Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

„Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду; или још, која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено постојање, независно од њених појединачних испољавања. “

Иако се сличне идеје налазе и пре Диркема, концепт друштвених чињеница се нераскидиво везује за његово дело и заузима централни део његове методологије. Конт је, тражећи начин да афирмише социологију као науку, тврдио да се научно истраживање друштва мора ограничити на прикупљање информација о феноменима које је могуће објективно посматрати и класификовати правећи тако један од првих покушаја да се повуче јасна граница између предмета проучавања социологије и предмета проучавања природних наука. Надовезујући се у великој мери на Контову методологију позитивизма, Диркем „се слагао са тиме да се социолози требају ограничити на проучавање друштвених чињеница“ и исте дефинисао и разматрао у свом делу „Правила социолошке методе“, први пут објављеном 1895. године у којем, поред већ наведене дефиниције друштвених чињеница излаже и, како тврди, „прво и најфундаменталније правило: Сматрај друштвене чињенице стварима“.

Како би што јасније разумели појам друштвене чињенице, дедуктивним приступом разложићемо горепоменуту дефиницију и објаснити њене делове, подржане одговарајућим примерима.

„Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду“ . Овим ставом, Диркем покрива битну карактеристику друштвених чињеница а то је управо њихова моћ да ограничавају деловање појединца у друштву. Иако у великом броју случајева сами нисмо ни свесни тог утицаја он се у следећим примерима, које је изнео сам Диркем јасно огледа: религијске догме, васпитање деце од стране родитеља, системи знаковне комуникације, системи плаћања и кредитирања, методе различитих професија, законски оквири, сви они ограничавају наше деловање. Док у свакодневном животу функционишемо у оквирима које нам поменути примери намећу, не примећујући њихово принудно својство, оно постаје очигледно уколико пожелимо да им се одупремо. Кршење закона претпоставља санкцију, тј. „уколико покушам да се одупрем правним правилима, она устају против мене“ . Пожелимо ли са пријатељима комуницирати на старогрчком језику, убрзо ћемо схватити у којој је то мери немогуће. Одлучимо ли да намирнице у продавници платимо шкољкама, лако ћемо открити како нас то друштвене чињенице ограничавају. Исто важи и за остале примере а, како Диркем тврди, и за све чланове од којих се састоји друштво. На примеру правних правила најлакше се уочава принудна природа друштвених чињеница будући да се санкције извршавају применом монопола физичке принуде од стране државе (или неког другог законодавног ауторитета) и инструмената њеног функционисања. Наравно, то не значи да се принудни утицај манифестује само кроз физичку принуду већ и кроз друге, блаже облике попут (делимичног или чак потпуног, зависно од интезитета којим се покушавамо супротставити оквирима) изопштавања из друштва, немогућности да остваримо сопствене тежње без подршке система и институција.

Поред наведених примера који представљају делове уређене структуре, Диркем тврди да „има и других друштвених чињеница које, иако немају ове кристалисане облике, имају исту објективност и исти утицај на појединца“. Ову тврдњу поткрепљује примером понашања појединца у маси: „Велики покрети одушевљења, негодовања, сажаљења који се јављају у једном скупу немају као место настанка никакву појединачну свест. Они долазе сваком од нас споља и у стању су да нас повуку упркос нама“. Покушамо ли се одупрети једном таквом покрету, бивамо на разне начине санкционисани а готово увек се јавља и осећај непријатности. „Када се скуп једном разиђе, кад су ови друштвени утицаји престали да на нас делују и кад се поново нађемо сами са собом, осећања кроз која смо прошли изгледају нам нешто страно, где више не препознајемо себе.“

„Друштвена чињеница је свака која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено постојање, независно од њених појединачних испољавања .“ Овде се огледа друга битна карактеристика друштвене чињенице тј. њена екстерна, објективна и од индивидуе независна природа. Вратимо ли се на већ сециране примере, можемо јасно увидети како се њихова природа манифестује. Појединац који припада одређеној вери може сматрати да његова вера потиче из њега самога, што у одређеној мери може бити тачно али, он у исти мах прихвата образце веровања тј. догму која је постојала и пре њега и на коју он не може утицати (за разлику од супротне поставке где је очигледно како религијска догма утиче на појединца). Исто је и са осталим примерима, монетарни систем, закони, језик сви они ограничавају индивидуу док истовремено индивидуа не може вршити повратни утицај. Други речима, друштвене чињенице постављају границе људског деловања које се уистину могу померати али тај процес никако не може зависити од једног појединца, већ се то одвија постепено, посредством друштвених промена са широким подручјем деловања. Сам Диркем је, ваља додати, био мишљења да друштвене чињенице тј. принудна својства истих иако ограничавају поље друштвеног деловања, „не искључују нужно индивидуалну личност“

У прилог ставу да друштвене чињенице представљају централни мотив Диркемовог метода иде и то да тај термин представља основну тачку неслагања између Диркема и његовог, по питању историје социологије најзначајнијег савременика Макса Вебера. Док је Диркем, као што смо већ увидели посматрао друштвене чињенице као нешто што постоји изван самог појединца, Вебер одбија да претпостави појединца структурама које егзистирају ван њега тврдећи при том да све што социологија може да уради јесте да покуша да „дубље“ разуме друштво узимајући човека као вредносну одредницу. Мишљења је да социологија не треба да посматра друштво или његове делове као апстрактне појмове који постоје изван индивидуе. Иако се на први поглед ова два става чине опречним и непомирљивим, у духу модерне социологије оба приступа, Веберов интерни и Диркемов екстерни (који се постављају као основа за теорије симболичног интеракционизма и функционализма) су подједнако битна и треба их упоредо користити.

Maртин Стевановић

-----


1 Диркем, Емил ; Правила социолошке методе, Београд, 1963. стр. 30
2 Харалмбос, Мајкл и Холборн, Мартин, Социологија: Теме и перспективе, Загреб, 2002 стр. 966
3 исто
4 Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Београд, 1963.
5 Диркем, Емил ; Правила социолошке методе, Београд, 1963. стр. 30
6 Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Београд, 1963. стр. 22
7 Ђурић, Михајло, Социологија Макса Вебера, Загреб, 1964