10.12 2010 у 19: 45 http://www.sciencemag.org/content/186/4164/645.abstract: приступ: 12.12 2010 у 17:35 http://en.wikipedia.org/wiki/Dynamic_density: приступ: 12.12 2010 у 19:10 http://www.actionbioscience.org/biotech/margawati.html: приступ: 12.12 2010 у 19:45 http://en.wikipedia.org/wiki/Transgene: приступ: 14. 12 2010 у 20:15 http://www.nature.com/nrg/journal/v4/n10/box/nrg1183_BX3.html: приступ: 15.12 2010 у 17:25 http://www.nasa.gov/exploration/home/index.html: приступ: 15.12 2010 у 19:00 http://faculty-teaching.artsci.wustl.edu/talks/smith/population/highlights: приступ: 16.12 2010 у 17.15 |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Evo i nastavka moga rada : За решење проблема пренасељености постоје свакакви предлози неки су занимљиви а неки су фантазијски ево само неки од њих:
„Стрварање трас генетске животиње.“( http://www.scq.ubc.ca/the-new-macdonald-pharm/) Данашња разлика је у томе што су природне процесе заменили неколико часова у лабароторији где се одговарајући гени стављају у јајну ћелију које се после враћа у животињу. Предност овог процеса је и разлог зашто је овај процес добар и лош истовремено, то је могућнос уношење страних гена то јест да гени једне животиње пређу у другу.
„Мишеви са геном медузе који је транс генецки убачен:“(http://www.nature.com/nrg/journal/v4/n10/box/nrg1183_BX3.html) Овде мишеви светле због гена медузе њима је страни ген дао нову особину зато се гледа на ову науку као спас јер може једног дана стрворити краве које дају више млека и више младучади рађају биљке које ће и у лошијим условима опстати итд. Мада на овој истој слици гледате и мишеве који су преминули због свог гена. Нови ген им је и дао медузин отров који је сагорео њихове органе то је из разлога што оно што би требало да дође развитком генерација дошло је за пар часова и ако је већ у следећем покушају научници су успешно имплитирали ген без оваквих последица ипак постоји страх од веће примене ове технологије. 2. КИБОРЗИ: Кибернетика је наука која покушава да споји човека са машином оваква наука може створити човека који немора да се храни у опште чији вештачки органи бити суперијорнији од нормалних. Али највећа критика овој науци је баш то што ове вештачке делове и органе могу само богати приуштити. Замислимо свет где богати се неће разликовати само по свом имовинским стању већ ће им новац дати и већу ителигенцију, снагу, могућности изван човека. И тако док једни тврде да ће ова технологија створити свет без болести други да ће ова технологија створити две супростављене класе људи. Све у свему ова технологија има проблеме при остварењу данас при трасплатацији органа са савршеним донором увек постоји могућност да ће тело почети да одбацује орган та могућност је сто пута већа када је комад пластике или метала упитању. Иман још доста да прође док непочнемо да бринемо о овоме. 3. СВЕМИРСКА ИСТРАЖИВАЊА: Ова могућност казује да ће једног дана човечанство открити друге планете на којима ће моћи да живи. Тако би се решио проблем пренасељености. Проблем са овим и свим осталим могућностима које очиглендо подсећају на мишљење 18-тог века да ће технологија све решити јесте што је то неодговорно и одвешће свет у пропаст. Ово се заснива да седнемо и чекамо да нека технолигија дође и реши све наше проблеме. Али узмимимо у обзир да су научници сматрали да ће мо до сада имати кибернетику али било је потребно десет година да се направи чип који ће импулсе из мозга претварати у податке па је ту настао проблем како их усагласити, што решено тек 2002 и сада се још увек решава проблем одбацивања тела. Дакле што више упознајемо нешто то више схватамо колико мало знамо о томе. Мада пустимо ми научнике да раде и истражују ми остали морамо се скоцетристати шта се сада може урадити. 4. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА: Свака земља има своје популационе проблеме док једни покушавају да повећају становништво други да га смање. Непостоји унервезионално решење изгледа да свака земља мора решити проблем на свој начин. Тако имамо Кину која уводи порезе на више деце. Како решти овај проблем је добро питање за који још немамо потпун одговор.
ЗАКЉУЧАК
У закључу шта рећи него нагласити важност овог времена у којем живимо. Развитком наше технологије побољшан је квалитет живота и тиме и његова величина. Становништво се стално удвостручује и прети егзистецији наше планете, ту улази Малтусово схватање да нас само рат или пошаст може спасти. Данашња економија неможе задовољити потребе људи па се стално ставља под испитивање.Становнишство које се развија постаје све сиромашније док са друге стране долазе обећања разних научних иституција о бољем животу. У данашњем времену несигурности овај проблем нам заиста није требао. Које решење ће људи смислити дали ће људска ителигеција наћи решење или ћемо чекати глад и рат. Ниједна земља није задовољна својом старосном структуром увек се тежи променама. Само ће будућност показати дали треба да будем понпосан што живим у овом времену или да ми буде жао. Да ли је ово време промена на боље или горе ја могу само да се надам најбољем. Литература Хараламбос,Мајкл и Холброн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002. Антони Гиднес, Социологија:Загреб 2007. Карл Маркс, Капитал први том:Енглеска, 1867. Карл Маркс, Плата-рад и капитал: Немачка 1847. http://en.wikipedia.org/wiki/The_Limits_to_Growth: приступ: 11.12 2010 у 18:15 http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Robert_Malthus: приступ: 10.12 2010 у 19:20 http://en.wikipedia.org/wiki/World_population: приступ: 10.12 2010 у 19: 45 http://www.sciencemag.org/content/186/4164/645.abstract: приступ: 12.12 2010 у 17:35 http://en.wikipedia.org/wiki/Dynamic_density: приступ: 12.12 2010 у 19:10 http://www.actionbioscience.org/biotech/margawati.html: приступ: 12.12 2010 у 19:45 http://en.wikipedia.org/wiki/Transgene: приступ: 14. 12 2010 у 20:15 http://www.nature.com/nrg/journal/v4/n10/box/nrg1183_BX3.html: приступ: 15.12 2010 у 17:25 http://www.nasa.gov/exploration/home/index.html: приступ: 15.12 2010 у 19:00 http://faculty-teaching.artsci.wustl.edu/talks/smith/population/highlights: приступ: 16.12 2010 у 17.15 |
| Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Зашто сте свој семинарски рад унели у недељна саопштења? Добра страна тога је да сви могу да виде да ви тврдите да сте цитирали Капитал први том објављен 1867 и текст Плата рад и капитал из 1847, мада је из текста очигледно да сте направили колаж одредница из википедије у којима се наводе та издања. Само на местима где сте преносили неку илустрацију, међутим, ви сте и признали одакле потиче текст. Читаве странице општих дефиниција демографије и слично, остале су без упућивања на секундарни извор, википедију, па стога не може да се види колико је преписано (често са грешкама које ометају разумевање) а колики део текста се може приписати вама. Из вашег прилога литературе је такође очигледно да сте од изворне литературе користили (наводно) само представника једне теоријско методолошке оријентације. Малтуса помињете само преко секундарне одреднице из википедије, као и Маркса уосталом. То није довољно за семинарски рад на УСОЦ1. |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Evo ispravljene verzije moga rada mada moram naglasiti da Marks kapital i Marks plata i rad i kapital nisam uzeo sa wikipedije nego ga imam u digitalnom obliku sa prevodom na srpski. Iskreno se izvinjavam ako sam u radu ostavio utisak da sam nešto ukrao ovo je zaista moj rad i moji stavovi. Wikipediju sam koristio za grafikone i brojčane podatke. Nisam doduše razumeo ovaj deo kritike:Из вашег прилога литературе је такође очигледно да сте од изворне литературе користили (наводно) само представника једне теоријско методолошке оријентације. Малтуса помињете само преко секундарне одреднице из википедије, као и Маркса уосталом. Dali time mislite to što sam ostale orjentacije pominjao kao funkcionalisti i interakcionalisti a prema konfliktnoj direktno pominjem Marksa. Nadam se da je ova verzija bolja i daje odgovorila većem delu kritike. УВОД
Не могу а да не приметим интересатност времена у коме живим. Ово је време информатичке револуције, технолошког напретка и развоја такође ово је и време економске кризе. Али оно најбитније је да је ово такође време великог преиспитивања. Преиспитојемо све: наш начин живота, демокрацки систем, порошачку културу, економски ситем, слободу планирања породице итд. Можда треба бити поносан што живимо у овом битном времену, што само део ових промена који ће свет повести или ка нечему бољем или горем. Једно је сигурно о овом времену ће говорити будуће генерације као времену великих промена, само је питање у ком контексту? Да ле ће на ово раздобље гледати као раздоље кад су људи променили свет на боље или ће гледати као раздобље највећих грешака које су свет довеле на ивицу провалије. Од свих питања којима се људи баве два питања се истичу; угланом по томе што је за игнорисање ова два питања казна је апокалиптичне природе , а то је раст становништва и екологија. Ова два питања су повезана а за њихово решавање су потеребне радикалне промене. Неки критичари би рекли да смо се касно сетили, да смо почели да обраћамо пажњу тек када нам је почело горети под ногама. У праву су касно смо се сетили и сада за то испаштамо, нема смисла тражити кривца јер кривци су сви. Ова два питања су толико у важна да их можемо назвати питањима нашег опстанка. Људи су се прилично касно почели бавити овим питањима у данашњој реалности пренасељеност ће изазвати да се донесу суштинске промене нашег живота.
РАСТ СТАНОВНИШТВА
Како се број становника повећава повећавају се и опасности које долазе са тим порастом. Од тих опасности у првом реду ту је наравно недостатак простора, оно што је у овом проблему итересатно јесте то да смо променили начин на који схватамо простор.Данас се у свим многољуднијим земљама под појмом животног простора сматара ништа више до мало место са креветом, толетом,кухињом, водом и струјом, све више од тога је луксуз. Можемо чак пратити пораст становништва у оквиру грађевинарства, јер се претендује да се на малом простору насели што већи број људи. Зато данас имамо велики број солитера чија је главна функција баш то. Наравно да када говоримо о расту становништва неможемо баш говорити уопштено за све земље јер нису све земље на истом степену развоја немају све исте циљеве, проблеме, и схватање како се проблем може решити. У другом реду са порастом становништва долази проблем ресусрса. Сви ти љиду имају своје потребе које треба задовољити што постаје теже са њиховим повећавањем. Проблеми као што су енергија , храна ,вода, школство, запослење, социјални програм итд; нису код свеке земље исти али оно што јесте исто за све земље је потреба за променом и схватање о неодрживости оваквог стања. Међу људима који су се бавили овим проблемом највише се истиче Роберт Малтус. И ако је Малтуст демограф и економиста из 19-тог века његова дела и теорије су оставиле дубок утацај на будуће демографе. У свом познатом делу „Оглед о начелима популације,“ Малтус започиње расправу о односу становништва и прехрабрених пројзвода. „The power of population is indefinitely greater than the power in the earth to produce subsistence for man“ (Моћ популације је већа од могућности замље да производи за опстанак човека),(Malthus Robert 1798). Овим једним цитатом Малтус је оспоравао до тадашње популарно мишљење да ће индустријализација створити утопијско дрштво безграничног човековог напретка. Његова контроверзност га је брзо обележила као песимисту и црног утописту до краја његовог живота. Између 1798 – 1826 издао је шест наставака свог познатог дела „Оглед о начелима популације,“( An Essay on the Principle of Population) у којима је одговарао на критике и ближе објашњавао своје теорије. Када данас посмтрамо његов рад схватамо да су разлози његовог песимизма оправдани, да њега пре треба назвати реалистом који је покушао својим савременицима укаже на проблем пред којим многи затврају очи. Он наиме сматра а са чиме можемо и да се сложимо, да игнорисање проблема са изговорм да ће доћи боље друштво условљено индустријализацијом и да ће се тада све решити је неодговорно и може довести друштво до пропасти. Он је приметио да се становништво повећава аритметичком прогресијом а производња геометријском што ће евентуално довести до глади и сиромаштва. Према њему људи ће увек бити сиромашни док се не посвете овим проблемом са пуном пажњом и да ће смо ратови и епидемије изазвани недостатком добара бити природно ограничење развоју становништва. Једино право решење је ограничавање сексуалних односа.Средином 19 века Егелс и Мракс су критиковали Малтусову теорију посебно његово становиште да се сиромашни непрестано умножавају и да тако оптерећују ограничену количину добара, тврдећи да је за то одговорна капиталистичка привреда и да само заменом садашњег друштва за ново друштво ово се може решити, такође човеков технолошки напредак ће га евентуално издићи из овог проблема.
Становништво и последице
„Да свецко становништво достигне милијарду људи било је потребно 10 000 год али да би се овај број удвостручио требало је проћи столеће 1800-1900.“ (Гиднес Антони, 2002, 603-стр). Наравно да се сада поставља питање како је ово могуће? Није мала разлика измећу 100 година и 10 000 зато се постављају још два питања: „ Каквог утацаја ће овакав раст имати на нашу планету?“ „И како се овај проблем може решити?“ Али пре него што почнем да одговарам на ова питања ево неких података који ће показати озбиљност ситуације: 1804 људска популација је досегла једну милијарду људи али већ 1927 овај број се удвостручио. Тада се према неким проценама предпостављало да ће становништво напредовати оваквим порастом. Али нису били у праву за само тридесет и две године популација је садржала још око милијарду људи. Тада су већ стручњаци били запрепашћени статистикама али опет то није било ништа када је мерењем из 1974 утврђено да на свету има преко четри милијарде људи. Тада излази рад на тему раста становништва под називом: „Biological Populations with Nonoverlapping Generations: Stable Points, Stable Cycles, and Chaos.“ Овај рад је написао Robert M. May и објавио га 15. Новембра 1974 са циљем да упозори да ће свет ускоро задесити стање пренасељености. И ако је имао добре аргументе и критике овај као и многе друге радове су већином оценили као претерано песимистичке; нико не може предвидети раст становништва тако да је врло могуће да становништво може смањити степен раста. Тако су се нашле две стране једна је тврдила да планети прети пренасељеност док је друга тврдила да такве тврдње нису довољно основане и могу само створити непотребну панику. Време је показало које био управу, 1987 стновништво је бројило преко пет милијарди становника, нико више није доводио у питање могућност пренасељености. Ако се настави овим темпом чека нас несветла будућност. Груба процена тврди да ће 2025 становништво бројати преко девет милијарди људи. (http://en.wikipedia.org/wiki/World_population)
Данас само Азија садржи 60% свецке популације где су међу земљама нај бројније Индија и Кина које саме садрже 40% свецке популације. Одмах поред азије је Африка са 15% , Европа 11% , Северна Америка 5% , Јужна Америка 9% и Аустралија (1%http://en.wikipedia.org/wiki/World_population).
На овом графикону је представљена структура становништва по континетима и државама. Овде можемо видети како се становништво у Африци значајно повећало док се пад бележи у Северној Америци и Европи. Чак и у Азији се рађање у падау заједно са драстичним падом у Океанији. Али треба узети у обзир да у Европи је дужи животни век заједно са слабим прираштајем Европу ставља у позицију континета са претежно старим становништвом док Африка где је ситуација супротна спада у континет са младим становништвом. Зашто је ово овако одговорићу касније у раду сада ћу само приказати тренутну ситуацију. Велики је број фактора који утиче на популацију становника неке земље, ту од фактора у првом реду можемо издвојити степен развијености и јачину популационе политике. (http:/esa.un.org/unpp/)
Како је дошло до оваквог раста ?
Раст становништва је ишао паралелно са напретком човечанства, због ефеката индустријске револуције проценат деце који су доживели своју пету годину живота се драматично повећало. Увођењем вакцинације, напретком у медицини и побољшање санитације довело је до тога да се становништво сваких петнест година дуплирало. О невероватном расту најбоље сведочи податак да је становништво Енглеске у 1801 бројило преко осам милиона а за само сто година касније 1901 преко тредесет милиона. (http://en.wikipedia.org/wiki/World_population)
„ДЕМОГРАФИЈА је наука која се бави проучавањем становништва, мери величину популације и објашњава њен раст или смањење.“ (Антони Гиднес, 2007,605-стр) Узроци раста и пада популације су у три чиниоца 1. Рођење, 2. Смрт, 3. Миграције. Демографија за свој рад користи методу статистке све индустријске земље праве статистике свог становништва само поузданост статистика није свуда иста,развијеније земље наравно праве поузданије статистике. (Антони Гиднес, 2007,605-стр)
Демографски појмови:
1. Наталитет: Годишњи број живорођених на 1000 жена. 2. Ферталитет: Годишњи број рођених. 3. Репродуктивност: Просечан број деце коју је жена биолошки у стању родити. 4. Стопа морталитета: Годишњи број умрлих на 1000 становника. 5. Морталитет: Смртност у становништву. 6. Инафатилни морталитет: Годишњи број умрле деце млађе од годину дана на 1000 живорођених. 7. Очекивана животна доб: Број година који се очекује да просечна особа доживи. 8. Животна доб: Максимални број година који човек може да доживи. (Антони Гиднес, 2007,605-стр)
„Демографска мапа нај многољуднијих земаља“ (http://en.wikipedia.org/wiki/World_population) Ова мапа показује да раст није исти свуда. Шта више у развијеним земљама степен рађања је мали док у нерзавијеним раст наставља истим темпом. Неразвијене земље имају овакав раст из више разлога пре свега ту је чињеница да су оне претежно пољопривредне и самим тим велика је потреба за радном снагом. Неразвијеност медицине и санитарија доводи до веке смртности деце али влики број рађања лако покрива ову смртност.Такође због истих фактора мала је животна доб људи тако да у неразвијеним земљама доминира младо становништво. Не треба занемрити и културно религијски утацај, тако да је у неким земљама овакав раст добродошао из културних разлога. Наравно ту је и религија где на пример у католичанству имамо забрану контрацепционих средстава због религиозних разлога. „У већини мање развијених земаља, због релативно брзог увођења модерне медицине и хигијенских метода, знатно је смањен морталитет.“(Антони Гиднес, 2007,605-стр). Овај цитат показује оно што сам већ нагласио када сам говорио о почецима раста, само сад у модерном контексту. Мада овај појам треба боље објаснити. Замислимо једну државу и назовимо је Латверија, преко ове замишљене државе објаснићемо ближе овај цитат. Латверија је индустријски неразвијена, претежно пољопривредна земља са високим прираштајем. Тај прираштај долази из потребе да се оствари што већа радна снага јер сиромаштво онемогућује прибављање најамне снаге. Овде видимо да и ако по Малтусу сиромашни ће увек бити сиромашни због великог броја деце ипак на тај број деце су принуђени због свог стања, што потврђује марксистичко схватање одговорности производних односа. У Литверији је велика смртност деце због неразвијености медицине и санитарија. Али ипак број рађања је велики па без обзира на смртност просечна породица може имати и преко троје деце. Неразвијеност медицине и санитарија доноси још једну последицу мала животна доб зато у Латверији је претежно младо становништво што доводи да се људи брзо жене и заснивају породице.Са функционалистичке перспективе овакво стање није нужно лоше јер осигурава све што је том друштву потребно.С перспективе интеракционализма схватамо да овакав систем ствара нужно затворено патријахално друштво.Међутим у нашој држави влада велико необразовање која је последица сиромаштва али и начина пољопривредног живота који онемогућује информисаност о контроли рађања и заштити о болести, мада као што сам и рекао то и није за народ нужно јер је овакво стање пожељно. Због прилика у овој држави долази до увођења модерне медицине и боље хигијене где је смртност смањена. Сада се повећава животна доб и број преживеле деце што повећава тешкоће Литверије. Важно је поменути да сада долази до неравнотеже добне дистрибуције која ће довести још више проблема.
Какв утацај ће овакав раст имати на нашу планету?
„Друштва имају одређене основне потребе или захтеве које се морају задовољити ако желе опстати.“ (Хараламбус, 2002, 10-стр). Ова функционалистичка дефиниција функционалних предуслова показује неопходност задовољавања основних потреба за функционисање друштва. Пренасељеност доводи у питање тај основни функционалистички захтев, превелик број људи доводи до већег смањења просотора и до осиромашавање земље.
„Неравнотежа добне дистрибуције повећава друштвене и економске тешкоће.“(Антони Гиднес , 2007, 605-стр).
Замишљена држава Литверија се сада као земља са почетком индустријализације и са бољим медициским системом сукобљава са проблемом неравнотеже добне дистрибуције. Сада људи живе дуже, али ипак због старости нису способни да раде па постају издржавани део друштва, који наилази на проблем да сада велика популација људи постаје издржавани део друштва и овај део постаје све већи због велике популације људи. Дакле већи старосни век са великом популацијом доноси огроман проблем који постаје све гори јер са великим проценатом рађања ствара велики број деце који ће исто тако бити једног дана део овог сегмента. Када у нашој држави једна генерација дође на ред да буде изржаван део друштва испред ње ће увелико бити већ неколико старијих генерација које се ту могу задржати дуго без обзира на то што сваке године овај сегмен се све више пуни. „Ако систем жели опстати сви делови морају се међусобно уклапати односно бити компатабилни“(Хараламбус, 2002, 11-стр). Према функционалистима систем зависи од компатабилности свих делова. Мада овде долази до проблема са том теоријом. У нашој држави без обзира на компатабилност постоји проблем пренасељености. Човек који је приступио сегменту који је део финасирања државе је целог живота био функционални члан друштва, доприносио је друштву али сада он постаје друштвени проблем постаје грубо речено паразит на леђима осталих фукционалних делова. Али то није кривица тог једног човека нити је кривица целог тог сегмета. Јер у новим приликама у Литврији он није једини проблем, велики број младих сада се школује што је још један сегмент на коме друштво финасијски не зарађује. Друштво зарађује на образовању производњом стручњака али плодови те производње се много касније убирају. Велики број младих људих сада у Литверији ужива медицинске, школске и социјалне могућности али они сами и ако све то добијају не зарађују и ништа не доприносе.Када би било супротно када се деца неби школовала већ одмах била запослена то би створило још гори проблем,пролблем нобразовања. |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Литверија је у трећој фази је индустријски развијенија има смањени број рођених наизглед ово представља стабилност у поређењу са другом фазом. Популација је и даље велика али сада има великог броја старих а младих мање тако да прети да се изгуби број људи који може издржавати старе. Када држава доће до овог дела развитка покушава да образује популациону политику тако да омогући конролисање популације. У овој фази су многе земље Европе. Како се овај проблем може решити? За решење проблема пренасељености постоје свакакви предлози неки су занимљиви а неки су фантазијски ево само неки од њих:
„Стрварање трас генетске животиње.“( http://www.scq.ubc.ca/the-new-macdonald-pharm/) Данашња разлика је у томе што су природне процесе заменили неколико часова у лабароторији где се одговарајући гени стављају у јајну ћелију које се после враћа у животињу. Предност овог процеса је и разлог зашто је овај процес добар и лош истовремено, то је могућнос уношење страних гена то јест да гени једне животиње пређу у другу. . „Мишеви са геном медузе који је транс генецки убачен:“(http://www.nature.com/nrg/journal/v4/n10/box/nrg1183_BX3.html) Овде мишеви светле због гена медузе њима је страни ген дао нову особину зато се гледа на ову науку као спас јер може једног дана стрворити краве које дају више млека и више младучади рађају биљке које ће и у лошијим условима опстати итд. Мада на овој истој слици гледате и мишеве који су преминули због свог гена. Нови ген им је и дао медузин отров који је сагорео њихове органе то је из разлога што оно што би требало да дође развитком генерација дошло је за пар часова и ако је већ у следећем покушају научници су успешно имплитирали ген без оваквих последица ипак постоји страх од веће примене ове технологије. 2. КИБОРЗИ: „Кибернетика је наука која покушава да споји човека са машином, оваква наука може створити човека који немора да се храни у опште чији вештачки органи бити суперијорнији од нормалних.“ (http://hr.wikipedia.org/wiki/Kiborg). Али највећа критика овој науци је баш то што ове вештачке делове и органе могу само богати приуштити. Замислимо свет где богати се неће разликовати само по свом имовинским стању већ ће им новац дати и већу ителигенцију, снагу, могућности изван човека. И ако ова технологија не постоји можемо претпоставити ставове Маркса и Егелса, за које би класна борба достигла један потпуно нов ниво јер сада су капиталисти не само имовински супериорнији. Пре свега те две нове класе би стару класну поделу бациле у заборав и створиле нове поделе. Мада и са сатновишта функционализма ако кажемо: „ Главне функције друштва су оне које задовољавају функционалне предуслове друштва.“ (Хараламбус,2002,11-стр), али ако функционални предуслов буде био инплат киборга како ће већина популације задовољити овај предуслов? Мада ако се окренемо интеракционализму деловање измађу појединаца ће се из корена променити. Тако док једни тврде да ће ова технологија створити свет без болести други да ће ова технологија створити две супростављене класе људи. Све у свему ова технологија има проблеме при остварењу данас при трасплатацији органа са савршеним донором увек постоји могућност да ће тело почети да одбацује орган та могућност је сто пута већа када је комад пластике или метала упитању. Има још доста да прође док непочнемо да бринемо о овоме. 3. СВЕМИРСКА ИСТРАЖИВАЊА: „Ова могућност казује да ће једног дана човечанство открити друге планете на којима ће моћи да живи. Тако би се решио проблем пренасељености.“( http://www.nasa.gov/exploration/home/index.html). Проблем са овим и свим осталим могућностима које очиглендо подсећају на мишљење 18-тог века да ће технологија све решити јесте што је то неодговорно и одвешће свет у пропаст. Ово се заснива да седнемо и чекамо да нека технолигија дође и реши све наше проблеме. Малтус је баш истицао погубност чекања бољих времена.Мада и ако ова могућност нуди решење само за питање простора не решава проблем исхране и достубности добара за све.Али узмимимо у обзир да су научници сматрали да ће мо до сада имати кибернетику али било је потребно десет година да се направи чип који ће импулсе из мозга претварати у податке па је ту настао проблем како их усагласити, што решено тек 2002 и сада се још увек решава проблем одбацивања тела. Дакле што више упознајемо нешто то више схватамо колико мало знамо о томе. Мада пустимо ми научнике да раде и истражују ми остали морамо се скоцетристати шта се сада може урадити. 4. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА: „Организовање развоја становништва према потребама земље.“ (http://faculty-teaching.artsci.wustl.edu/talks/smith/population/highlights)Свака земља има своје популационе проблеме док једни покушавају да повећају становништво други да га смање. Непостоји унервезионално решење изгледа да свака земља мора решити проблем на свој начин. Тако имамо Кину која уводи порезе на више деце. Малтусов одговор јесте ограничавање сексуалних односа, мада данас имамо и напредна решења против трудноће, право питање је дали газимо права човека на слободно планирање породице популационом политиком. Марксистичка перспектива говори о промени производних односа као решење тиме нарвано кривећи капиталистичку економију за тренутно стање, јер као сам већ рекао људи у неразвијеним земљама имају више деце због потребе. Функционалисти ипак популациону политику могу оравдати ради задовољавања темељних потереба друштва. О оправданости популационе политике мишљења варирају тако да je то отворено питање.
ЗАКЉУЧАК У закључу шта рећи него нагласити важност овог времена у којем живимо. Развитком наше технологије побољшан је квалитет живота и тиме и његова величина. Становништво се стално удвостручује и прети егзистецији наше планете, ту улази Малтусово схватање да нас само рат или пошаст може спасти. Данашња економија неможе задовољити потребе људи па се стално ставља под испитивање.Становнишство које се развија постаје све сиромашније док са друге стране долазе обећања разних научних иституција о бољем животу. У данашњем времену несигурности овај проблем нам заиста није требао. Које решење ће људи смислити дали ће људска ителигеција наћи решење или ћемо чекати глад и рат. Ниједна земља није задовољна својом старосном структуром увек се тежи променама. Само ће будућност показати дали треба да будем понпосан што живим у овом времену или да ми буде жао. Да ли је ово време промена на боље или горе ја могу само да се надам најбољем. Литература Хараламбос,Мајкл и Холброн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002. Антони Гиднес, Социологија:Загреб 2007. Карл Маркс, Капитал први том:Енглеска, 1867. Карл Маркс, Плата-рад и капитал: Немачка 1847. http://en.wikipedia.org/wiki/The_Limits_to_Growth: приступ: 11.12 2010 у 18:15 http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Robert_Malthus: приступ: 10.12 2010 у 19:20 http://en.wikipedia.org/wiki/World_population: приступ: 10.12 2010 у 19: 45 http://www.sciencemag.org/content/186/4164/645.abstract: приступ: 12.12 2010 у 17:35 http://en.wikipedia.org/wiki/Dynamic_density: приступ: 12.12 2010 у 19:10 http://www.actionbioscience.org/biotech/margawati.html: приступ: 12.12 2010 у 19:45 http://en.wikipedia.org/wiki/Transgene: приступ: 14. 12 2010 у 20:15 http://www.nature.com/nrg/journal/v4/n10/box/nrg1183_BX3.html: приступ: 15.12 2010 у 17:25 http://www.nasa.gov/exploration/home/index.html: приступ: 15.12 2010 у 19:00 http://faculty-teaching.artsci.wustl.edu/talks/smith/population/highlights: приступ: 16.12 2010 у 17.15 |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Универзитет у Београду ovo je rad Nemanje Drobnjak koji me je zamolio da prebacim preko mog profila Филозофски факултет
НЕДЕЉНО САОПШТЕЊЕ
Предмет : Увод у социологију 1 Тема : Механичка и органска солидарност ; Подела изнуђеног рада о подели друштвеног рада.
Студент : Немања Дробњак SO 10 / 0053 .
Ментор : проф. Вера Вратуша .
Београд 2010.
1. „ Сасвим је друкчије са солидарношћу коју ствара подела рада. Док претходна подразумева, да појединци личе једни на друге, ова претпоставља да се они разликују једни од других. Прва је могућа само у мери у којој се индивидуална личност, уклапа у колективну личност; друга је могућа, ако свако има сопствено поље делатности, дакле ако има личност.“ ( Диркем Е. , Механичка и Органска солидарност , О подели друштвеног рада ,Просвета 1972., стр. 160. )
Друга врста солидарности из овог цитата зове се органска. Са становишта функционалне перспективе, свако друштво функционише као организам. У механичком облику солидарности подразумева се да појединци у односу на друштво стоје као марионете у „рукама друштва“. Кључну улогу у схватању разлике механичке и органске солидарности лежи у Диркемовој подели индивидуалне свести, где се појединац огледа двојако: у односу на друштво, кад у њему превлада свест заједнице којој припада и у односу на себе, када му се додељујуе функција. У оба случаја, свест се активира ради очувања друштва. Дакле, код механичке солидарности, појединац себе ставља у интерес заједнице тако да он бива интегрисан у заједницу, те тако са напретком заједнице, напредује и појединац. Међутим, ствари са органском солидарношћу стоје другачије. С обзиром да у једном функционалном друштву, приликом друштвене поделе рада појединац добија своју функцију ради одржања друштва, сваки појединац добија различиту функцију. Пошто функција представља прилог одржању друштва свако мора деловати у складу са својом функцијом. Ту се, наизглед јавља један проблем. Пошто се функције додељују на основу одређених способности и склоности појединца, нећемо имати прећутну сагласност свих појединацa, због различитости функција, које морају постојати зарад одржања друштва. Али то се решава тако што функција сваког појединца, што је јача и боља њоме јача и само друштво. Независно од различитости функција, друштво ће се одржати тако што ће сваки његов део кога чине појединци деловати у складу са својим функцијама и тиме допринети одржању друштва.
2. „ Да би подела рада произвела солидарност, није дакле довољно да свако има свој задатак, потребно је још да му тај задатак и одговара. „ ( Диркем Е. , Механичка и Органска солидарност , Подела изнуђеног рада , Просвета 1972.,стр. 364. )
У друштвеној подели рада у једном функционалном друштву, сваки појединац, члан тог друштва добија одређени задатак. Али оно што је важно рећи, тај задатак није додељен насумично, већ искључиво према способностима и склоностима појединца. С обзиром на њихову различитост сваки појединацдобиће различиту функцију и што је најважније, функцију која је у складу са његовим способностимаи склоностима. То је важно из два разлога: прво, уколико додељена функција не одговара појединцу, он се не може исказати у очувању функционалног друштва, с друге стране не обављањем дате функције која му не одговара, прети да дестабилизује друштво.
3. „ Он настаје само у сасвим, посебним околностима наиме када је та подела рада, последица неке спољашње принуде. Сасвим друкчије бива, кад се она заснива на чисто унутрашњим и самониклим узроцима, а да притом предузимљивост појединца није ничим ометана. Под тим условом, заиста, склад између појединачних природа и друштвених функција, мора да се успостави бар у редовном случају. „ ( Диркем Е., Механичка и Органска солидарност , Подела изнуђеног рада , Просвета 1972. стр.365.)
Као што се види из овог цитата, подела рада може бити принудна. Пошто се у функционалном друштву тежи ка томе да свако добије одговарајући задатак, приликом друштвене поделе рада поставља се питање шта ће се десити уколико појединац добије неодговарајући задатак . Он поседује способности и склоности на основу којих му се додељује функција у друштвеној подели рада. Уколико би дошло до тога да функције додељене појединцима буду наметнуте и уколико та наметнута функција не одговара његовим способностима и склоностима, то би довело до дисфункције друштва.Та дисфункција би довела до класне поделе , тако што би наметањем функције била изражена неједнакост у друштву.У таквом друштву би било оних који имају одговарајућу наметнуту функцију и оних који имају неодговарајућу.То даље значи да би једни били у бољој позицији од других и моћнији у односу на њих , те према томе , долази до класне поделе.Сада се види колико је велики значај доделе исправне функције , ради очувања функционалног друштва.Такође , на овом месту се прави једна важна разлика између спољашње принуде и њеног начина доделе функција и оних функција које су појединцу дате на основу унутрашњег устројства појединца.
4. „ Једнакост у спољашњим условима борбе није потребна само да би се сваки појединац везао за своју функцију, него још да би се функције повезале једне са другима. „ (Диркем Е. , Механичка и Органска солидарност , Подела изнуђеног рада , Просвета 1972. , стр. 369.)
Пошто се могућност наметнуте функције не може разрешити, јер не мора се нужно доделити функција која одговара способностима и склоностима појединца а са обзиром на то да се функција намеће појединцу због неједнакости у спољашњим условима борбе, мора се пронаћи одређена могућност прећутне сагласности међу појединцима, како би функција у друштвеној подели рада биле правилно распоређене. Зато се уводи уговорна солидарност која би допринела успостављању односа међу функцијама свих појединаца једног друштва у циљу његовог очувања, али и правилног распореда функција у друштвеној подели рада. Тиме се сузбија могућност неједнаких услова борбе, а самим тим и принуде при додели функције, јер управо неједнакост борба која се одиграва у спољашности, јесте плод принудних функција.Овде се може видети да се инсистира на сарадњи свих појединаца међусобно , ради очувања друштва и правилне расподеле функција , које се једино постиже уговором , те тиме долази до очувања и оджања функционалног друштва.
1.Способности склоности појединца- представљају одређено устројство, сваког појединца на основу којег му се додељује друштвена функција.
2.Унутрашња самониклост она зависи од поделе индивидуалне свести , где појединац види себе у односу на друштво којем припада , као његов саставни део и када појединац види себе у односу на себе самог , када му се додељује одређена функција. 3.Друштвена функција- у функционалистичком смислу, сваки појединац има одређену функцију, која му је додељена од стране друштва, ради његовог одржања.
4.Солидарност- проистиче из друштвене поделе рада. Свако обављање појединачних функција доприноси одржању функционалног друштва.
5.Спољашња принуда- представља могућност да друштвена функција, не буде додељена у складу са склоностима и способностима појединца, већ представља наметнуту функцију која најчешће није у складу са способностима и склоностима појединца, што може водити дестабилизацији функционалног друштва.
6.Спољашњи услови борбе- због њих се јављају неједнакости, јер уколико сви не полазе од истих услова у друштву, не могу досегнути исте функције. Услови спутавају способности и склоности, па самим тим функција бива наметнута.
Диркем Е., Механичка и Органска солидарност , Подела изнуђеног рада о подели друштвеног рада , Просвета 1972. Стр 154 ~ 162 ; 363~374
|
| Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Како сте могли туђе недељно саопштење да унесете у тему која садржи ваше недељно саопштење, коју сте додатно оптеретили вашим семинарским радом? Било би добро да подучите колегу Дробњака да сам унесе своје недељно саопштење на форум, а ако је оправдано спречен (да баш никада није на ФФ када ради компјутерска сала у термину за студенте), онда ви копирајте колегин рад у нову тему на овом форуму: Диркем: Механичка и органска солидарност, о подели изнуђеног рада (Дробњак Никола) |
| Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Одговор: Re: Dirkem Emil, Šta je to društvena činjenica |
|
Пре свега вас молим да преместите свој семинарски рад у одговарајући форум за вашу тему када исправите све штампарске грешке које отежавају разумевање, остављајући оно што је у новој верзији добро (чешће упућивање на ваше уџбеничке и интернет секундарне изворе, али и даље не довољно често), те исправите и допуните оно што је у новој верзији слабије. Сада од изворне литературе, наиме, имате и даље само једног аутора (Маркса) у списку литературе без потпуних библиографских података (унесите потпуну УРЛ адресу места на којем сте нашли срспки превод текстова које сте цитирали). Уколико сте у новој верзији текста избацили Марксове цитате, вратите их, пошто нема смисла да се текстови помињу у литератури уколико их нема у основном тексту. Поновићу, пошто очигледно нисте разумели поруку да на УСОЦ1 није довољно да се направи колаж из секундарне литературе, уз помињање изворне литературе типичне за само једну теоријску и методолошку оријентацију. Потребно је да цитирате и коментаришете изворни текстове још неког аутора типичног најмање за још једну теоријску и методолошку оријентацију, а не само да "ostale orjentacije pominj(ете) kao funkcionalisti i interakcionalisti". Семинарски рад служи за увежбавање критичког читања изворне социолошке литературе, при чему секундарна литературе треба да помогне у разумевању изврне литературе, али не да је замени. |