Ко, како, зашто бира одређену дефиницију “нормалности”, болести, злочина и облик организације лечења и кажњавања?

Уводна реч

Када говоримо о понашању, нормалним бисмо означили оно које не одступа од просека, у коме се не испољавају девијације и које бисмо препознали као друштвено прихватљиво и прикладно. Међутим, ако се овом проблему приступи мало озбиљније, јасно је да је граница између „нормалног“ и девијантног знатно више нејасна него што се чини на први поглед, као и да у великој мери зависи од контекста у коме се дато понашање испољава.

Питање девијантности је врло сложено и важно за разумевање природе и функционисање како појединца, тако и друштва у целини и с обзиром на то, постојали су бројни покушаји објашњавања како саме суштине тога шта је „болесно“ и разумевања где се завршава „нормално“ понашање, тако и проналажења узрока настајања девијација и разматрања колико су погодни начини рехабилитације оних који су означени као девијантни.

У овом раду размотрићемо појам девијантности и његове импликације кроз перспективе функционализма, интеракционизма, марксизма и на који начине аутори дефинишу овај појам и препознају његово манифестовање у друштву. Говорићемо о девијантности у социолошком смислу те речи, односно с обзиром на културни и друштвени контескт у којем она настаје, а не као о особености појединца која нема своје корене нигде ван његове личности.

Функционалистичко становиште

Функционализам у својим теоријама углавном полази од друштва као целине, стога није из те перспективе посматра и девијантност, односно њен узрок тражи у самом друштву а не у појединцу. Сматра се да девијантност настаје услед несугласица између тежњи друштвених група и њиховог неиспуњења, као и услед структуралних тензија и недостатка моралне регулације у друштву“ (Гиденс, 2007: 215).

Постоји консензус међу функционалистима да су „механизми друштвене контроле, попут полиције и судова нужни за обуздавање девијантности и заштиту друштвеног поретка“ (Хараламбос, 2002, 353)

Међутим, функционалисти такође тврде да постоји и позитивна функција девијантности, уколико је она заступљена у одређеној мери, јер, не треба заборавити та девијантност као таква крши норме и правила и представља претњу друштвеном систему.

Један од најистакнутијих функционалиста Емил Диркем заступа управо ово становште и разрађује га у свом делу „Правила социолошке методе“.

Међутим, у овом делу већ при првом покушају разматрања нормалног и патолошког јавља се питање да ли уопште имамо научна средства потребна за ово разликовање. Наиме, Диркем долази до закључка да „стање здравља како га она (наука) може дефинисати, не може тачно одговарати ниједном поједином субјекту, јер оно се може установити само на најопштије околности, од којих се више или мање удаљава читав свет; ипак, оно зато није ништа мање драгоцен путоказ да се оријентише понашање.“ (Диркем, 1963:57)

Хетерогеност узрока, манифестовања и последица болести отежавају прецизно одређивање њене дефиниције и проналажења њеног мерила. Уколико узмемо да је мерило здравља односно болести степен прилагођености околини и очување сопственог здравља као и брига о себи и даље нам остаје проблематично колико је један начин прилагођавања савршенији од другог и због чега. Сличан проблем се у још већој мери јавља у социологији, јер је хетерогеност догађаја толико разноврсна да не можемо са прецизношћу одредити који догађај у коликој мери има утицаја на исход.

Стога, Диркем сматра да „у недостатку овог чињеничног доказа, могућа су само дедуктивна закључивања чији закључци имају искључиво вредност субјективних претпоставки.“ (Диркем, 1963;61)

Имајући у виду ове и друге претпоставке о природи нормалности и болести, Диркем улази у проблематику девијантности и криминалитета.

Наиме, Диркем не само да је сматрао да су ове две појаве неизбежне друштвене чињенице, већ их је препознавао као функционалне.

„Криминалитет је дакле нужан, он је повезан са основним условима читавог друштвеног живота, али, самим тим је користан јер ови услови, са којима је солидаран, и сами су неопходни за нормалан развој морала и права.“ (Диркем, 1963:72) Иако неодвојив део друштва (посебно модерних друштава у коме већи степен личних слобода претпоставља и виши степен непоштовања друштвених норми), криминалитет може представљати и болесну појаву уколико је његова стопа превише висока или ниска.

Функционалност девијантности и криминалитета се даље испољава у чињеници да имају снагу да уведу промене и напредак у одређено друштво до којих се није могло доћи из различитих разлога у претходним периодима, као и у чињеници да се чува граница између «доброг» и «лошег».

Међутим, као што је већ наведено, ове две појаве могу бити функционалне само у одређеној стопи, стога ту наступа и функционалност казне, која има улогу да спречи долазак пораст криминалитета до те тачке када он постаје дисфункционалан. Дакле: «здравом друштву требају и злочин и казна: и једно и друго је неизбјежно, и једно и друго је функционално.» (Хараламбос, 2002:355).

Својим идејама Диркем је имао великог утицаја у поимању девијантности. Појам аномије, који је Диркем први увео, прихватио је и Роберт Мертон.

Мертон разматра утицај културе и друштва на појаву девијантности, а углавном се фокусира на њено јављање у америчком друштву: „Примарни је циљ: открити како друштвене структуре наводе одређене особе у друштву прије на неконформистично неголи на конформистично понашање...“ (Мертон у Кувачић, 1990:327)

У његовим разматрањима полази се од функционалистичке претпоставке да сви припадници истог друштва деле заједничке вредности. Даље, он поставља два појма који су од кључног значаја за динамику и развој девијантности: културне циљеве и институциализована средства за које „друштвена структура одређује, регулира и контролира прихватљиве начине њихова остваривања и доследно томе, свака друштвена група повезује распон жељених циљева с моралним или законским регулативима којима се захтјевају или допуштају одређени поступци.“ (Мертон у Кувачић, 1990:328)

Међутим, уколико, због на пример, свог класног положаја, појединци нису у стању да досегну те циљеве, они се окрећу другим, неинституционализованим средствима за постизање одређеног циља. Управо због притиска друштва да се успе и да се остваре културни циљеви и настаје тенденција да се то уради по сваку цену и због тога појединац који нема повољне могућности бива гурнут у девијантно понашање од стране истог друштва које је поставило правила за постизање тих, појединцима недостижних, циљева.

Мертон је разликовао пет начина реаговања на несклад између друштвених вредности и средстава за остваривање истих:

1. Конформизам- већина људи спада управо у ову категорију. Они прихватају и вредности и институционализована средства за њихово постизање, без обзира да на успешност.
2. Иновација-ту спадају они појединци који одбацују законита средства, углавном због лошег друштвеног или економског положаја, али прихватају вредности које су заједничке за друштво и теже њиховом остварењу нелегитимним средствима. Међутим, Мертон „истиче како припадност нижим слојевима није достатна да уроди девијантношћу“ (Хараламбос 2002:355)
3. Ритуализам- у ову категорију спадају појединци који не теже остварењу циљева, али се и даље придружавају установљених и институционализованих правила у вези са њима, иако им та средства неће донети никакав већи успех и управо због тог недостатка тежње ка успеху сматрају се девијантним. Наводи се да ритуализму прибегавају већином припадници ниже средње класе.
4. Повлачење- за разлику од конформизма, ово је најређи облик реакције. У ову категорију сврставају се појединци који су одбацили и културне циљеве и нормирана средства и немају никакве аспирације ни наде за успехом. Према Мертону „овој категорији припадају неке од активности психотика, психонеуротика... одбачених људи, изопћених, скитница, лопова, кроничних алкохоличара и наркомана.“ (Мертон у Кувачић, 1990:332)
5. Побуна- сличност са реакцијом повлачења је та да се одбацују заједнички циљеви и институционализована средства, међутим, побуњеници се не мире са неуспехом, већ замењују стара са новим средствима и циљевима и имају тежњу ка стварању новог друштва. У ову категорију спадају чланови радикалних политичких група, али такође и „ припадници неке класе у успону, а не најугњетаванијих слојева“ (Мертон према Хараламбос, 2002:355).

Мертон је овом анализом покушао да покаже како, с обзиром на то којом друштвеном слоју појединац припада, притисак друштва може бити мањи или већи за остваривање културних циљева и, уколико појединац није у повољној ситуацију у том смислу, само тај притисак може бити довољно јак да изазове девијантно понашање.

Интеракционистичко становиште

Социолози који на преступничко понашање гледају из перспективе интеракционизма, сматрају да је девијантност детерминисана и обликована друштвом. Идеја да је девијантност иманентна се одбацује, а разматра се шта тачно одређује неко понашање као девијантно и под којим условима.

Један од првих покушаја да се девијантност објасни интеракцијом изнео је Едвин Садерленд. Његова идеја је била врло значајна и утицајна, а тицала се повезивања преступничког понашања са диференцијалним удруживањем. У суштини ове идеје стоји да, у зависности од тога у којој се друштвеној групи појединац налази он усваја одређене обрасце понашања невезано за то да ли су они легитимни и легални или не. Дакле, према овом становишту, друштво се не дели на оне који су склони криминалном понашању и оне који то нису, већ на оне који су у таквом окружењу да могу да усвоје такве начине освајања истих или сличних вредности које они који су у другом окружењу стичу легитимним средствима.

Друга утицајна теорија у круговима интеракционализма јесте теорија етикетирања, која предвиђа да девијантност није сама по себи карактеристика појединца већ „процес интеракције између преступника и оних који то нису.“ (Гиденс, 2007:218)

Најзначајнији заступник ове теорије је свакако Хауард Бекер, који је покушао да објасни да се девијантност не јавља сама, већ настаје тек онда када је појединац, који је прекршио одређена друштвом детерминисана правила, етикетиран као аутсајдер, који се потом доживљава као „особа посебне врсте, као неко коме сене може веровати да ће живети у складу са правилима са којима се група сагласила.“ (Бекер у Спасић, 1998:75)

Што се самих правила тиче, Бекер разликује две врсте правила: она која се формално преводе у закон и за чије је спровођење задужена полиција и она која спадају у неформалне договоре, односно она која представљају било традицију или неки новији договор, за које не следе формалне санкције. Наиме, и једна и друга правила могу престати да се спроводе, али и након тога поново ући у употребу, међутим, док год не постоји нека врста санкције за њихово кршење она нису од значаја за даљу анализу.

Постојало је више покушаја прецизног дефинисања аутсајдера, а оно које је Бекер доживаљавао као најближе свом становишту био је онај који је одређивао девијантност као пропуст да се поштују друштвена правила. Проблем који се, међутим, јавио у вези са оваквим одређењем је чињеница да појединац може припадати већем броју група које могу имати различита правила и самим тим при одступању од једне врсте правила, појединац се може директно повиновати правилиме друге врсте, односно друге групе.

Суштина Бекерове теорије етикетирања састоји се у томе да је друштво то које ствара девијантност, али не на начин који смо видели у функционализму, стварајући такву друштвену атмосферу да својим притиском гурне појединца у девијантност, већ самом својом реакцијом на поступке оног који крши правила. Дакле, „девијантност није својство чина који неко изврши, него последица чињенице да околина примењује правила и санкције на „прекршиоца“. Девијант је онај којем је та етикета успешно приписана; девијантно понашање је оно понашање које људи као такво етикетирају.“ (Бекер у Спасић, 1998:80)

Међутим, погрешно би било претпоставити да су они који су девијанти хомогена маса, јер нити су сви преступници етикетирани (постоје они за чије се прекршаје не зна и који, самим тим, нису доживели осуду од стране друштва), нити су сви који су етикетирани починили злочин за који јесу доживели осуду.

Што се тиче питања да ли је одређени чин девијантан или не, одговор увелико зависи од тога како друштво на њега реагује. „Сама чињеница да је неко прекршио правило не значи да ће други реаговати као да се то догодило. (и обратно, сама чињеница да неко није повредио правило не значи да у неким околностима неће бити третиран као да јесте.)“ (Бекер у Спасић, 1998:82)

Чак и када постоји реакција на прекршај правила, интезитет те реакције може варирати у зависности од неколико чинилаца. У зависности од тога да ли се у том тренутку одређеном девијантном чину поклања више пажње него обично или у поређењу са другим чиновима, одређено преступничко понашање може наићи на већу осуду него обично ако је такво понашање тренутно објекат велике пажње од стране, на пример, медија. Степен у коме ће се неки поступак третирати као девијантно зависи и од тога „ко га извршава и коме је нанета штета“ (Бекер у Спасић, 1998:83). Односно, према Бекеру, постоји извесна тенденција да се правила примењују у већој мери и конзистентније на припаднике одређених група, али и да се одређена правила „спроводе само када оставе последице“.

Остаје отворено питање ко заправо ствара та правила којима су остали дужни да се повинују. Према Бекеру „друштвена правила су творевине специфичних друштвених група. Модерна друштва нису просте организације у којима влада општа сагласност у погледу тога која правила важе и како их треба применити у спечифичним ситуацијама. Та су друштва, напротив, изразито издиференцирана по линијама друштвених класа, етницитета, занимања и културе.“ (Бекер у Спасић, 1998:84)

Наиме, разликују се два типа случаја у наметњу правила. Први случај је онај у коме чланови једне, одређене групе спроводе и намећу правила у оквиру своје групе. У другом случају, чланови неких других група сматрају важним за своју добробит да припадници неке друге групе поштују одређена правила.

Међутим, јавља се ситуација и када припадници једне групе покушавају да наметну своја правила другима и тада се поставља питање „ко заправо, може присилити друге да прихвате његова правила и, ако у томе успе, чиме се тај успех може објаснити“ (Бекер у Спасић, 1998:86)

Иако многи покушавају да наметну своја правила другима и у томе имају већег или мањег успеха, суштина је да „разлике у способности да се правила стварају и примењују на друге у суштини представљају разлике у моћи (законској или ванзаконској). Оне групе којима друштвени положај обезбеђује средства и моћ имају највећу способност да спроведу своја правила. Старосне, полне, етничке и класне разлике повезане су са разликама у моћи, и управо тиме се објашњава неједнака способност различитих група да стварају правила за друге.“ (Бекер у Спасић, 1998:86)

Дакле, Бекерово становиште и теорија етикетирања објашњавају појаву девијантности на начин који подразумева разумевање процеса који се одвија између аутсајдера (који може бити онај који крши правила за околину или околина за оног који крши правила) и оних који га етикетирају, осуђују, било формално или неформално, тиме гушећи његов идентитет, јер његово примарно одређење постаје девијантни чин. Сам девијантни чин не постоји као такав, већ настаје у поменутом процесу осуде и зависи од тога на који начин се тај процес одвија и који чиниоци се узимају у обзир.

Марксистичко становиште

Користећи појмове из марксистичке доктрине, социолози који припадају овом правцу објашњавају девијантност у контексту капиталистичког друштва.

Из марксистичке перспективе девијантност не представља ништа друго до још једног алата владајуће класе, која поседује средства за производњу, за подређивање радничке класе својој вољи. „Као инструмент владајуће класе, држава доноси законе који подупиру интересе владајуће класе, одржавају њезину моћ те присиљавају и контролирају подређену класу. Закони нису израз вриједносног консензуса већ одраз идеологије владајуће класе“ (Хараламбос, 2002:381). Наиме, овде се не говори о заједничким вредностима, циљевима, правилима која су одраз вредности читавог друштва, већ о законима које доноси држава да би заштитила интересе владајуће класе, да би потлачена класа остала у том положају и да би се максимално умањиле могућности за било какве промене које би владајућу класу довеле у неповољан положај.

Иако је злочин раширен у свим друштвеним слојевима, за разлику од капиталистичког или буржоазијског злочина, злочин потлачене класе је неизбежан, због положаја у коме се потлачена класа налази, а у који ју је довела владајућа класа: „читав његов положај (радника) и околина уливају му јаке склоности према неморалу. Он је сиромашан, живот за њега нема никакве дражи, лишен је готово свих уживања, казне закона нису за њега више ништа страшно-па зашто онда да се женира у својим пожудама, зашто да оставља богаташу да ужива у својем богатству, уместо да од њега узме нешто и он сам?..... А ако је сиромаштина пролетера тако велика да не може да задовољи ни најнужније животне потребе, да је остао бедан и без хлеба, онда је подстрек на непоштовање читавог друштвеног уређења још већи.“ (Енгелс,1977:109)

Наиме, капитализам као такав изазива појаву злочина и девијантности самим својим устројством и то из следећих разлога:

1. У капиталистичком друштву друштвени односи, уверења и вредности почивају на економској основи, акумулација богатства као и профит по сваку цену представљају нужност.
2. Појединцу главна мотивација постаје сопствени економски интерес, а не дужност према јавности.
3. Подстиче се сопствена добит, уместо колективне.
4. С обзиром да почива на конкуренцији, у капитализму се губи из вида опште добро, сарадња, а подстиче се индивидуално постигнуће без обзира на последице. Стога, овакав конкурентни систем повлачи са собом агресију, велику фрустрацију за оног ко не досигне циљ, као и непријатељство: „свако живи и бори се сам за себе против свих других, а да ли ће он свима другима, који су његови отворени непријатељи, нанети штете или не, то зависи само од егоистичког прорачуна о томе шта је за њега најпробитачније.“ (Енгелс, 1977:123)

Из овакво структруираног друштва произилази да је злочин рационалан, јер правила престају да буду важна, ако је циљ постане примаран, а човек човеку вук.

Не само да се сматра да је потлачена класа својим тешким положајем натерана на криминално понашање, већ и постоји становиште да су корпорацијски злочини много тежи и озбиљнији од такозваних „уличних злочина“. Међутим, починиоци корпорацијских злочина су углавном утицајни људи,који поседују велику економску, некад и политичку моћ и тако успевају да избегну санкције за своје поступке. Оваква селективна примена закона има за функцију да заштити владајућу класу, као и да се радничка класа прикаже као она у којој је злочин заступљен и тиме да се скрене пажња са злочина владајуће класе, као и са њиховог тлачења подређене класе. Даље, криминаци служе као жртвени јарци према којима се усмерава агресија и фрустрација и тиме подели подређену класу.

За марксисте, целокупан појам девијантности и девијантног понашања, као и све санкције које следе за такве акте нису ништа друго до инструмент владајуће класе за сопствено самоодржање и експлоатацију припадника подређених класа.

Феминистичко становиште

Девијантност и криминалитет је домен којим доминира мушкарац, због разнорарних стереотипних представа о „женском“ принципу и „женствености“ који имају двојаке последице.

Са једне стране, имамо „каваљерско опхођење“ према женама преступницима и склоност да се поверује у њихову незаштићеност и безпомоћност и стога да им се изричу блаже казне, због претпоставке о њиховој слабијој склоности према насиљу. Ово, наравно, важи за оне злочине за које се претпоставља да нису „типично женски“ .

Са друге стране, имамо оштро реаговање на одступање од такозваних норми „женскости“, и чак се само то одступање, а не сам чин прекршаја, сматра за девијантно понашање. Ако се код жена дефинитвно установи насилно или агресивно понашање, оно се сматра за много више од преступа, већ се узима и као показатељ унутарње нестабилности и диспозиција које се узимају као психички проблеми.

Што се тиче случајева у којима су жене жртве, као што су обично насиље у породици, силовање, сексуално узнемиравање, и дан данас овакви чинови се тешко доказују на суду, а још теже жене долазе на одлуку да пријаве овакве преступе. Осећај одговорности се пребацује на њих уместо на починитеља, како целим поступком испитивања, тако и већ утврђеним нормама како жена треба да се понаша, изгледа или облачи да би „спречила“ напад. Понекад се, у очима јавности или јавних органа, чак и сама жртва схвата као кривац, под тврдњом да је „сама изазвала“ оно што јој се десило.

Закључна реч

Одређивање граница здравог и болесног, нормалног и девијантног је, као што смо видели један врло сложен проблем. С обзиром на културну условљеност, промене које је доживљавао кроз историју, друштвене групе које га одређују и мотиве те групе за његово одређивање, појам девијантности увелико варира и, чак кад бисмо закључили да је нормално ствар друштвеног консензуса у одређеном историјском контексту и даље остаје проблем појединачног схватања нормалности које је условљено многим чиниоцима. У овом раду покушали смо да прикажемо девијантност, њене узроке, улоге и схватања кроз перспективе различитих социолошких праваца. Иако доста разрађиван, овај појам ће се сигурно допуњавати и мењати, и мала је вероватноћа да ћемо икад са апсолутном прецизношћу и без изузетака моћи да повучемо јасну црту између нормалног и девијантног.

ЛИТЕРАТУРА

1. Диркем, Е, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, Савремена школа, 1963, Београд, 55-76

2. Мертон, А, Аномија и друштвена структура у Кувачић, И, Функционализам у социологији, Напријед, 1990, Загреб, 327-337

3. Бекер, Х, Девијантност и девијанти, у Спасић, И, Интерпретативна социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998, Београд, 74-86

4. Халарамбос, М, Социологија - теме и перспективе, Глобал Маркетинг, 2002, Загреб, 348-361; 372-385

5. Гиденс, Е, Социологија, Економски факултет, 2003, Београд, 210-226