 | Одговор: Развитак социологије |
|
Аутор овог текста поставља изазовно питање «која ће од нових тенденција да замени социолошке три 'праисконске'« (мислећи на теоријске, методолошке и практичке парадигме «'очева' социологије»)? У настојању да одговори на ово питање аутор текста исказује неколико имплицитних и експлицитних тврдњи чију утемењеност треба преиспитати, да би могла да се процени ваљаност одговора до којег је дошао на своје питање.
Прву тврдњу коју треба преиспитати сугерише већ сама формулација уводног питања која уопште не поставља питање да ли ће уопште доћи до ове замене, него сугерише да се треба ограничити на питање која ће наводно нова парадигма како би рекао Кун, заменити три старе.
Изричита тврдња аутора овог текста чију оправданост треба испитати укључује тезу да је социологија «релативно млада дисциплина». Не траје ли процес раздвајања друштвене науке уопште и социологије посебно од филозофије већ више векова, попут процеса настајања модерног друштва као њиховог основног предмета?
Са становишта одговарања на питање које је себи поставио аутор овог текста је најрелевантније преиспитивање хипотезе аутора «о могућности постојања супер теорије, парадигме која са својом хипотезом објашњава људско понашање и његову неугасиву потребу за уједињавањем.... да остале теорије постоје, али да су само одбачене као куриозитети наспрам наше супер-теорије». Шта може да се закључи о вероватноћи појављивања овакве супер-теорије, чињеница да се ни у оквиру филозофије ни у области природних наука од почетака човекове упитаности о свету и самом себи до данас није појавила таква «супер теорија» или «теорија свега», него напротив истовремено постоје и међусобно се боре за признање властитог важења више различитих одговора на основна онтолошка, епистемолошка, етичка и естетска питања о истраживаној стварности и најадекватнијем приступу њеном објашњењу и разумевању?
Са становишта практиковања социологије је најрелевантније питање које аутор није поставио: који су то друштвено историјски услови и начин живота људи остали неизмењени од антике до нашег времена упркос свим променама, који увек изнова производе различите одговоре на основна онтолошка, епистемолошка, етичка и естетска питања? Уместо одговора на ово социолошко питање, аутор у самокритичком делу својег текста, у којем и сам изражава сумњу у појаву супер теорије, нуди необичну комбинацију натуралистичке, статичке и универзалистичке тезе о «вечито дуалистичкој (?) људској природи», с једне стране, и истористичке, динамичке и релативистичке тезе да се та вечита људска природа заједно са «начином уједињавања....мењају константно».
Аутор с правом упозорава на изражену социјално-психолошку тенденцију научника да «своје теорије посматрају као своју децу и праве их као неку врста продужетка себе, ако бивају искритиковани своју теорију бране са пристрасношћу». Преиспитати треба међутим ауторову психологизујућу препоруку да се «при прављењу теорија не улаже своја личност и емоција, већ научна непристрасност». Ова препорука наиме пропушта да помене кључни социолошки релевантан извор пристрасности: друштвени интерес да се затечени друштвени односи очувају, квантитативно или квантитативно промене, зависно од места и улога појединаца и група у класној подели рада.
Аутор овог текста дугује не само читаоцима него пре свега самом себи да настави да истражује развој социологије и улогу социологије у друштву «употребљавајући оно што му је потребно» из различитих социолошких парадигми.
|