Недељно саопштење: 29. октобар – V тема - Природа и друштво: становништво и еколошка криза

Ризично друштво: О логици расподеле добара и расподеле ризика, Урлих Бек

  Да бисмо боље разумели оно о чему је писац писао најпре треба узети у обзир његове основне податке који су релевантни за његов рад.

 Рођен је у нацистичкој Немачкој 1944, дакле по завршетку II светског рата. Од 1966. студирао је социологију, филозофију, психологију и политичке науке на Минхенском Универзитету. 1972. је докторирао на одсеку за филозофију и наставља свој рад као социолог. Од 1992. ради као професор социологије и директор је Института за социологију при минхенском Универзитету. Највише се бавио студијама модернизације, еколошким проблемима, глобализацијом, индивидуализмом. 15. септембра ове године Бек је подржао нову иницијативу Спинели групе у европском парламенту која је основана ради освежавања тежње за федерализацијом Европске Уније. Увео је нове термине у немачки речник: рефлексивна модернизација, секундарна модернизација и ризично друштво.

Увођење Бекових термина препознајемо и у тексту првог одељка књиге ''Ризично друштво'' који се назива ''О логици расподеле добара и расподеле ризика''.

Иако би на први поглед природне науке требало да се баве заштитом животне средине, али ипак су људи ти који угрожавају ту исту средину. Дакле, порекло људи је друштвене природе, па су такве и многе последице до којих он доводи. Тако да спасавање глобалног окружења подразумева свакако и технолошку промену, али најпре и друштвену.

   У свом уводу Бек пише да производња добара има одређене последице. Те последице можемо назвати ризиком јер представљају ризик за људску равнотежу, природу и здравље. Ризици се најчешће одвијају тамо где се стварна материјална беда објективно може смањити и друштвено изоловати различитим правним заштитама, уредбама, технолошким могућностима. Дакле, у богатим и развијеним областима. Писац се бави само проблемима који су последица самог техноекономског развоја. Пита се како се они могу спречити јер су и сами производ модернизације. На Западу, у високоразвијеним богатим социјалним државама основни проблем у другој половини XX века јесте проблем ''великих стомака''. Тај проблем замењује проблем ''борбе за ситост'' који је распрострањен у земљама Трећег света. У напорима да се савлада беда најчешће се заборавља на сазнање о томе да су извори добара ''загађени'' све већим ''споредним ефектима опасности''. Појам ризика није откриће новог доба. У периоду у ком је Колумбо открио Америку, та реч се везивала за храброст и авантуризам. Није се ни слутило да ће у XX и XXI веку појам ризик означавати могуће самоуништење живота на земљи.

   Један од бројних примера последица индустрализације: Норвешка и Шведска. У њима умире велики број биљних и животињских врста од загађења других високоразвијених индустријских земаља. Ове државе немају индустрије које изазивају иста. У прошлости су се ове опасности сводиле на недовољно развијену хигијену. Данас, оне представљају не само глобалну претњу већ и савремене разлоге, а то су ризици модернизације, производи машинеријског напретка који се систематски појачавају даљим развојем индустрије. Ови проблеми се више не везују за место настанка (фабрике), већ за живот на планети у свим његовим формама.

  Ставове о овом великом поблему Бек скицира у пет фаза:

1. Дефинисање ризика постаје кључна ставка која би требало и да реши ове проблеме. Ризици су често невидљиви, повратног су ефекта, систематски су, а на медијима, научним и законским институцијама је да укажу на то.
2. Последице модернизације ће свакако угрозити како оне који се баве производњом тако и оне који од производње профитирају што по писцу представља појам ''ефекта бумеранга'' који разара односно, не познаје класни образац.
3. Круг потреба за задовољење глади по аутору се стално репродукује тако да привреда постаје ''самореференцијална'' јер индустријско друштво производи опасности и политички потенцијал ризичног друштва што представља ''буре потреба без дна''.
4. Цивилизација нам додељује ризике, али смо зато у обавези да ширимо знање о ризицима јер само свест може да одреди наше биће у опасностима којима смо окружени.
5. Неопходна је реорганизација моћи и власти, јер, ризично друштво као друштво катастрофа у коме се појављују опасности од смога, изливања отрова, нуклеарих инцидената, мора имати политички потенцијал за савладавање ових катастрофичних визија.

Надаље, аутор приговара што се проблемима уништавања природе и окружења приступа само са становишта природних наука, а да се не објашњава друштвено, културно, па и политичко значење. И по његовом мишљењу, као што то констатује и Макс Вебер, увек треба указивати да се овакав проблем решава укључивањем друштвене моћи, бирократијом и важећим нормама. У противном, дискусија о ризицима би била апсурдна или безначајна, а по свој прилици, и једно и друго.

Писац критикује и статистички приступ проблему кроз пример: '' Два човека имају две јабуке. Један једе обе. Дакле, у просеку је сваки појео једну.'' Што би био очигледан цинизам, јер у западној хемисфери људи пате од последица прекомерне исхране, а остатак света познаје пуку глад.  

Исто тако је погрешно разликовати штетне утицаје отрова, контаминација вода, животних намирница, ваздуха, по регионима и правити ''шарене еколошке мапе'' јер су сви људи у истој мери погођени пре или касније. Дакле, диференцирање по регионима се презентира само ради привидног примирења људи који не живе у погођеним областима. Због тога настаје ''кратак спој'' у основи ове регионалне поделе распрострањености ризика. 

Бек, по струци социолог, указује да би наука морала да изуми нове мерне инструменте због такозване ''невидљивости'' ризика наводећи пример промене гена као последице радиоактивности како је то показао удес реактора у Херисбергу што је у почетку било неосетно за жртве инцидента.

Такође, није могуће предвидети радијус споредних ефеката који се шири и на просторе где не постоји индустрија, чега је пример постојање прекомерне дозе ДДТ-а код пингвина на Антарктику. 

Наравно, аутор је и филозоф па тако отвара и етичка питања: шта је људско у људима, шта је природа у природи и шта треба сачувати? По њему противречне дефиниције треба избећи као и сукобе око појмовног одређивања, па је по њему неопходан мултидисциплинарни приступ око одговора на питање: у каквој равнотежи желимо живети?

Утицај економије, политике, привреде и етике на последице је по пишчевом мишљењу - превелик. Он се пита да ли се треба прихватити могућност еколошке катастрофе како би се задовољили економски интереси. Они су толико повезани да их чак и дефинише, по мом мишљењу, веома описно, као '' трајни брак без венчаног листа''.

Аутор дефинише и повезаност научне и друштвене рационалности: ''научна рационалност без друштвене остаје празна, али друштвена рационалност без научне остаје слепа''. Дакле, у ове две рационалности постављен је различит поглед на свет, различитим областима се баве, али оно што остаје исто јесте управо њихов циљ.

Један од основних проблема, који Бек такође дефинише, јесте проблем каузалитета. Тачно је да прво треба да настане узрок, па онда последица, али у томе и проблем настаје јер се за последицу обично узима погрешна дијагноза, ретко кад се призна да је последица уствари-индустрализација. Тек тада то постаје условљен проблем који захтева политичка решења, а не локална. Иза свих привидних, парцијалних решења које нам нуде побољшање технологија увек стоје фирме, научне, привредне, професионалне групе, индустријске гране. Тако да приступ медијима добија централни значај – ''добри аргументи или аргументи који бар могу да прођу у јавности постају услов пословног успеха''.

Писац се пита ко на крају преузима кривицу- пољопривреда, надлежни органи, наука или политика? Нуди један одговор: играју се ''шуге'' пред претећом еколошком несрећом.

Оно што такође представља проблем јесте иреалност, односно истовремено реалност и нереалност ризика. Они су повезани са предвиђањем, пројектовани су на будућност. Морамо данас да постанемо активни, да предузмемо превентивне мере, за проблем који ће настати тек сутра или прекосутра.

Бек нуди једну формулу: ''беда је хијерархијска, смог је демократски''. Просто речено, беда је класно дефинисана, а смог, односно, ризици су анти-класни, глобални- и управо у томе лежи политичка снага ризика.

''Ефекат бумеранга'' је термин који се често помиње у овом одломку, наравно, односи се на ризике. Чак ни богати и моћни нису безбедни у односу на њих, починилац и жртва постају једнаки, више се не праве разлике између белог и црног, Севера и Југа – сви смо на истом, најзад сви једнаки у најнезамисливој ситуацији – могућој апокалипси.

У класном друштву основна покретачка снага се сажима у једну реченицу: ''Ја сам гладан! '', док је у ризичном друштву: ''Ја се плашим!'', дакле, уместо заједништва услед беде, долази до заједништва из страха. Ризици који настају услед еколошких проблема руше све границе, могу бити побеђени само у оквиру светског друштва, превазилазећи војне савезе и људске границе.

Литература:

- Бек, Урлих, Ризично друштво: О логици расподеле добара и расподеле ризика, 31-75

- http://en.wikipedia.org/wiki/Ulrich_Beck

- Гиденс, Ентони, Социологија: Прираштај становништва и еколошка криза, 624-648