 | И. Кувачић: ФУНКЦИОНАЛИЗАМ У СОЦИОЛОГИЈИ |
|
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одсек за социологију Увод у социологију 1 VI час, 5. новембар 2010. године, Разграничавање између нормалног и девијантног понашања, вежбе
Референт: Јовица Ракић, SO10/5
Недељно саопштење
И. Кувачић: ФУНКЦИОНАЛИЗАМ У СОЦИОЛОГИЈИ
Роберт К. Мертон
АНОМИЈА И ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА У социолошкој теорији се настоје решити, односно тумачити поремећаји у функционисању друштва и тежње ка људским поривима, која се обуздава неком врстом друштвене контроле.
Мертон сматра да је, уствари, у човеку ,,укорењен неконформизам”, што значи да су његови пориви резултат прекомерне условљености друштва. ( Кувачић И.(1999), стр 327 ) Ми сада требамо приказати на који начин и под каквим околностима се девијантно понашање, односно, кршење друштвених норми третира као нормално. Пре свега, циљно место социолога је открити на који начин друштвене структуре подводе појединце под окриље девијације устаљених друштвених норми. Узроке настанка те врсте друштвене аномије, односно друштвене девијације, многи социолози траже управо у самим друштвеним нормама. Они сматрају да су норме, односно правила понашања у друштву одреднице тј. маргиналије у неком друштву и, свако ко скрене са тог ,,курса”, сматра се мање-више девијантном особом.
Два елемента су битна за изучавање овог проблема. У прву групу спадају друштвени циљеви, потребе и интереси, док у другу сврставамо начине уз помоћ којих све те друштвене аспирације остварујемо. Друштвена структура, сама по себи, одређује појединцима или мањим друштвеним групама ( унутар друштва ) распон између морала и закона, за остваривање својих циљева, односно, поставља границу између схваћеног и дозвољеног.
Сваки појединац поседује право на остварење својих циљева и жеља, све док оне не иступају из институционално ограниченог понашања. Сам тај избор је ограничен nomosom, односно законом ( законским нормама ).
Ако утврдимо да се друштвене аспирације одвијају нормалним, односно детерминисаним током између закона и моралних норми, то не значи да су апсолутно сва друштвена понашања у таквом складу. Постоје ситуације када се мора поступити неморално али без кршења законских норми за постизање вишег циља. У том случају могу бити употребљена сва ,,дозвољена” средства и самим тим, друштво које је изразило жељу за екстремним аспирацијама, биће бачено у други план по питању културне интеграције.
Супротно од тога, постоје и друге врсте друштвених групација које, због своје како рече Мертон ,,инструменталне активности преображене у негације” ( Кувачић И.(1999), стр 328), одбијају сваку врсту новитета ( постају неофоби ) и приклањају се искључиво традицији.
И на крају, постоје групе које су, може се грубо рећи, срединапрве две. То је група која одржава склад између културних циљева и институционализованих начина помоћу којих ће те циљеве тежити да остваре.
Равнотежа између институција и моралних начела биће смерна све док год се појединци, који се усклађују према друштвеним променама, буду осећали неугрожено, односно задовољно у читавом том систему. Понашање појединца или мање друштвене групације, ван стандардног или усклађеног нормативног понашања, показаће се као, односно наићи ће на неку врсту санкционисања од стране остатка тог друштва и убудуће ће се та мала групација сматрати за девијантну.
Не постоји иједно друштво без регулаторних норми понашања. Баш по начину на који се сви ти ,,народни обичаји” ( folk ways ) уклапају у читав друштвени систем, они разликују, односно одређују своје циљеве и потребе. Претерано истицање важности циљева неког дела друштва моше произвести разлике и сукобе у читавом том друштву. Могу чак и до те мере доћи да се њихово понашање ограничи једино могућим техничким средствима.
Препуштање искључиво институционалном понашању може довести до друштвене пасиве, а касније и до аномије. То можемо видети на примеру : ако један играч ( у фудбалу) обори противничког играча потајно, учинио је предност за свој тим, при том чинећи недозвољену технику коју нико није имао прилике запазити од присутних.
Прејако истицање битности циља или ткз. позитивног скора, свакако умањује задовољство учесника у одређеној ( нпр. спортској ) манифестацији, што доводи у питање његову победу или неко важно остварење. Чак, шта више, много су веће шансе изгубити иако је било одвећ сигурно да је победа надомак.
Мертон сматра да су ,,институционализована правила игре позната онима који их настоје избећи, али да су емоционалне позадине ових правила у великој мери поткопане пренаглашавањем циља” ( Кувачић И.(1999), стр 330) , а то је успех. Самим тим, што ће се, технички, поткопавањем институционализованих правила ( наравно, потајно ) од стране оних који сматрају да је то једини ,,сигуран” начин до победе, одређене особе служити. Међутим, такве особе занемарују битност емоционалногпритиска на вршиоца циљне радње која, у великој процентури, може однети ,,непланирани” губитак.
Преваре, криминал и друга прописана понашања су све чешћа у друштву које своје циљеве за постизање извесног благостања третирају изван институционално – легитимних норми. Ако желимо анализирати, односно испитати развојност друштвених групација застрањеног понашања, морамо обратити пажњу, не само на директне чиниоце, већ на читаво друштво у којем се та групација налази.
Мертон : ,,Изван типова културног моделирања налазимо 5 логичких могућих облика прилагођавања појединца унутар друштва или групе : ”
-конформизам, -иновација, -ритуализам, -повлачење и -побуна. ( Кувачић И.(1999), стр 331 )
Задатак социолога је пре свега да испитају зашто се појединци ангажују у неки од ових елемената.
У сваком друштву конформизам је мање-више заступљен, јер без те битне особине, стабилност и развојност друштва не би било одрживо.
Конвенционално понашање које се заснива на вредности одређене групе постоји више као правило него изузетак. Супротно томе, прилагођавање или неприлагођавање одређеним циљевима и вредностима су врло ретка. Такви људи се у социологији називају ,,отуђени људи.” За ову врсту људи везује се особина активне психозе и психонеурозе ( нпр. одбачени људи, наркомани, алкохоличари ). Ти људи су у одређеним активностима напустили своје културне циљеве, ослањајући се на норме које нису у оквиру друштвених институција.
Код особа које се прилагођавају, односно не прилагођавају одређеним циљевима, јавља се двоструки ментални конфликт, а то је : морална обавеза за усвајањем институцијализованих поступака насупрот притиску за прибегавање недопуштеним средствима, успомоћ којих се може доћи до жељеног циља.
Тај конфликт се једино може решити одстрањивањем и циљева и средстава, што доводи до асоцијализације појединаца.
Када се друштво реши на ослобађање одређених нормативних стега, у сврху стварања ,,новог друштвеног поретка”, настаје побуна. Пример тога дао је Лохман у својој анализи одређеног подручја недалеко од Чикага где је акценат на постизању материјалних добара примаран у односу на легитимна средства за постизање тог успеха. ( Кувачић И.(1999), стр 334 ) У овом случају постоје две битне одлике. Прва је да је то антидтуштвено понашање проузроковано одређеним класним структурама и културним вредностима. Друга одлика је готово истог значења. Како би ти појединци остварили одређене културне аспирације, а нису у стању да их реализују у домену институционалних норми, они ће упркос томе њих остварити.
Управо остваривање новчаних успеха, у овом случају код америчког друштва, услед фрустрација, се ствара једно неуротично, непријатељско, антидруштвено понашање, што даље индицира нове друштвене сукобе.
ЛИТЕРАТУРА
И. Кувачић: ФУНКЦИОНАЛИЗАМ У СОЦИОЛОГИЈИ, 1999., Загреб, стр. (327-336)
|
 | Одговор: Р. Мертон, Аномија и друштвена структура (у И. Кувачић: ФУНКЦИОНАЛИЗАМ У СОЦИОЛОГИЈИ) |
|
Погрешно сте навели тему вашег недељног саопштења: ваш примарни извор је Мертонов текст "Аномија и друштвена структура" који је превео и објавио у оквиру хрестоматије Функционализам у социологији Иван Кувачић. Видне су ваше тешкоће са хрвагтском варијантом језика и легитимно је ваше настојање да текст превода боље разумете кроз његово "посрбљивање". Пошто се нисте увек доследно држали форме недељног саопштења (цитирање делова текста које сматрате битнима, навођење стране у изворнику на којој се одабрани цитат налази и коментарисање цитата) , ви нисте успешно обавили задатак. Већ на самом почетку, ваша прва реченица (У социолошкој теорији се настоје решити, односно тумачити поремећаји у функционисању друштва и тежње ка људским поривима, која се обуздава неком врстом друштвене контроле.) у коју сте унели непостојећи везник, променили падеж именице порив и прескочили придев непримерено), потпуно искривљује до непрепознатљивости значење изворника: "У социолошкој теорији је приметно настојање да се поремећаји функционисања у друштвеној структури тумаче првенствено оним јачим биолошким подстицајима (поривима), непримерено (неодговарајуће, недовољно, прим. В.В) обузданих друштвеном контролом. у наставку недоследног цитирања сте потпуно прескочили кључну реченицу у којој Мертон наглашава да је настојање описано у првој реченици "недовољно код одређења небиолошких подстицаја који условљавају одступања од прописаних норми понашања" (Мертон у Кувачић, 1990:327). Врхунац непрецизности приликом цитирања сте показали када сте у табели која резимира основне типова понашања прескочили називе колона и тако сте пропустили да уочите да се целокупни текст "врти" око (не)склада између културно дефинисаних пожељних циљева и институционално нормираних, пожељних и допуштених средстава и начина за њихово остваривање. Поправљену верзију вашег саопштења унесите у облику одговора на овај коментар. |
| Одговор: Р. Мертон, Аномија и друштвена структура (у И. Кувачић: ФУНКЦИОНАЛИЗАМ У СОЦИОЛОГИЈИ) |
|
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одсек за социологију
Увод у социологију 1
VI час, 5. новембар 2010. године, Разграничавање између нормалног и девијантног понашања, вежбе
Референт: Јовица Ракић, SO10/5
Недељно саопштење
Мертон К., Аномија и друштвена структура ( у Кувачић И., Функционализам у социологији )
Роберт К. Мертон
АНОМИЈА И ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА
,,У социолошкој теорији је примјетно настојање око тумачења поремећаја функционирања у друштвеној структури првенствено оним јачим биолошким потицајима ( поривима ), непримјерено обузданих друштвеном контролом. …Сматра се да су ти потицаји, које посредује друштвена контрола, биолошког поријекла и да је неконформизам укоријењен у изворној нарави човијека. Значи, конформизам је резултат и(ли) утилитаристичке и(ли) прекомјерне увијетованости.” ( Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999): стр. 327 )
Мертон је овим утврдио да се човек сматра, односно постаје девијантан услед друштвених стега, које се стварају у друштву појединаца са истим вредностима, а различитим положајима. Самим тим класним разликама, настаје немогућност остварења аспирација код појединаца ,,угрожених” и поред свег притиска ,,јачих”, настаје девијантност. То можемо закључити на примеру емотивно рањивих особа ( нпр. младе особе у добу адолесценције ) које, због одређеног ,,недостатка” ( физичког ( гојазности, анорекције, проблеми са осетљивом кожом у том добу итд. ) или психичког ( муцање, осећај кривице, неразумевање околине на личне проблеме итд. )) бивају ,,означени”, у неку руку као девијантни.
,,Показати нам је како структуре стварају околности у којима се кршења друштвених норми сматрају ,,нормалнима”. …Примарни је циљ: открити како друштвене структуре наводе одређене особе у друштву прије на неконформистично неголи на конформистично понашање. …За нашу су анализу значајне двије групе елемената. …У прву групу можемо убројити циљеве, потребе и интересе ( укратко, аспирације одређене културом ). …Неке су од тих културних аспирација повезане с изворним људским потицајима, но нису њима детерминиране. У другу бисмо групу могли убројити начине остварења жељених циљева. Друштвена структура одређује, регулира и контролира прихватљиве начине њихова остваривања и досљедно томе, свака друштвена група повезује распон жељених циљева с моралним или законским регулативама којима се захтијевају или допуштају одређени поступци.” ( Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999): стр. 327, 328 )
Мертон у овом цитату казује како су циљ његовог истраживања, заправо околности које друштво ствара и у којима се девијантност третира као нормално друштвено делање. Ту је издвојио две групе елемената у друштву; у прву спадају друштвене тежње, док се у другу сврставају начини уз помоћ којих те тежње остварујемо. На основу моралних и законских норми се и усклађују те друштвене аспирације и свако понашање које излази из граница тих друштвено одређених норми.
,,Многи се поступци, који су за неке појединце најдјелотворнији при постизању жељених вриједности, издвајају из институционализирана оквира допуштена понашања. Избор је средстава ограничен законским нормама. Устврдити да те двије групе елемената, тј. културом одређени циљеви и законске норме, дјелују здружено, не значи тврдити и то да је и низ другачијих понашања и циљева у сталну међуодносу.” ( Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999): стр. 328 )
,,Наиме, може доћи и до нескладног а повременог и једино могућег истицања важности посебних циљева, без готово икаква мијешања и супротстављања законским начинима њихова остваривања. …Сва средства која у том хипотетички поларном случају омогућују остварење важног циља, бит ће употријебљена, то ће конституирати тип културне дезинтеграције. …Други поларни тип налазимо у групама у којима се инструменталне активности преображују у своју негацију. …Стабилност је осигурана, док се промијене исмијавају. Распон могућих понашања је строго ограничен. Јавља се ограничење традицијом, ствара неповредиво друштво за које је карактеристична неофобија ( страх од новога ). …Коначно, постоје и средњи типови група у којима се одржава склад између циљева културе и институционализираних поступака и средстава.” ( Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999): стр. 328, 329 )
Како је Мертон то уочио, у једном друштву може доћи до потенцирања одређених аспирација ( које се чине девијантним ) у оквиру друштвено установљених законских и моралних норми. Ту се јављају два супротстављена екстремна појма између чисте користи и потпуног неприхватања, чак и исмејавања. Пример за то је претерано истицање успешности ( у појединим друштвима ), без много етичких начела ( којих се треба држати ) у долажењу до ње.
,,У Америци се велика важност придаје успјеху, а размјерно мања важност прихваћеним начелима постизања успјеха. …Постоје тенденције да се одбаце ,,правила игре” и да се за успјех бори свим расположивим средствима. …Када правила престану вриједити, долази до ситуације без норми и аномије. У ситуацији у којој се ,,све може”, норме више не усмјеравају понашање и потиче се девијантност.” ( Хараламбос М., Холборн М., Социологија, теме и перспективе (2002): стр. 354, 355 )
Што се тиче, конкретно, америчког друштва, или друштва уопште, Мертон је пронашао пет различитих начина како људи прихватају, односно, како реагују на циљеве успеха:
1) конформизам – тада се припадници покоравају и циљу ка коме стреми већина и устаљним нормативним средствима; 2) иновација – у овом случају, појединци или групе свој циљ постижу ,,по сваку цену”, избегавајући нормативна средства, прибегавајући најчешће и злочину, ,,Мертоновим ријечима, они имају ,,мало приступа конвенционалним и легитимним средствима за постизање успјеха”” ( Хараламбос М., Холборн М., Социологија, теме и перспективе (2002): стр. 355 ) 3) ритуализам – ову реакцију је Мертон назвао овако управо због појединаца који су девијантни самим тим што су одбацили те заједничке циљеве друштва за постизање успеха и понашају се у складу са нормама без икакве сврхе 4) повлачење – такве особе су веома сличне ритуалистима, само што су то људи који су занемарили и усклађене норме понашања и заједничке друштвене циљеве 5) побуна – што се побуне тиче, особе које су склоне овом типу у Мертоновој анализи, не само да одбацују заједничке друштвене циљеве и устаљене норме понашања, већ и одбијањем институционалних норми ( закона ) желе да створе ново друштво, нову класу
Роберт К. Мертон је овом својом анализом донекле објаснио појам настанка девијације подстакнуте културним аспирацијама друштва у којем се појединац налази. Према томе, његова претпоставка полази од друштвене неједнакости и неравномерне расподеле друштвених доходака, што доводи до неједнаких могућности остварења друштвених општеприхваћених и индивидуалних циљева.
,,Фрустрације и осујећене аспирације доводе до трагања за могућностима бијега из ове неиздрживе ситуације; или се пак, неостварена амбиција реализира кроз недопуштене покушаје остварења тих доминантних вреднота: то истицање новчана успјеха и амбициозности у америчком друштву, побуђује претјеране забринутости, непријатељства, неурозе и антидруштвено понашање.” ( Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999): стр. 336 )
ЛИТЕРАТУРА
Кувачић И., Функционализам у социологији, Загреб (1999)
Хараламбос М., Холборн М., Социологија, теме и перспективе (2002)
Гиденс Е., Социологија, Београд (2003), стране: ( 216, 217 )
|