Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

У вашем раду нема ни једног знака навода на местима где цитирате извор, нити података о самом извору (презиме аутора, година издања и број стране у основном тексту, те сви библиографски подаци на крају текста у цитираној литератури). Због тога се не види да ли уопште има ваших коментара или сте целокупан текст преузели, са неким испуштањима (нигде нема ни три тачкице као знака за прескакање дела изворног текста) редоследом којим га излаже сам аутор.
Када поправите форму вашег рада, сигурна сам да ће се то позитивно одразити и на садржину.
Убудуће користите у форуму ћирилицу пошто је претраживач подешен на то писмо. У "прозор" форума немојте да уносите "упаковани" докуменат, него његов садржај (користите функције CTRL+c за копирање текста и CTRL+v за његово преношење у прозор форума).

Тијана Васовић





Друштво као симболичка интеракција








4.12.2010.год.









Да бих ближе објаснила шта значи појам симболичке интеракције, на почетку ћу рећи шта значи појам друштва. Друштво је скуп међусобних односа појединаца. Што се тиче термина симболичке интеракције, објашњење бих дала цитатом Херберта Блумера: „ израз симболичка интеракција, односи се на особену природу интеракцје која се одвија између људских бића“ (Блумер, стр.35 , одељак 2) . симболичка интеракција је, значи, процес у којем људи размењују речи, долазе у додир и контакт са другима и тумаче поступке. „ Особеност се састоји у чињеници да људска бића узајамно тумаче или дефинишу поступке, уместо да само реагују на њих“ ( Блумер, стр.35 , одељак 2) . Оно што Блумер жели да каже је да одговори људи у некој ситуацији не произилазе директно из тућих поступака већ „ се заснивају на значењима која се тим поступцима придају“ ( Блумер, стр.36) . Интеракција је, значи, испуњена симболима и тумачењима људских поступака.

Многи су покушали да докуче израз симболичке интеракције и да спознају како и зашто људска бића користе симболе у својој комуникацији, али мало је њих заиста покушало да објасни шта једно тумачење говори о природи бића, појединца. Многи су се задовољавали кратким објашњењима да „ истраживач треба да ухвати тумачење и да се симболи морају увести у анализу“. ( Блумер, стр.37)
Блумер наводи Џ.Х.Мида као јединог који је покушао да схвати до краја чин тумачења по разумевање људског бића.
Кључна мисао Мидове анализе, је „сопство“ . Мид овим појмом жели да објасни како људско биће, човек може бити објекат властитог деловања. „ Оно је у стању да дела у односу на себе самога, као што би делало у односу на друге“ ( Блумер, стр.36, одељак 2). Као пример за „властито деловање“ односно „сопство“ навела бих ситуацију када је човек љут на себе због свог поступка, или када је поносан на себе због истог. Суштина „сопства“ је у томе што човек сам делује на себе без мешања и деловања других.
Ову способност да човек делује у односу на самог себе Мид сматра „средишњим механизмом помоћу којег се људско биће суочава са својим светом и хвата се са њим у коштац“. ( Блумер, стр.36, одељак 3) . Овај „механизам“ помаже човеку да буде свестан самог себе, света и дешавања која га окружују. Овај механизам је на делу приликом тумачења тућих поступака и навела бих цитат који објашњава моју тврдњу. „ Протумачити


поступак другог значи рећи самоме себи да дотични поступак има ово или оно значење, односно природу“ . ( Блумер, стр.36 , одељак 3).

Овај процес „самоуказивања“ према Миду има два начина преко којих исказује свој значај.
Што се тиче првог начина, издвојила бих кључну реч „објекат“. Када желимо нешто да видимо, да скренемо себи пажњу на одређено дешавање, морамо га издвојити на страну, дати му значење или „претворити га у објекат“. (Блумер, (Мид) стр.36, одељак 4) . Објекат или дешавање на које себи скрећемо пажњу, нема властиту унутрашњу природу већ му ту природу, односно, значење појединац даје сам. Нпр, небитно да ли су то неки мали поступци, дешавања попут одласка у куповину или крупнији попут бирања занимања, битно је да „појединац себи одређује различите објекте, даје им значење“ ( Блумер, стр.37, одељак 1) , односно да процењује њихову прикладност за своје деловање. Управо то је сврха тумачења.
Други начин је, управо, „процес самоуказивања“ који сам поменула раније, односно чињеница да појединац сам себи указује на објекте. Ову тврдњу бих поткрепила цитатом „ Самоуказивање је непрекидан процес у којем појединац запажа ствари, процењује их и придаје им значење и одлучује да дела на основу тог значења (...) . Процес самоуказивања се не може подвести под категорију некаквих сила (...) , које по претпоставци делују на појединца и производе његово понашање. Притисци средине, органски нагони, жеље, ставови, осећања, идеје, не покривају нити објашњавају процес самоуказивања“ ( Блумер, стр.37, одељак 3) . Оно што аутор жели да истакне поред општег објашњења „самоуказивања“ је и то да је процес самоуказивања јединствен по томе што појединац ( „а не силе“ Блумер, стр.37) скреће пажњу и тумачи присуство појава. Пример за ово наводим самоуказивање себи на глад, жеђ, хладноћу.

Блумер наводи да Мид једини схвата да се „обликовање деловања појединца кроз процес самоуказивања увек одвија у друственом контексту“ ( Блумер, стр. 38, одељак 2) . Шта то значи? То занчи да сваки појединац прилагоћава властито деловање деловању других, тј.посежу за значењем њихових поступака. По Миду, појединац то постиже преузимањем улоге другог“ односно појединац „преузима улогу другог“ желећи да утврди намеру, смер тућег кретања.

Ова два начина је Блумер навео користећи истаживање које је спровео Мид са намером да што боље објасни основе симболичке интеракције.
Следеће што се мора објаснити да би се раумело данашње тумачење симболичке интеракције јесу одступања социолошких гледишта од тврдњи које су изнете у претходним редовима.
Прво на шта социолози гледају другачије је гледање људског друштва. Социолози не виде друштво као симболичка интеракција већ су „ она здружена са неким видом социолошког детерминизма“ ( Блумер, стр.39, одељак 1) . Такође, социолози не сматрају да се људско друштво састоји од појединаца који поседују сопство већ да су појединци „огранизми опремљени неким видом унутрашње организације који реагују на силе које на њих делују“ ( Блумер, стр.39, одељак 2) . Разлике се јасно виде. Социолози сматрају да појединци, заправо, јесу вођени силама док Блумер самтра супротно. Разлике у мишљењима се такође виде и у ставовима где Блумер јасно наводи да се деловање појединца конституише процесом тумачења док социолози тврде да „ (...) се деловање посматра као производ чинилаца који делују на појединце и помоћу њих“ ( Блумер, стр.39, одељак 3) . Тамо где, код Блумера, постоји тумачење, социолози то дефинишу као пуки израз чинилаца.
Све ове разлике нас воде до једне битније, а то је : где се смешта друштвено деловање. Из угла симболичке интеракције „ друштвено деловање је смештено и (...) у делујуће појединце који међусобно прилагођавају правце свог индивидуланог деловања кроз процес тумачења“ ( Блумер, стр.40, одељак 1) док социолози смештају друштвено деловање у деловање друштва. Овде се опет, као пример, може навести утицај сила око чијег појма настаје већи део конфликата. Оно што је такоће битно нагласити је да је навођење ових разлика само требало да употпуни и допуни боље сагледавање позиције симболичке интеракције.
Оно што је Блумер желео да истакне је то да социолози као људи који проучавају друштво, морају да допру до процеса тумачења којом појединци конституишу властито деловање „ јер им позиција сиболичке интеракције то захтева“ ( Блумер, стр. 41,одељак 3). Тај процес се не може спознати пуким разумевањем. Још један битан елеменат се не сме заобићи. То је „ сагледавање друштва као организације“ . Пошто социолози не приступају људском друштву кроз његове саставне јединице деловања, они су склони да га сагледају кроз структуру или организацију, а друштвено деловање да третирају као одраз те структуре и организације. Заокупљеност организацијом поставља темеље за


суштинску разлику између погледа на друштво и погледа који врши симболичка интеракција. Разлика се испољава у дав вида.
Прво, са становишта симболичке интеракције организација једног људског друштва представља „само оквир“ ( Блумер, стр.42,одељак 3) унутар којег се одвија друштвено деловање, а не детерминанту тог деловања.
Друго, промене које се дешавају унутар су продукт активности појединца и његовог деловања а не сила.
Блумер такође наводи најкрупнију последицу сагледавања друштва као организације која се састоји у „ предвиђању улоге коју јединице делања играју у друштвеној промени“ ( Блумер, стр.43, одељак 2). За разлику од њега, социолози обично поступају на следећи начин:
1. Идентификују једно друштво ( или неки његов део) као установљену или организовану форму
2. Идентификују неки чинилац или услов промене који дејствује на људско друштво, односно његов део
3. Идентификују нову форму коју друштво поприма пошто је дати чинилац промене деловао.
У суштини, тај начин размишљања или ихнорише улогу интерпретативног понашања јединица деловања у неком датом случају промене или узима да је интерпретативно понашање само механичка последица чиниоца промене.
Остаје питање да ли се људско друштво или друштвено деловање може успешно анализирати шемама које одбијају да људска бића схвате онаква каква јесу, односно особе које конструишу појединачно и колективно деловање кроз тумачење ситуација у којим се нађу.






Литература:

Блумер, Херберт: Друштво као симболичка интеракција у И. Спасић, Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998, 63-74