Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

Посматрајући данашње струје развитка социологије, иако базирајући се на три тенденције 'очева' социологије, може да се постави питање куда она иде? Многобројна гранања које је доживела доводе у питање њену стабилност као још релативно младу теоријску дисциплину. Додуше њена гранања су оно што јој омогуђава да сагледава релност из много сфера и самим тим јој омогућавају већу објективност. Али право питање је која ће од нових тенденција да замени социолошке три 'праисконске'?

Ово питање треба посматрати из другачијег угла, која је то нова теоријска дисциплина која ће у свом поимању реалности или неког њеног облика успешно обухватити сва могуђа решења коју доноси будућност. Проблем са данашњим теоријским тенденијама је што се баве само одређеним делом реалности, покушавајући са тим малим делићем да је објасне у својој потпуности, што на сву жалост није довољно. Три лаичким термином назване 'праисконске теорије' су поставиле висок стандард у поимању друштва, коју је врло мали број теорија успело да испрати у потпуности, а њихово алтеранативно мишљење није успело да испуни високе стандарде које су поставили наши 'очеви'.

Али зашто не би на тренутак промислили о могућности постојања супер теорије, парадигме која са својом хипотезом објашњава људско понашање и његову неугасиву потребу за уједињавањем, не мора да буде много у будућности, већ довољно да остале теорије постоје, али да су само одбачене као куриозитети наспрам наше супер-теорије. Пошто на социологију гледају као на неку врсту физике у друштвеним наукама, спреман сам да идем толико далео и да претпоставим да ће наша супер теорија добити име по угледу на теорији у физици по имену 'The Theory of Everything' (у преводу Теорија Свега) која својим постојањем је у стању да објасни све облике људског понашања, уједињавања, човекове дуалне природе.... Пошто већ претпостављам природу те теорије, дозволићу себи још мало песничке слободе у покушају разумевања порекла ове теорије. По мом мишљењу, теорија би могла да настане на основу две чињенице:

1) Употребљавајући досадашње акумулирано знање из друштвених наука, наш будући теоретичар ће тежити да изађе из методолошког традиционализма 'касапећи' досадашње теорије и употребљавајући оно што му је потребно из њих, не осврћући се на побуне њихових присталица, докле год он може методолошки да их поткрепи вршећи сталне експерименте, анкете и друге врсте прибављања података.

2) Друга крајност је да се овде ради о личности која поседује неку врсту елементарног знања из друштвених и/или природних наука која јој омогућава увид у стање ствари на 'оба фронта'. Начин на који ће он/она доћи до овог откровења је чиста случајност, случајно откровење, које ће одједанпут бити савршено објашњење за садашње (говорим о том времену) и за будуће стање ствари, а које показује где су се то социолози у прошлости преварили, или га као решење нису видели иако им је било испред носа.

Наша супер теорија, било којим средствима да је настала ће имати одговор на наше прошло садашње и будуће стање ствари.

Критика самога себе:

Изложено размишљање је и превише идеалистичко, и то управо због још два разлога:

1) Прво, примећено је да у одређеном временском периоду постоји доминантна парадигма која одговара тренутном стању стварности, али такође је примећено да у њеној сенци увек постоји друга парадигма која тражи начин да јој 'узурпира престо', и за коју је највероватније да ће посатаи нова доминантна парадигма у скоријој будућности. Посматрајући претпоставку о супер теорији у стању сам да закључим да и ако у једном тренутку у скоријој будућности супер теорија 'завлада', формираће се супротна парадигма која доводи у питање ту главну идеју, на основу које разумемо људско поншање, што ће врло вероватно довести до великих 'академски ратова', управо због емотивне везаности коју ове парадигме доносе

2) Други разлог се базира на скепси око тога шта та нова супер теорија објашњава и на колико дуго. Такође је познато кроз емпиријско искуство да ни једна теорија која је до сад осмишљена не може да предвиди све будуће обрасце људског понашања, тј наша супер теорија би могла да оцени тренутно стање људског рода и да предвиди његово понашање у даљњем временском току, али проблем се не налази у самој теорији, већ у вечито дуалистичкој људској природи. Сама супер теорија би сјајно функционисала, као и многе друге пре ње да се људска природа и начин уједињавања не мењају константно.

Велики проблем научника је у томе што своје теорије посматрају као своју децу и праве их као неку врста продужетка себе, ако бивају искритиковани своју теорију бране са пристрасношћу којом није дозвољено приступати научној теорији. Ако би негде у будућности постојала супер теорија била би то таква теорија која би имала глобални утицај, и која би као многе теорије досад формирала неку врсту научног фанатизма која би имала катастрофалне последице, уколико би била на било који начин погажена. Управо због овог је неопходно да се при прављењу теорија не улаже своја личност и емоција, већ научна непристрасност која би довела до бржег развитка друштва.