Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Тема: РАЗГРАНИЧЕЊЕ ИЗМЕЂУ НОРМАЛНОГ И
ДЕВИЈАНТНОГ ПОНАШАЊА


Недељно саопштење:
Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког


Прво питање које Емил Диркем поставља у овом поглављу гласи:
“Да ли наука располаже средствима која омогућавају раликовање чињеница које су онакве какве треба да буду и чињеница које би требало да буду другачије него што јесу тј разликовање нормалних и патолошких појава? “ (Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног И патолошког)
Према једној теорији, наука зна само за чињенице које имају исту вредност и исти интерес, које нису за осуду, она не познаје добро и зло. Да бисмо знали шта је пожељно, а шта непожељно, треба да се окренемо утицајима несвесног : осећањима, нагонима, животном полету. Наука чињенице испитује и објашњава, али их не оцењује, тако да, ако бисмо хтели да оценимо различите чињенице и друштвене појаве, потребно је да их доведемо у везу са неким појмом који би овладао њима. То би значило да нађемо неко објективно мерило, својствено самим чињеницама које ће нам омогућити да у различитим друштвеним појавама разликујемо здравље од болести, односно оно што је добро и пожељно, од онога што треба избегавати.


“Бол се обично сматра као знак болести”
Испитујући овакве, уобичајено примењене критеријуме и показатеље, Диркем тврди да ова тврдња нема своју “постојаност и тачност”. Као аргумент наводи сасвим рационално објашњење да је бол саставни део, како болесног, тако и здравог стања коју понекад производе нормалне чињенице односно физиолошка стања организма као што су порођај, умор, глад, ментруални циклус код жена, старост. Исто тако, иако бол и болест имају за последицу слабљење и исцрпљивање организма, они нису показатељи мањих изгледа за преживљавањем. Одређени периоди у животу, усклађени са годинама, смањују отпорност организма и захтевају другачије прилагођавање и начин живота у односу на дотадашњи. Као прво: “Старост и детињство имају исте последице, јер су и старац и дете мање отпорни према узроцима разарања. Да ли су они стога болесни и треба ли узети као здрав тип само одраслог?” (Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног И патолошког) То не значи да старост и детињство треба да уврстимо у болесна стања, јер је болест нешто што треба избегавати бригом о себи и што се мозе избећи, јер не улази у редован ток живота и не подразумева се у саставу живих бића. Као други пример бих навела анемију и дијабетес, нефизиолошка стања организма, системске поремећаје који захтевају промену начина живота која се огледа у промени исхране, самоконтроли и редовним медицинским контролама, дисциплини и одговорношћу према себи, уз примену медикамената, али такође не смањују изгледе за преживљавањем.


Разликовање нормалних и патолошких облика према степену општости.
Једна врста облика и појава среће се код већине јединки и ако се у извесном степену мењају од појединца до појединца, ове промене су врло мале, готово занемарљиве и њих можемо сматрати нормалним.С друге стране имамо облике који се јављају код мањег броја јединки, трају само одређени период њеног живота и представљају “изузетак у времену и простору”, њих ћемо сматрати патолошким. Пример је разликовање болести од наказности.


“Можемо дакле формулисати следећа три правила:
1. Друштвена чињеница је нормална за одређен друштвени тип, посматран у одређеној фази његовог развоја, када се она јавља у просеку друштава ове врсте, посматраних у одговарајућој фази њиховог развоја.
2. Резултати претходне методе могу се проверити показујући да општост појаве зависи од општих услова колективног живота у разматраном друштвеном типу.
3. Ово проверавање је нужно кад се она чињеница односи на друштвену врсту која још није завршила свој потпун развој.” (Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког)
Правило општости је различито применљиво у социологији и другим наукама, билогији на пример. Приликом посматрања појаве која се јавља код већине јединки, без знатних промена, не смемо занемарити чињеницу да је она посматрана у одређеном периоду развоја те јединке. Тако биолог не може погрешити приликом дефинисања нормалног јер је он у могућности да посматра живот јединке тј. неке животињске врсте од почетка до краја њеног живота и уочи нормално стање у сваком тренутку развоја те животиње. Социолог ту може имати проблем јер комплекснија друштва којима се он бави још нису прошла кроз читаву своју историју. Након што је испитивањем утврдио да је појава општа треба да се позове на искуство и утврди услове који су у прошлости условили ову општост и да ли ти услови постоје и данас. Уколико постоје он ће појаву сматрати нормалном а уколико су се изменили може је сматрати патолошком. Пример је данашње економско стање европских народа које ће се сматрати нормалним уколико садашњи услови одговарају условима у прошлости у којима се таква ситуација створила односно условима који су је проузроковали.


Користећи предходна правила у испитивању криминалитета Емил Диркем долази до закључка да је криминалитет док се креће у границама које су просечне за одређен тип друштва не само нормална већ и друштвено корисна појава.
“Уврстити криминалитет међу појаве нормалне социологије, значи не само рећи да је он неизбежна појава, иако за жаљење, која се приписује не поправљивом неваљалству људи, већ и тврдити да је он чинилац јавног здравља, саставни део сваког здравог друштва”.( Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког) У оквиру правила општости јасно нам је да је криминалитет општа појава у друштву, која се среће не само у већини друштава, већ постоји у свим друштвима свих типова. У оквиру овог правила криминалитет би се могао сматрати нормалним. Међутим, иако он има свој континуитет и неоспорни раст протеклих година, уколико достигне необично ниску или високу стопу коју не би могли да утврдимо на основу ових правила, означићемо га као болесну појаву. Диркем наводи да се “Криминалитет састоји у радњи која вређа извесна колективна осећања”. Кажњавањем таквих радњи морал друштва се подиже на виши ниво, учвршћује се колективна свест и неретко доводи до успостављања нових поредака и преображаја. Узмимо као пример мудрог Сократа који је због кршења атинског права тј. критиковања атинске демократије, кварења омладине и порицања моћи богова осуђен, али чије су мисли и филозофија постале корисне не само за човечанство већ и његову отаџбину. Такође, узмимо пример Нелсона Менделе једног од главних бораца у борби против дискриминације црног народа Јужне Африке и апартхејда који постаје први демократски изабран председник Јужне Африке.


Након мог излагања,у разговору са професорком,дошли смо до закључка да су три кључна појма која се везују за ова три правила: ПРОСЕК (врсте), УЧВРШЋИВАЊЕ КОЛЕКТИВНЕ СВЕСТИ и ИНОВАЦИЈА ( кроз успостављање нових поредака и преображаја),што се сматрам може јасно уочити на основу текста и примера које сам навела.


Марина Рађеновић



Литература

Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, стр. 55-76

Хараламбос, М. (2002): Социологија – теме И перспективе, Г. Маркетинг, Загреб, стр. 353 - 354