Филозофски факултет Универзитета у Београду
Одељење за социологију

Недељно саопштење из Увода у социологију 1
15.10.2010. год.

Коришћена литература:
* Ђурић, M.  Социологија Макса Вебера,
Матица Хрватска, Загреб, 1964
* Хараламбос, М. Социологија - теме и перспективе,
Г. Маркетинг, Загреб, 2002
* Гиденс, Ентони, Социологија, ЕФ, Београд, 2003

Појам социологије код Макса Вебера

- У смислу у коме је реч „социологија” употребљавао Макс Вебер, “социологија треба да значи науку која хоће да разуме и протумачи људско делање, и на тај начин узрочно објасни његов ток и његове последице. При том, под делањем треба разумети људско понашање (свеједно да ли спољашње или унутрашње чињење), али само онда и уколико онај или они који делују везују за то делање неко субјективно значење.”[1]
Уколико се ми понашамо на неки начин, а притом том понашању не придајемо одређено значење, то понашање се не може сматрати делањем. Из овог цитата се осим тога види да за разлику од многих других (углавном позитивистичких) социолога, Вебер наглашава разумевање и тумачење појединачног људског делања, а не проучавање чињеница и став да је делање обликовано друштвеним системом. Они који делују том делању приписују значење, а не неки други чиниоци, а „посао“ социолога је да делање разуме и протумачи (како би узрочно објаснио његов ток и последице), али пре тога мора разумети и протумачити значење истог, јер се једном истом делању може приписати безброј различитих значења, што доводи до тога да и оно само мења суштину.

- С друге стране, “друштвено делање треба да буде такво делање које на основу значења које му појединац или појединци придају узима у обзир понашање других и које се у свом току оријентише према њему.”[2] Оно може бити оријентисано према прошлом, садашњем или у будућности очекиваном понашању других, међутим веома је важно да нагласимо да нема сваки додир између људи друштвени карактер, већ само оно понашање које се СМИСАОНО оријентише према понашању других. На пример, судар двојице бициклиста је обичан природан догађај, али њихов покушај да изгбегну судар или вређање, туча иили пријатељски разговор после судара спадају у друштвено делање. Исто тако, “друштвено делање није идентично с делањем више лица истим по врсти нити са сваким делањем које је под утицајем понашања других лица.”[3] Тако када пада киша, велики број људи који су у том тренутку на улици отвори кишобране, али делање једних није оријентисано према делању других, него је на исти начин оријентисано према потреби заштите од кише.
Као и свако друго делање, друштвено делање се може разврстати у четири групе:
1) циљно-рационално делање (кад неко дела у складу с извесним очекивањима у погледу понашања предмета спољашњег света и других људи, користећи ова очекивања као услове или средства за постизање властитих циљева којима рационално тежи);
2) вредносно-рационално делање (кад неко дела на основу свесне вере у апсолутну вредност једног облика понашања, и то само ради њега и без обзира на успех);
3) афективно делање (кад неко афективно, и нарочито емоционално дела, поводећи се за актуелним афектима и душевним стањем);
4) традиционално делање (кад неко дела навикнут дугим понављањем).

- Како би нам Веберово схватање основних социолошких појмова и самог појма социологије било јасније, неопходно је проћи кроз неколико тачака из његовог дела у којима их он одређује. Како је и сам Вебер рекао, „то одређење је преко потребно, мада је неизбежно апстрактно и даје утисак да је далеко од стварности.“[4]

- Значење људског делања може бити двојако, ни у једном случају није реч о неком објективно „тачном” или у метафизичком смислу „правом” значењу. Једноставније речено – једно значење свом делању може придати онај који дела, а друго значење може имати на уму посматрач, узевши у обзир значење које углавном има то делање, из личног искуства неког ко је такво делање некад већ вршио или из оног што је до тада видео. Управо у томе је разлика између емпиријских наука о делању као што су социологија и историја, и догматичких наука - права, логике, етике и естетике које настоје да утврде „тачно“ или „важеће“ значење на предметима које проучавају. То је у социологији немогуће.

- Граница између смисаоног делања и обичног инстиктивног понашања коме се не придаје никакво значење је тешкa за одредити. Велики део људског понашања за који се социологија интересује налази се управо између једног и другог.

- ЈАСНОСТ И ИЗВЕСНОСТ У ТУМАЧЕЊУ - Као и наука уопште, тако и свако тумачење тежи да буде јасно и извесно. Јасност и извесност у разумевању може бити:
а) рационална (логичка или математичка - то је пре свега оно што можемо без остатка интелектуално схватити у ширем контексту значења, тако на пример највиши степен рационалног разумевања постоји код математичких и логичких исказа који су међусобно повезани као што је 2 x 2 = 4);
б) интуитивна (емоционално-емфатичка или уметничко-рецептивна – разумевање једног делања кад у машти можемо да доживимо ово делање у емоционалном контексту).
Метод социологије је рационалистички, међутим овај поступак је само методолошко средство и не треба мислити да подразумева предрасуду социологије или веровање да у људском животу стварно преовлађују рационални елементи.

- РАЗУМЕВАЊЕ - Као и значење, разумевање може бити двојако. Разликује се:
а) непосредно разумевање;
б) разумевање путем објашњења (укључивање једног става у шири контекст значења, нпр. ми разумемо сечу дрва не само непосредно, већ и на основу побуда, знамо да дрвосеча ради да би зарадио, или да би подмирио властите потребе, или сл.)
За социологију, објашњење значи поимање смисаоне везе у које спада једно разумљиво делање на основу значења које му припада.

- У свим случајевима, разумевање значи поимање на основу тумачења, и то:
а) стварно намераваног значења (приликом историјског проучавања);
б) просечног или приближно намераваног значења (приликом социолошког посматрања масовних појава);
в) идеалнотипског значења које наука ствара за идеалан тип једне учестале појаве.
Најбољи пример за идеалнотипске творевине јесу појмови и „закони“ чисте економске теорије. “У њима се утврђује какав би ток узело једно одређено људско делање кад би било строго циљно-рационално оријентисано, неометено утицајем заблуде и афективних чинилаца, и кад иб било потпуно и недвосмислено оријентисано према једном циљу, то јест према постизању највеће могућне економске користи.“[5]

- Побуда је значење које ономе који дела или посматрачу изгледа као смисаоно адекватан основ његовог понашања. Под изразом „смисаоно адекватно“ мисли се на понашање које се повезано одвија, али само уколико у складу с нашим уобичајеним начином мишљења можемо утврдити да његови саставни делови стоје у типичној смисаоној вези. Насупрот овом изразу стоји „узрочно адекватно“, тј. израз који означава низ процеса који иду један за другим, али само уколико у складу с утврђеним искуственим правилима постоји вероватноћа да се овај низ увек одвија на исти начин.

- УСЛОВИ, ПОВОДИ, СМЕТЊЕ И ПОДСТРЕЦИ ДЕЛАЊА - За социологију нису мање важни процеси и правилности који се, будући да су неразумљиви, не могу назвати социолошким појавама или правилима. Међутим, ма колико биле важне поменуте појаве се морају разликовати од разумљивих делања – оне су услови, поводи, сметње или подстреци делања.

 - ЗАКОНИ – За многе социолошке теореме уобичајен је назив „закони“, на пример – Гресхамов закон. У ствари, “то су типични ставови вероватноће у којима се на основу искуства тврди да ће под извесним условима наступити једно друштвено делање које можемо разумети помоћу типичних побуда и типичних намера оних који делају. Ови теоријски искази су разумљиви и недвосмислени у највећем могућем степену уколико у основи типичног тока догађаја који посматрамо леже чисто циљно-рационалне побуде, односно уколико ове побуде можемо приписати појединцима у замишљеном типу делања.“[6]

- Говорећи о једном од важних видова постојања модерне државе, “која је само сплет међусобно повезаних специфичних радњи појединаца“, сматра Вебер, “састоји се у  томе што одређени људи оријентишу своје делање према представи да она постоји или треба да постоји или, другим речима, да правни поредак који она намеће важи.“ [7]Дакле, појмови о колективним творевинама постоје као представе у главама људи, и појединци се у свом понашању према овим представама оријентишу. На тај начин те представе снажно утичу на правац и ток делања људи.

- Неизбежно је поменути Веберов однос према функционалној анализи.  “Метод такозване органске школе у социологији састоји се у покушају да се друштвено делање објасни полазећи од целине (на пример од економије), у оквиру које се затим појединац и његово понашање тумачи на сличан начин као што физиологија тумачи улогу једног органа у организму, то јест са становишта одржавања овог последњег. (Упореди чувену изјаву једног физиолога: „Одељак 10: слезина. О слезини не знамо ништа, господо. Толико о слезини.“. У ствари, овај физиолог је знао доста о слезини, њен положај, величину, облик, и тако даље. Али он није могао да каже ништа о њеној функцији, и ову немогућност он је назвао незнањем.)“[8] Вебер међутим не одбија у потпуности функционално становиште – он сматра да у социологији оно може послужити као шема за представљање и као провизоран оријентациони оквир истраживања.  У том погледу оно би било корисно. Такође сматра да је понекад само функционално становиште могућно да нам скрене пажњу на друштвено делање које је важно разумети и протумачити да би се објаснила нека веза између појава, а тек ту почиње посао социологије. То је добро илустровано у следећем цитату: „Кад су у питању друштвене творевине (за разлику од биолошких организама) ми смо у стању да идемо даље од простог утврђивања функционалних односа и правилности. Док природне науке могу само да утврде узрочне везе између појава и збивања и да помоћу њих објасне појединачне догађаје, социологија може да учини нешто што овим наукама заувек мора остати недоступно: она може да РАЗУМЕ понашање појединаца који учествују у неком односу.“[9] Управо је то оно што је специфично за социолошко сазнање.

- Вебер је у својим делима такође писао о односу између социологије и других наука, посебно психологије и историје.

- ПСИХОЛОГИЈА И СОЦИОЛОГИЈА - Вебер је сматрао да социологија није ни у каквом ближем односу према психологији него према било којој другој науци. Извор заблуде је, сматра Вебер, у појму психичке појаве, јер се сматра да је све што није „физичко“ самим тим „психичко“.

- ИСТОРИЈА И СОЦИОЛОГИЈА  - Оно што социологију, са друге стране, одваја од историје је “то што социологија тежи да створи типске појмове и постави општа правила збивања, док историја настоји да проучи и објасни индивидуална делања конкретне структуре и личности с обзиром на њихово културно значење. У великој мери, мада не искључиво, искуствени материјал на коме социологија гради своје појмове састоји се од истих конкретних делања појединаца која су релевантна и са становишта историје. Социологија ствара своје појмове и поставља своја правила пре свега с циљем да допринесе узрочном објашњењу извесних појава које су значајне у историјском и културном погледу.”[10]

Душан Петров
СО10/22