ДА ЛИ ЈЕ ТО БАШ ТАКО?

ПРИМЕНА КРИТЕРИЈУМА НАУЧНОГ ЗНАЊА ДЕЈАНА ТОДОРОВИЋА НА „ВАСПИТАЊЕ И СОЦИОЛОГИЈУ“ ЕМИЛА ДИРКЕМА

други семинарски рад

Анђела Шошкић , ПС100043

предмет: Теорије и методе истраживања друштва

предавач: др Вера Вратуша-Жуњић

Филозофски факултет Универзитета у Београду

школска 2010/2011. година

УВОД

Још на самим почецима интересовања за природу нашег окружења и нас самих можемо уочити један од основних проблема који заокупљају оне који су кренули у потрагу за знањем – можемо ли се и колико поуздати у наше сазнање? Како доћи до поузданих података? На основу чега имамо право нешто да тврдимо? Проблем веродостојности сазнања актуелан је и данас, и од великог је значаја, нарочито у друштвеним наукама, у којима не само што је проблем доћи до података од поверења, већ са доношењем закључака морамо бити посебно опрезни јер се односе на нас саме.

Испитујући веродостојност и границе нашег сазнања, филозофи и научници су кроз историју предлагали различите поступке који би требало да нас доведу до што исправнијих закључака. Сетимо се Бекона и његових таблица индукције, или Декартовог логичког приступа, који се данас узимају за почетак модерне науке и основу научног метода. Данас постоје читаве области у науци, као што су методологија или статистика, којима је задатак да омогуће извлачење што исправнијих закључака из података којима се располаже.

Упркос томе што нам методологија, логика или статистика указују на значај правилног закључивања, још увек је много научних истраживања и теорија, нарочито у друштвеним наукама, које се на њима не заснивају, или се заснивају само делимично. Занимљиво је питање: због чега је тако? Одговор на ово питање захтевао би дубљу анализу, али можемо понудити неколико могућих узрока.

Да ли је ствар у навици да неке ствари узимамо здраво за готово? Научник је, ипак, само човек, а јако је тешко ослободити се неких уверења која су у нама чврсто укорењена. Сократ је својевремено морао расправљати о правилима исправног мишљења која нама данас изгледају сасвим интуитивна, пошто смо уз њих порасли. Исто тако, данас сигурно има много заблуда у које беспоговорно верујемо и не узимамо их у разматрање, и које ће тек доцније време разбити, а наши ће се потомци вероватно чудити томе како смо уопште могли у њих веровати.

Утиче ли на развијеност нашег знања степен развијености методологије у тој области? Психологија је занимљив пример: у њој имамо различиту разрађеност методолошких поступака у различитим областима, која одговара развијености тих области. Исто тако, комплексност појава утиче на напредак области која се њима бави. Што је појава сложенија и мање доступна истраживачу, теже је испитати је. То је један од узрока веће развијености, на пример, физике или хемије од, рецимо, социологије. А у областима у којима је теже закључивање, већи је простор за спекулације (а исто тако и злоупотребу).

Размишљање о овим проблемима, који се готово свакодневно намећу, навело ме је да обратим пажњу на анализе друштвених појава са којима сам се сусретала на курсу Теорије и методе истраживања друштва. Будући да сам тек студент прве године, и то на одељењу за психологију, моје знање из социологије није довољно темељно да бих могла да у свом семинарском раду сагледам овај проблем из једне шире перспективе. Стога сам одлучила да проблем који ме интересује илуструјем на једном конкретном примеру, и истовремено повежем знања из различитих области. Овај семинарски је, дакле, један мали оглед, покушај примене знања стеченог на курсу Методологије психолошких истраживања на „Васпитање и социологију“ Емила Диркема, једног од мислилаца најзаслужнијих за методолошки напредак социологије.

КРИТЕРИЈУМИ НАУЧНОГ ЗНАЊА

Како утврдити колико су научно засноване чињенице које неко изнесе? Од помоћи нам је свакако да погледамо критике тог дела, и упознамо се са потврдама и пропустима на које су указали други које је интересовао овај проблем. Међутим, шта ако сами желимо да испитамо тврдње које се пред нас износе? То је питање од кључног значаја, не само за науку, већ и за наш свакодневни живот. Како да знамо коме да верујемо, нарочито када је пред нама низ различитих, врло често противречних исказа? Шта је то, заправо, научно знање? Дејан Тодоровић у уводном делу „Методологије психолошких истраживања“ предлаже десет особина научног знања ( Тодоровић, 2008, стр. 13 ) по којима би се могло разликовати од здраворазумског, „свакодневног“ знања, које стичемо свакодневним запажањем и закључивањем. Ове се особине Тодоровић дели у две групе:

1) оне које се односе на начин утврђивања чињеница

- ова група обухвата емпиричност, темељност, објективност, систематичност и контролисаност

2) оне које се односе на на начин изражавања и закључивање о тим чињеницама

- обухвата прецизност, рационалност, критичност, обрађеност и јавност

Неке од ових особина односе се на науку уопште, неке на само извођење истраживања, а неке на правилан начин размишљања и закључивања уопште.

ЕМПИРИЧНОСТ И ТЕМЕЉНОСТ

Под емпиричношћу Тодоровић подразумева заснованост на чињеницама. То значи да, ако желимо исправне закључке, не смемо их изводити ослањајући се на интуицију, предубеђења, непроверене информације. Морамо користити проверене и што поузданије податке.

Темељност се односи на вишеструку проверу. Овим критеријумом научно се знање разликује од здраворазумског тиме што се не изводи из појединачних, ангедотских, запажања и ограниченог броја случајева, већ се трудимо да имамо што већи број случајева из којих изводимо закључке и који ће потврдити наша уверења.

У свом делу Диркем износи многа интересантна запажања. Навешћемо три примера:

· „мисао може да се развија само ако се одвоји од деловања, ако се окрене себи самој...“ (Диркем, 1981, стр. 34)

· „Оно [васпитање] треба да најбржим путем егоистичном и асоцијалном бићу, које се управо родило, дода једно друго биће, које је способно да води морални и друштвени живот.“ (Диркем, 1981, стр. 43)

· „Истина, сматрало се да дете каткад наслеђује веома јаку тежњу ка једном одређеном чину, као што је самоубиство, злочин, криумчарење, итд. Али, ове тврдње никако нису у сагласности са чињеницама.“ (Диркем, 1981, стр. 52)

Ову су само неки од примера личних запажања која, ма колико могла неком деловати логично, управо крше наше критеријуме. Зашто би мисао морала да буде одвојена од делања? Можда је то и тачно, али не бисмо смели да тврдимо да је Диркем у овом случају у праву док то не утврдимо емпиријски. Затим, произвољној подели човека на друштвено и индивидуално биће би се могло штошта приговорити. Рецимо, с а каквим се основом овде тврди да је човек по својој природи асоцијално биће? Зар нам, на пример, Адлер не говори управо супротно? Трећи пример је посебно интересантан. Сам Диркем овде управо наглашава да тврдње треба потковати чињеницама. Међутим, он затим не наводи ниједну чињеницу која би ишла у прилог његовом тврђењу.

Диркемова размишљања су без сумње дубока, мудра, оригинална, и умеју да одушеве, али је проблем што су она управо то – само размишљања о датом проблему. Уместо истраживања која би потврдила његове тврдње, он наводи појединачне примере, своје закључке заснива на личним запажањима, а не на научно потврђеним чињеницама, што у основи није добро и крши принципе емпиричности и темељности. Онда и није чудно што ће се појавити други социолози, који ће запазити неке друге примере и обратити пажњу на други део друштвене стварности и на основу њих критиковати његов рад. Неко трећи ће онда приметити нешто треће и препирка се на тај начин може наставити у недоглед.

ОБЈЕКТИВНОСТ

Објективност се у овом случају односи на непристрасност и на интелектуално поштење. То значи да чињеницама не смемо намерно приступати селективно, узимајући у обзир само оне које одговарају нашој теорији или предубеђењима. Кршење овог принципа огледа се у чувеној реченици: „Тим горе по чињенице!“ којом се Хегел суочио са противдоказима његовој тврдњи о постојању седам планета у Сунчевом систему.

Диркем док излаже своје идеје константно износи и твдрње оних који имају другачија убеђења, уз своје противаргументе, и тиме нам оставља простор да размислимо и о другој могућности.

СИСТЕМАТИЧНОСТ

Систематичност је планска припрема. Систематична припрема значи да су сви детаљи истраживања унапред познати и добро испланирани, јер свака импровизација угрожава следећи принцип, контролисаност, и носи ризик грешке. Ово је критеријум који се односи на извођење научних истраживања, и стога га овде нећу узети у обзир.

КОНТРОЛИСАНОСТ

Контролисаност је још један услов који се односи на истраживања и из истог разлога ћемо га прескочити. Она подразумева контролисаност услова истраживања и претпоставља да се води рачуна о могућим утицајима на појаве које се посматрају (конфундирајућим варијаблама).

ПРЕЦИЗНОСТ

Прецизност нам говори о јасноћи изражавања. Тодоровић наводи три ствари које морају бити прецизно и јасно одређене :

а) појмови

б) теорије

в) резултати истраживања

Појмови којима се неко ко жели да свој исказ назове научно заснованим користи морају бити тачно и прецизно дефинисани, како не би дошло до неспоразума. Проблем који настаје из различитог схватања различитих појмова управо се може илустровати у овом раду. Размишљајући о домету васпитања и биолошкој основи понашања, Диркем критикује наглашавање нагона. При томе, он каже: „Нагон је систем одређених покрета, увек истих, који, ако су једном покренути осећањем, аутоматски повлаче једни друге док не доспеју до свог природног краја, а да мисао није нигде посредовала.“ (Диркем, 1981, стр. 52) Ово уопште није значење нагона које се обично узима, чак много више личи на значење појма „рефлекс“ и због тога ће и настати неспоразум, који му омогућава да критикује улогу нагона у понашању човека.

Прецизност код теорија значи да су оне тако дефинисане да је јасно шта из њих произилази, и да се могу лако проверити. Карл Попер, један од најутицајнијих филозофа науке, говорио је о томе да теорија мора да буде проверљива, и по том основу жестоко критикује психоанализу и марксизам. Да бисмо могли проверити неку претпоставку, она мора бити таква да је јасно које су њене последице у стварности. Рецимо, Диркем тврди да антагонизам између појединца и друштва не постоји (Диркем, 1981, стр. 47), већ је напротив овај однос складан и неопходан. Међутим, Фројд, чија се теорија личности заснива на супротном тврђењу, ствар би видео другачије. Ова би се дилема могла разрешити тек када би тај „сукоб“ добио неко своје конкретно значење, чије би се (не)постојање могло утврдити. Постојање оваквих, нејасних тврђења, један је од значајних проблема у социологији, али и другим наукама, нарочито друштвеним, уопште.

Коначно, резултати се опет односе на неко конкретно истраживање. Они морају бити прецизно исказани, а један од начина на које је то могуће остварити је да буду изражени математички.

РАЦИОНАЛНОСТ

Рационалност подразумева логичност и доследност. У свакодневници, али, на жалост и у науци, се често сусрећемо са ставовима који су противречни, или логички неисправни. Тодоровић наводи пример пословица које често умеју бити у међусобној супротности, и могло би се, ако се овај принцип не испоштује, тврдити да су увек у праву („Свака птица своме јату лети“ и „Супротности се привлаче“).

Оно што је приметно кроз читаву књигу, је да Диркем пажљиво образлаже своје тврдње. За готово сваки став који изнесе, он објашњава како је до њега дошао и зашто би морало бити тако. Међутим, намећу се примедбе неким тврдњама. Ево, опет, примера:

· „Али, у почетку, док је друштвена организација веома једноставна, не много разноврсна и променљива, довољна је слепа традиција, као и нагон у животиње. У том тренутку мисао и слободно расуђивање су непотребни и чак опасни, јер само могу да угрозе традицију. Због тога су забрањени.“ (Диркем, стр. 44)

Ако бисмо прихватили овакав закључак, довео би нас до тога да постоје окружења у којима је слободна мисао непотребна, и да такво друштво напредује без слободне мисли?! Слична се критика упућује Диркему за његово виђење криминала, по коме он, дефинисан онако како га Диркем види, не представља негативан, већ, напротив, позитиван чинилац. (Милић, 1978, стр. 117)

Или, на пример, он сматра да васпитање није исто за све. Оно се разликује од друштва до друштва и увек је такво да је са њим усклађено. Међутим, он се оштро противи и идеји да је васпитање различито за све, индивидуално, и сматра да је оно свакако друштвена ствар, а појединац који васпитава нема могућност да знатно одступа од правила окружења. Поставља се питање: где су онда те границе? Ако је васпитање колективно, а не индивидуално, а није универзално, ко је онда носилац васпитања? Чини се да Диркем ту улогу даје народу: „Нема ниједног народа код кога не постоји известан број идеја, осећања и поступака које васпитање мора да усади свој деци без разлике, без обзира на то којој друштвеној категорији она припадају. Чак се обично то заједничко васпитање сматра правим васпитањем. Чини се да једино оно потпуно заслужује да се назове тим именом.“ (Диркем, 1981, стр. 80) Зашто бисмо ову улогу дали баш народу? Свакако да постоје неке сличности у начину васпитавања потомака припадника истог народа и у различитим срединама, али они који живе у, на пример, једној држави, прилагођени су тој средини и васпитавају своју децу на доста другачији начин од својих сународника на неком другом месту. Или, шта је са старим Грцима? Њихово се васпитање доста разликовало у појединим полисима, а не можемо рећи да су то све били различити народи.

КРИТИЧНОСТ

Критичност је особина целе науке као такве. Стално преиспитивање је оно што треба да чини главну разлику између науке и догматских система, каква је религија. Могућност да сумњамо, да оповргавамо новим доказима, да доводимо у питање је то што нам омогућава да се ослободимо заблуда и напредујемо на путу ка истини.

Диркем је велики допринос науци дао скрећући пажњу на методолошке проблеме у социологији. Управо он је инсистирао на важности примене већине ових принципа у тој науци. То не би било могуће да је он био спречен да буде незадовољан постојећим стањем, да му је било забрањено да укаже на могућа побољшања.

Да је социологија догма, ја бих била проглашена за јеретика и овај мој покушај да упознам начин размишљања једног великог научника био би светогрђе.

ОБРАЂЕНОСТ

Обрађеност је још један од критеријума које треба да имамо у виду када размишљамо о вредности конкретног истраживања. Занимаће нас резултати до којих је истраживач чији нас рад интересује, али и то како је до њих дошао. Није свеједно како је неко дошао до података којима располаже и да ли су они, правилно статистички обрађени и интерпретирани. Сам је Диркем изузетно ценио статистику, верујући у њену моћ да брисањем индивидуалних разлика из гомиле појединачних, поузданих, података, изгради лице целине (Милић, 1978, стр. 122).

ЈАВНОСТ

„Резултати неког истраживања постају у правом смислу део науке тек када буду јавно (усмено или писмено) приказани и на тај начин постану доступни члановима научне заједнице,“ (Тодоровић, 2008, стр. 16) пише Тодоровић. И заиста, ми можемо направити најзанимљивије истраживање, поставити теорију која би могла да промени читаво гледање на неки проблем, можемо открити лек против до тада смртоносне болести, али ако ми своје знање не поделимо ни са ким, оно ће умрети заједно са нама и за човечанство и науку биће изгубљено. „Васпитање и социологија“ је дело објављено и доступно не само научној заједници, већ и свима нама осталима који желимо о том проблему нешто да прочитамо.

ЗАКЉУЧАК

Емил Диркем је без сумње међу најзаслужнијима за напредак социологије, и кад је методологија у питању, и уопште гледано. Његова непоколебљива вера у чињенице и труд да се ова наука што више приближи егзактним наукама оставили су велики утицај на потоње социологе. Међутим, пут до успеха је дугачак и треба учинити још много тога до остварења циља, а овај пример то илуструје.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

Диркем, Емил (1981) – Васпитање и социологија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Милић, Војин (1978) - Социолошки метод, Београд: Нолит

Тодоровић, Дејан (2008) – Методологија психолошких истраживања, Београд: Центар за примењену психологију