Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ- СОЦИОЛОГИЈА




ПРИРОДА И ДРУШТВО – ПОЛ И РОД
УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ






Александра Стефановић, SO10/57 Вера Вратуша

БЕОГРАД, 2010

РИЗИЧНО ДРУШТВО
ЈА САМ ЈА

Породица се дефинише као група сродника који имају одговорност за одгајање деце, а брак као веза између двоје људи који живе заједно у једној друштвено признатој сексуалној вези. Талкот Парсон наглашава две основне функције нуклеарне породице: социјализација деце и стабилизација одраслих особа. Урлих Бек дефинише породицу као „неизбалансирана мешавина свега“ , што значи да бисмо разумели феномен породице и брака морамо, осим љубави, нежности и родитељства проматрати и питања посла, професије, образовања, новца...
У односима између мушкараца и жена догодиле су се велике промене у области права, образовања и сексуалности, али Бек и даље сматра да је „константност у понашању и константност положаја“ коренита. Ово означава да је већи ступањ образовања повећао наду младих жена у једнакост, али тржиште рада и мушкарци онемогућавају њено остварење. Сталешке улоге полова су готово не промењене. Речи и дела нису компатибилни што потврђује да је дошло до нове свести, а да су услови остали исти. „Свест иде испред услова.“ Бек закључује да „више једнакости још јасније доводе до свести о неједнакости.“ Јер жене полажу наду у једнакост коју мушкарци вербално прихватају, али не желе да се одрекну моћи и полажаја и управо то изнедриће један временски дуг сукоб.
У западним индустријским земљама повећава се број развода. (У Србији се 1991.год. од 45145 склопљена брака развело 8018, а 2009.год се од 36853 развело 8505.) До 1984. број развода пратио је позитиван број поновних венчања. Данас је све чешћа појава легитимних „конкубинатa“ чија се статистика не може са поузданошћу утврдити. Породица , брак и професија више нису директно повезана са животним плановима и биографијама. Бек уочава да су се „отвориле могућности избора и принуде на избор“ (амбиције у погледу обезбеђивања егзистенције, каријере, професије). „Једнообразност и константност појмова – породица, брак, родитељство, мајка,отац итд. - прећуткују и прикривају све веће мноштво положаја и ситуација које се иза тога крију.“ На тај начин се иза паравана идеалних породичних односа крију могући сукоби изазвани неједнакошћу. Више није јасно шта се у породици заправо дешава да ли се човек венчава, не венчава, да ли живи сам или у фактичком браку, да ли се дете подиже унутар или изван породице. Мноштво разведених људи се ређе одлучују на поновно склапање брака. „Све више људи живи само.“ У савезној републици Немачкој, почетком осамдесетих , 12,5%популације чине „самци“. Повећава се број једночланих и двочланих домаћинстава. Мeђутим ово не треба схватити, како каже Бек, као „бежање од везивања“ јер омладина, иако су се догодиле промене у сексуалном понашању,нарочито девојака, још увек тежи животу у хармоничној породици у чијој је бази верност, али без наметнутих правила.
У Савезној републици Немачкој укидање неједнакости између мушкарца и жене започето је Уставом, наставља се законом о браку и породици (1977), а кулминацију доживљава револуционарним изједначавањем образовних могућности. У шездесетим и седамдесетим долази, како Бек каже, до феминизације у образовању. То значи да су девојке до, тада запостављене, сада достигле, а у неким областима и превазишле младиће у области науке. „Револуцију у образовању не прати револуција на тржишту рада и у систему запошљавања. Напротив, врата која су отворена образовањем поново се затварају на тржишту рада.“ Хелен Хакер тврди да су запошљавањем жена : „Мушкарци су убрзо видели жене као конкурентну скупину и почели су да користе економска, правна и идеолошка оружја како би елиминисали и ослабили жене на тржишту рада.“ Условљени овим мушкарци херметички чувају своје положаје нарочито у врху правосуђа и политике. „Што је нека област „централније“ (дефинисана) за друштво, што је нека група „моћнија“, то је мање жена у њој.“ То потврђује став да се мушкарци само вербално слажу са једнакошћу жена, али то не поткрепљују делањем. Младе жене су солидно образоване. „У многим областима доходовног рада оне су освојиле бродове који тону.“ Што значи да се обично баве оним професијама чија је будућност несигурна (учитељице,секретарице, продавачице) јер је то једини простор који су им мушкарци допустили. „ За девојке између 15 и 19 година остварење жеље у вези са послом стоји на првом месту и рангирано је више од венчања и материнства.“ Међутим тржиште рада онемогућује обистињење њихових жеља што изазива шок додира са стварношћу. Хелга Прос је писала да је „ мушкарац јачи, он жели посао и жели да буде хранитељ породице; жена је слабија, она жели своју садашњу улогу у породици и само повремено неки не баш захтеван посао и да може да се посвети мушкарцу.“ Ова тврдња слаже се са ставовима социобиологије које Ана Оклеј експлицитно одбацује закључујући да су родне и мајчинске улоге културно, а не биолошки одређене, не постоји задатак који само жене обављају (осим рађања), а биолошке карактеристике не искључују жене из посебних професија. Виђење Хелге Прос је хармонично мушко виђење које сведочи , по речима Бека, о „грчевитој непроменљивости понашања мушкарца“ односно о одбрани властите слободе у погледу кућних послова. На овај начин мушкарац се дистанцирао од свакодневних кућних послова, жени дао да брине о деци и кући (осудио је на „доживотни рад у кући“) и тиме је изоловао могућности за рад на тржишту и економски је подредио себи. Мушкарци су незапосленост жена тумачили недовољном квалификацијом, а касније, када се образовање жена побољшало, свој положај су бранили оптерећењем жена кроз улогу мајке. „ Питање жена претворити у питање деце, јесте најстабилнији бастион против изједначавања жена.“ Да подела рада није природна јер је друштво само по себи вештачка творевин, потврђују нови очеви који воде домаћинство и васпитавају децу. „Мушкарци који обављају кућне послове пате од синдрома жена које обављају куће послове: несагледивост посла, немање признања, немање самосвести.“ Што значи да су незадовоњни својим положајем, осећају се изоловано, несигурно док раде досадан посао (налик на „борбу са ветрењачама“) и тиме увиђају значај доходовног рада за самопотврђивање и уважавање од стране других људи. Жене су пак расцепљене између осећаја за материнство и потребе за економску самосталност што указује на неодлучност процеса индивидуализације код жена. Код мушкараца је такође дошло до промена у сексуалности. „Стари клише „чврстог мушкарца“ више не постоји.“ Мушкарац више сексуалност не види као нагон, већ као саставни део своје личности и зато жели да покаже своје емоције па чак и да заплаче. Тек сигуран доходак омогућава му да следи мушки идеал „доброг хранитеља“ и „брижног супруга и оца породица“. То значи да он мора да ради све што се од њега очекује израбљује своју радну снагу како би је усмерио ка хармоничном дому који симболише жена. Мушкарац је тако емоционално нестабилан. Талкот Парсон сматра да мушкарац имају инструменталну улогу што значи да зарађују за живот породице. Та улога је стресна. Експресивност је улога жена. Она му олакшава напоре, пружа сигурност и утеху. Инструментална и експресивна улога се међусобно допуњују. Реч изједначавање за мушкарце има друго значење. За жене то је више образовања, боље професионалне шансе, мање рада у кући, а за мушкарце једнакост значи више конкуренције, одустајање од каријере, више рада у кући. Свесни тога они само номиналистички признају једнакост. „Жена за шпоретом“ је прошлост. Жели се самостална жена која зна шта хоће. Нова самостална жена је у томе да самостално и одговорно управља својим стварима ( и стварима осталих чланова породице) и тиме доприносе растерећењу мушкараца“
Урлих Бек конфликте ( антагонизме) у односима међу половима развија у три основне тезе – 1. сталешки карактер индустијских друштва; 2. тенденције индивидуализације у женском и мушком контексту живота и 3. Препознавање конфликтних ситуација на основу могућности избора и принуда на избор.
1. База индустијског друштва јесте неједнак положај полова заснован у самом начину индустријске производње. Са појавама првих фабрика ограничава се дечији рад , тако да жене морају остајати код куће и бринути о деци док мушкарци раде. Долази до преполовљене комерцијализације људских радних способности. „Сталешка хијерархија у индустријском друштву јесте зграда сачињена од много елемената: подела сфере рада у производњи и породици и њихова супротна организација, додељивањем животних услова самим рођењем, прикривање укупних односа обећањима о нежности и леку од усамљености које нуди љубав.“ Тако настаје „хибрид модерних сталежа“ на коме се заснива хијерархија индустријског друштва. Производни рад се обавља за новац и то чини човека самоиздржаваоцем, док се неплаћени рад „додељује као природни мираз“. На тај начин жена води домаћинство новцем из туђих руку што је тера на несамосталност у погледу издржавања и зависност од брака. Упоредо са индустријском модернизацијом у ХIХ веку долази до појава контрамодернизације која захтева једнакост међу половима. Модернизација је захтевала раздвајање кућног и доходовног рада, укључивање жена у брачну збринутост док контрамодернизација захтева поновно уједињење рада и навала жена на тржиште рада. После другог светског рата глорификује се, али и оповргава индустријско тржишно друштво. Жене се све више запошљавају, али и задржавају улогу домаћице. Тиме постају ломна биографска усклађивања продукције и репродукције, као и подела рада и норме у породици, а видљиве празнине у социјалној заштити жена. Бек закључује да се изједначавање жена не може постићи у институционалним које претпостављају њихову неједнакост. „Ми не можемо старе „округле“ људе сабијати у нове „ћошкасте“ кутије тржишта рада, система запошљавања.
2. Динамика индивидуализације ослобађа људе окова полног схватања. Такав закон гласи: ја сам ја, а потом: ја сам жена. Ја сам ја, а потом: ја сам мушкарац. Мушкарци и жене теже сопственом ја у ослобађању од традиционалних форми, али што је индивидуализација израженија то је већа потреба за заједничком интимношћу што сведочи да брак и породица увек теже себи самим.
3. Конфликтне ситуације у заједничком животу жена и мушкараца су перманентне. Породица је само место, али не и узрок догађаја. Недостатак институционалних решења као и отварање могућности избора потенцира сукоб. „Улажење полова у слојевитост посла, родитељство, љубав, професија, политика, развој и самоостварење у другоме и наспрам другога је пољуљано.“
Урлих Бек је здраворазумски посматрао „вековни конфликт“ између полова из перцепције свога времена штитећи жене, које су у много чему угрожене. Он схвата наметнуту сталешку зависност жена и указује нам на могућа решења. „Ослобађање из сталешки додељених улога полова никада не погађа само једну страну – жену. Оно је могуће и то само онолико, колико и уколико и мушкарци промене оно што је за њих разумљиво по себи и своје понашање.“
ЛИТЕРАТУРА

Бек, У. Ризично друштво, Ја сам ја, 173 – 179
Хараламбос, М. (2002): Социологија – теме и перспективе, Г. Маркетинг, Загреб стране: 127-139 (139-197)
Гиденс, Ентони (2003): Социологија, ЕФ, Београд, стране: (116-126) 126-127 (127-149)
http://webrzs.stat.gov.rs/axd/god.htm