Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Недељно саопштење на тему:

Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године

Писмо је, индијански поглавица Сијетл, написао као одговор, четрнаестом председнику Сједињених Америчких Држава, Френклину Пирсу, 1854. године, на понуду државе да откупи индијанску земљу и обезбеди резерват за његов народ. Текст овог писма се из седишта Уједињених нација, у Њујорку, сваке године 5. Јуна ( Светски дан заштите животне средине ) шаље председницима свих светских држава, као Еколошки манифест (нека врста опомене ). Важно је истаћи и то да данашњи град на северозападу САД-а, Сијетл, носи име овог поглавице( у ком му је 1908. подигнут и споменик ).

Данашњи свет суочава се са различитим врстама глобалних опасности, које су последица човекове експлоатације природе, коју је пратило загадјивање животне средине, као и прекомерно трошење природних ресурса који се не могу обновити.

Писмо говори о нераскидивом односу, као и о великој зависности човека и природе. Уско је повезано са култом природе и култом предака и као такво представља својеврсну опомену целокупном човечанству, које се прилично бахато и нерационално понашало према природи кроз историју, а нарочито у периоду од индустријске револуције до данашњих дана.

Поглавица у земљи, води, ваздуху, биљном и животњском свету види извор живота ( а ове ствари су уједно и необновљиви ресурси, које смо већ споменули), учећи своју децу овим принципима и упозорава америцког предсеника да ако зели да му прода земљу, дрзава мора истим вредностима учити генерације које долазе. Иако је текст писан у 19. веку, он наслућује проблеме који ће се манифестовати у временима која долазе, а то су управо последице које са собом вуче период индустријализације и целокупан развој друштва.

У следећим цитатима покушаћу да препознам еколошке проблеме који муче модерно друштво:

„ Бели човек је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Његова ће похлепа уништити земљу и оставити пустош. “

„ Што снађе земљу - снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога. “

„ Земља не припада човеку, човек припада земљи. “

Поглавица очигледно уздиже тло до одређеног култа, упозорава да се према земљ (тлу) треба односити се са страхопоштовањем, што му, наравно, налаже традиција, вера и обичаји његовог народа. Али с друге стране, ове цитате можемо препознати као један вид наговештавања проблема који настају данас, а то су: недостатак обрадивих пољопривредних површина ( услед прекомерне употребе пестицида, инсектицида, разноразних дјубрива ), јавља се и недостатак шума ( услед непланског крчења шума, којим се уништава и екосистем шуме и смањују се извори кисеоника ), претрпане депоније отпада и понестајање простора за одлагање отапада у урбаним срединама, итд.

„ Реке су наша браћа - утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату.“

У овом цитату поглавица уздиже воду до култа, слично тлу. Овде, такодје, можемо да увидимо упозорење које нам упућује поглавица, а односи се на загађење воде, које је један од главних проблема даншњице. Годинама, без имало размишљања о последицама, отпадне материје бацане су директно у реке и мора. Тек у другој половини прошлог века долази до заједничког покушаја многих земаља да се очува квалитет воде и заштити животњски свет, те да се обезбеди чиста вода за људску употребу. Без обзира на те напоре загађење воде и даље остаје важан проблем у многим деловима света.

„ Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је на дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. “

Као и тло и воду, поглавица сада и ваздух уздиже до култа. И опет, као у претходним случајевима имамо упозорење на које се не обраћа пажња, а које нас стиже. То је загађење ваздуха. Постоје две врсте загађивања ваздуха: „спољашње загађење“ (које произвиде индусријски загађивачи и издувни гасови из аутомобила) и „унутрашње загађење“ (које настаје сагоревањем горива за потребе грејања и кувања у домаћинствима). Загађење ваздуха у Британији до средине 20. века било је проузроковано распрострањеним сагоревањем угља, загађење се смањило преласком на оне врсте горива које не испуштају дим (керозин, пропан и природни гас). Од 60-их година 20. Века, главни извор загађења ваздуха био је повећање броја моторних возила. Последице загађења ваздуха, поред здравствених проблема јесу и киселе кише. Киселе кише су штетне по шуме, усеве, животњски свет и доводе до стварања киселих језера.

Поред свих ових проблема постоји још један, који многи људи сматрају најозбиљнијим еколошким изазовом нашег времена, глобално загревење. Глобално загревање се односи на постепено повећање просечне температуре земље услед промена хемијског састава атмоспхере. У тесној вези са овим процесом је појава ефекта стаклене баште – појава која се јавља са повећањем количине гасова који, као у стакленим баштама, задржавају топлоту унутар земљине атмосфере. Могући штетни утицаки глобалног загревања су: подизање нивоа мора, претварање плодног тла у пустињско, ширење заразних болести, лоше жетве, промена климатских образаца.

“ Одлучимо ли да пристамо, захтеваћемо овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као и према својој браћи. ”

И ове поглавицине речи се могу схватити као својеврсно упозорење, које се, као и претходна, показало основаним. Колико само животињских и биљних врста је човек угрозио, колико довео до ивице истребљења, што због загађења животне средине, што због непланског лова.

У следећем цитату ћете вероватно препознати о чему је реч: “ Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели? ”

Поглавица овде алудира на појаву и изградњу железничких пруга ( “гвоздени коњ из кога сукља дим” - воз), које представљају један од главних убрзивача индсустријског развоја друштва, а које су се поглавици и његовом народу чиниле страшним и непотребним јер су угрожавале њихову животну средини као и екосистем који их је окруживао.

Међутим, да се човек плашио да ће умрети од велике “усамљености духа”, како каже поглавица, односно да није прошао кроз периоде индустријализације и развитка, људско друштво би и данас остало на веома ниском ступњу развоја. Али поставља се питање да ли се за тај развој плаћа превисока цена? Ускоро ћемо сазнати.

Завршио бих цитатом с почетка писма: “ Како се може купити или продати небо или топлина земље. Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? ”

Ове поглавицине речи у савремном добу, итекако, добијају на тежини, јер многе државе би, данас, дале читава богатства за, цитирам, “свежину ваздуха “ и “ бистрину воде”.

Литература:

- Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године, у “Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-маил: comrade@sezampro.rs

- Гиденс, Ентони. Социологија, ЕФ, Београд, 2003, стр. 628-641

- URL:

http://diurnarius.info/index.php/sr/story/16-reportaze-price/211-pismo-poglavice-seattlea