Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

предмет

Увод у социологију I

недељно саопштење:

АНОМИЈА И ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА

Роберт К. Мертон

    професор   студент

др Вера Вратуша-Жуњић   Иван Драговић

„У социолошкој теорији приметно је настојање око тумачења поремећаја функционисања у друштвеној структури првенствено оним јачим биолошким подстицајима (поривима), недовољно обузданих друштвеном контролом.

Сматра се да су ти подстицаји, које посредује друштвена контрола, биолошког порекла и да је неконформизам укорењен у изворној (истинској) нарави човека.“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.327 )

Човек је биће које поседује навике. Те навике су по природи саткане тако да човек у одређеним ситуацијама тежи мањем трошењу енергије за остваривање својих циљева, што, у овом случају, није у складу са институционализованим нормама те се такво понашање сматра девијантним, односно, у овом случају неконформистичким.

Шта се дешава када се у обзир узму небиолошки подстицаји, појединца или групе, који условљавају одступања од прописаних норми понашања?         ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.327. транскриптован и делимично измењен текст )

У овом случају, потребно је:

„...Открити како друштвене структуре наводе одређене особе у друштву пре на неконформистичко него на конформистичко понашање...“  ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.327 )

Стојим иза тога да, појединац или друштво постаје репресивно, услед „наметања“ одређених норми, самим тим слобода није апсолутна, те као једина могућност појединцу или друштву остаје да каналишу задовољење својих аспирација, што доводи до неконформистичког понашања.

Када кажем каналишу, првенствено мислим на то да се одређено друштво или индивидуа уклопи у „наметнута“ ограничења, трудећи се да незапостави своје аспирације тј. да их задовољи, бар у неком степену.

То би значило да на једној страни имамо циљеве, потребе и интересе, а на другој, начин задовољења истих.

Притом „ Избор је средства ограничен законским нормама.“   ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.328 )

Свако биће има потребу да задовољи своје потребе, па поједине друштвене групе или индивидуе прибегавају, за друштвену структуру, неприхватљивим решењима како би стигли до „вишег“ циља. Та иста друштвена структура одређује појединцима или мањим друштвеним групама „...распон жељених циљева са моралним или законским нормама којима се захтевају или допуштају одређени поступци.“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.328 ) 

То би значило да свако може остварити своје циљеве, али под условом да не прелази законом одређене границе као и друштвено прихватљиве норме.

Међутим „Законске и моралне, односно културом одређене норме се не подударају увек.“   ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.328. транскриптован и делимично измењен текст)

Сходно томе постоје три типа идеалног друштвеног поретка (понашања) у односу на моралне норме и законе.

Код првог „типа“ понашања одређених група, битно је задовољење изворне потребе, иако такво понашање превазилази оквире дозвољеног друштвеног понашања али је у складу са законским нормама. То доводи до „културне дезинтеграције“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.328 ) у одређеном делу друштвене структуре. 

Код другог „типа“ понашања, одређене групе своје „...инструменталне активности преображавају у своју негацију.“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.328 ) 

Наиме, оне (мислим на групе) занемарују своје изворне потребе али строго поштују законске норме.

„Јавља се ограничење традицијом, ствара неповредиво друштво за које је карактеристична неофобија.“

( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.329 ) 

Такво друштво се осећа сигурно све док се понаша по утврђеним и добро познатим правилима. Оно није у стању да се суочи са новим активностима које су супротне законски допуштеном понашању зато што то неминовно доводи до његфове несигурности и „страха од новог“.

Трећи „тип“ понашања је заправо средњи тип који „...одржава склад између циљева културе и институционализованих поступака и средстава.“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.329 ) 

У оваквим групама је подједнако битно задовољење изворне потребе као и законске норме.

Да би друштво било стабилно потребно је развијати такмичарски дух при чему се награђује понашање које је у складу са друштвеним уређењем.

Поента је у томе да чланови друштва који јавно/отворено пристају на подстицање конформизма, осигуравају себи одређени положај у друштвеном уређењу.

Дакле конформизам у овом типу друштвене структуре је условљен.

Чланови друштва који не поступају по моралним и законским нормама, бивају маргинализовани од стране остатка друштва и сматрају се девијантним особама.

„...читав низ поступака , читав каталог озлоглашених понашања, постаје све уобичајенији у друштву у којем се истицање циља благостања одваја од координираног институционализованог истицања легитимних норми.“   ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.331)

То значи да превелика посвећеност само циљевима и потпуно игнорисање легитимних норми доводи до девијантног понашања. Ограничења која намеће друштво као и биолошки подстицаји појединца доприносе недруштвеном понашању.

„...Пет логички могућих облика прилагођавања појединаца унутар друштва или групе.“ ( Кувачић, Иван;Функционализам у социологији, Загреб(1990),стр.331)

Важно је рећи да специфична културна позадина и особине појединца имају важну улогу прилагођавања унутар друштва или друштвене групе.

Конформизам као први облик прилагођавања подразумева да појединац прихвата циљеве културе и законске норме, односно уобличене услове понашања.

Одбацивање циљева као четврти облик прилагођавања подразумева потпуну супротност првом облику. Карактеристично за појединце који се (не)прилагођавају циљевима и законским нормама у одређеној друштвеној групи или друштву је то да не прихватају уобичајени облик усмерења. Неверовање у успех и победу, жеља за што пасивнијим и безосећајнијим ставом у животу и помирење са судбином и као такви они сматрају да су средства за остварење тих циљева недоступна. Самим тим појединац је асоцијализован.

Уколико је фрустрација последица неделотворних законских норми при остваривању циљева, долази до следећих облика прилагођавања: иновације, ритуализма и на крају побуне.

Други облик прилагођавања је иновација код које појединац прихвата цињ и тежи ка успеху али одбацује законске норме.

Трећи облик прилагођавања је ритуализам у којем појединац не прихвата циљеве али зато прихвата законске норме.

Пети облик прилагођавања је побуна у коме се тежи редефиницији друштвеног уређења.