 | Religija |
|
Uvek bila, i uvek ostala socna tema za socioloska istrazivanja, njen uticaj u drustvu, i sam njen konzervativizam. |
 | Одговор: Religija |
|
Да ли искључујете могућност да религија буде ослободилачка као код латино америчких присталица теологије ослобођења? |
 | Re: Одговор: Religija |
|
Не слажем се са првим становиштем да је религија конзервативна, већ да је мишљење о религији као таквој конзервативно и прилично уско. Сматрам да је такво становиште оправдано када је можда у питању хришћанство јер располаже Библијом која поседује извесна правила, догме које постављају извесна ограничења у људском деловању. Али погледајмо будизам насупрот томе, таоизам... Где је конзерватизам, где су ограничења у овој религији? У суштини, верујем да је конзерватизам ствар религије, њеног концепта, али притом и нешто зависно од самог верника. И такође, сматрам да не треба искључивати потенцијалну ослободилачку улогу религије у оквиру теологије ослобођења, коју је навела професорка... Мислим да је јако битно ту обратити пажњу на људе, али не увек као на колектив, већ на њихове личности у смислу колико религија њима пружа на духовном плану! Уколико некоме религије пружа мир, утеху, па чак некада и на лажан начин, мислим да није увек оправдано заузети марксистичко становиште и захтевати одрицање свега тога. |
| Одговор: Re: Одговор: Religija |
|
Садржај дискусије на овом форуму демонстрира постојање различитих тумачења, објашњења и мишљења о религији, њеном пореклу и улози у друштвеном животу појединаца и друштвених група и подстиче на потрагу за одговорима на питања којa покреће. Не "располажу" ли и будизам и таоизам "извесним правилима" која својим вредносним садржајем прескриптивно усмеравају људско делање у свим сферама узајамног одношења, па у том смислу и "постављају извесна ограничења" односно различито вреднују и препоручују поједине облике и садржаје деловања, са различитим практичним импликацијама за конзервирање, реформисање или коренито преображавање затечених друштвених односа? Нису ли појединачни људи увек истовремено и припадници разних колективитета са одређеним положајем и улогом у друштвеној подели рада који битно утичу на њихово доживљено искуство сваке друштвене институције укључујући и религију? Да ли је оправдано приписати "марксистичком становишту" захтев за одрицањем од духовног доприноса религије осећању смирености и утехе, када узмемо у обзир чињеницу да је сам Маркс врло јасно дефинисао религију као истовремено израз истинске беде али и протест против стварне беде, "душа света без срца и дух бездушних околности"? Није ли порука оваквог одређења религије као имагинарног остварења људскости у околностима које онемогућују стварни развој људских способности, позив на истовремено мењање околности и нас самих кроз делатност самоостваривања људскости, а не на одрицање од религиозног израза нељудских околности? Остаје отворено питање није ли стални извор потребе за религиозном утехом чињеница коначности људске егзистенције коју у догледно време неће изменити ни евентуално остваривање околности подобнијих за слободан развој људскости. |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Religija |
|
Да, имате право да и источњачке религије поседују извесна правила. Нпр. познато ми је да будизам „пропагира“ пет рецепата живљења. И да, онда одиста имају улогу извесног усмеравања понашања, људског делања... Али лично сматрам да се та правила ипак разликују од оних које нпр. срећемо у хришћанству. Та разлика се може наслутити већ у називима – десет заповести насупрот пет рецепата живљења. У хришћанству имамо „Не убиј!“, док у будизму имамо „Не убити или повредити ниједно живо биће“. На неки начин, чини ми се да у другом случају имамо извесне упутнице, савете, усмерење док у првом случају, у самом концепту заповести наилазимо на ту обавезност понашања, неопходност. Такође, у будизму имамо нпр. и неговање ума, и имамо доста шире оквире, где је битна индивидуалност, где се опет даје нешто већа слобода у постизању вишег нивоа духовности него што је то случај у хришћанству где смо усмерени не на неговање свога ума већ на неговање вере која је вођена Христом. Тако да, лично, не видим јака ограничења у источњачким религијама, не видим тако догматична становишта и тако висок ступањ конзерватизма.
Да, припадност одређеном колективу свакако може имати утицај на доживљај религије. То смо имали и код Вебера. Јасно је да ће они слојеви који се налазе у незавиднијем положају имати већу потребу за религијом, за мишљу о избављењу, спаситељу... Ја нисам тврдила да је ово потребно занемарити, већ да некада треба имати у првом плану једну индивидуу, шта за њу религија представља, јер можда за неку особу религија не мора бити само израз неке потребе, начина компензације.
Такође, када је у питању марксистичко становиште, ја не сматрам да је оно потпуно атеистичко, да захтева одрицање од духовног доприноса религије, не, већ да не смемо мислити да је тај лажни облик свести, та илузорна срећа нешто искључиво лоше. Ту првенствено мислим на то да морамо бити свесни чињенице да природно нисмо сви једнаки, исти. Ми се рађамо са различитим способностима, стога сматрам да је јако битно узети у обзир и оне особе које нису способне да достигну идеал коме тежи Маркс, јер нису религија и остале друштвене творевине све што одређује једну личност, већ ту постоји низ психолошких фактора који могу отежати покушај мењања околности и нас самих, па чак га и некада у потпуности онемогућити.
|