ТИМИД: Teorije i metodologije velikih klasika

Методологија нам омогуцава да упознамо науку са њене делатне стране, којим се то средствима користе науцници у стицању нових сазнања и да се схвати логика која повезује у мисаону целину најразноврсније поступке науцне делатности . Најпре бих запоцела излагањем теорије и метода Емила Диркема.

Емил Диркем

Диркем је попут Конта сматрао да се социолози требају ограницити на проуцавање друствених цињеница. О томе сведоци и цувена реценица да друствене цињенице треба проуцавати као ствари, односно да социологија треба на исти нацин да проуцава појаве као сто и природне науке проуцавају догадјаје и појаве у природном свету. Медјутим Диркем није сматрао да друствене цињенице цине само оне појаве које је могуце објективно мерити и опазати, нпр. системе веровања и обицаја није могуце непосредно мерити јер се налазе у људској свести. С тим сто је Диркем сматрао да друствене цињенице постоје изван, изнад индивидуалне свести. Оне се не могу мењати и бирати посвојој вољи,нпр. обицаји неке професије су спољни сваком појединцу и ограницавају га. За Диркема друство није само скуп појединаца који га сацињевају и делују у смислу неке сопствене психологије или стања ума.Колективна веровања, вредности и закони имају властито постојање.Друствене цињенице, наводе људе да се понасају на посебан нацин.Диркем је средство за издвајање друствених појава из појединацних облика њиховог испољавања видео у статистици. Управо статистицке правилности су му призиле најбољи доказ да неке од појава које су наизглед сасвим индивидуалне, склапање бракова или самоубиство, управо представљају нека колективна стања. Затим би требало споменути принудни карактер друствених цињеница,које, уколико је појединац у потпуности усвојио садрзаје друствене свести,из његове перспективе не изгледају принудно,али Диркем казе да то је илузија,и да је једина разлика јесте сто та принуда долази изнутра. Треци аспект Диркемове методологије јесу корелације. Корелације су тенденције да се неке ствари налазе заједно,и говоре о јацини односа медју њима. Нпр. корелација измедју протестантске религије и самоубиства. Затим следи потрага за каузалним везама. Врло је вероватно да измедју две или висе појава медју којима постоји корелација једна узрокује настанак друге. Медјутим долази до проблема сумњиве корелације(тј.да се неке ствари налазе заједно али да нису непосредно повезане)те ствара технику мултиваријантне анализе која омогуцава изоловање посебне независне варијабе од зависних нпр. протестантизам је у корелацији са самоубиством али национализам није, то је истразено тако сто су се поредила стопе самоубиства у низу земаља. Код Диркема је откривање узроцних односа основно код објасњења друствених појава. Медјутим он не сматра да тиме сто смо открили узрок неке појаве, је објасњење у потпуности заврсено вец сматра да је неопходно открити и улогу односно функцију коју дата појава има у друству. Друствена функција одредјене појаве произилази из објективног односа ње и друства као целине, а која је то функција зависи опет од тога коју друствену потребу задовољава. Мозе се реци да је основна методолоска тековина Диркема управо цврста веза измедју узроцног и функционалног објасњења.

Карл Маркс

Карл Маркса је карактеристицно истицање историјске перспективе за разумевање друства,истразивање процеса стварања цовецанства али и његовог стварања од стране друствене стварности. Наиме, Маркс је сматрао људе истовремено и производом и произвидјацима друства. Са једне стране види историју као људско самостварање, а са друге да су људи производ друства, они су обликовани друственим односима и системима мисљења које стварају. Сукоби медју класама слузе као мотив за даљи историјски развој. Марксово схватање историје се заснива на идеји дијалектике. Дијелектика као Маркса ознацава не само опсту теоријску филозофију вец и метод,методологију. Марксово схатање је прозето материјалистицким схватањем света,односно да нису идеје и вредности те које су извор друствене промене, вец извор друствене промене види у економским факторима. Стварноси не прилази на нацин пасивног мисоног разматрања вец је посматра као праксу, људску делатност.На тај нацин одбације мисљење о стварности ''по себи'' и оставља слободан простор својој дијалектици. На основама програсивног историјаског кретања, а посебно револуционарне људске праксе Марксова дијелактика постаје критицка и револуцонарна у својој сустини јер у позитивно разумевање постојецег стање уједно уноси и разумевање њене негације односно нузне пропасти. Оно сто је вазно јесте да дијалектика се не уноси споља у истразивани материјал вец се мора пронаци у унутар њега као његова зива природа,и то не предмета ''по себи'' вец онаквог каквог га знамо кроз историју. У средисту Марксове дијелектике налази се појам конкретног тоталитета.Дијалектика је тако примарно метода мисаоног репродуковања конкретног друствено-истиријског тоталитета. Маркс је сматрао да се најпре мора у потпуности овладати материјом истразивања, разлицитим облицима развитка,и пронаци унутрасња веза измедју њих а тек се онда мозе стварно излозити кретање.

Макс Вебер

Становисте Макса Вебера је изградјено на супротностима измедју карајњег историцизма и схватања да су теоријски системи у друственим наукама не само могуцни вец и неопходни. У Веберовој замисли методологије друствених наука посебно социологије моземо издвојити цетири проблема: 1.) схватање нацела избора предмета истразивања 2.)однос науке и културних вредности 3.) нацин објасњења појава 4.) појмовна структура идеалних типова. Најпре би тебало реци да Вебер није сматрао да постоји неки критеријум по којем би се науцник определио за неки предмет истразивања. У стварности постоји безброј појава и једини нацин да се одреди ста је знацајно и интересантно јесте поци од неких вредности. Управо Вебер сматра да је однос неке појаве према вредностима у основи избора предмета истразивања. Такодје сматра да је не само да избор предмета вец и његово теоријско утемељивање одредјено културним садрзајима, па тако нпр. уколико су културна нацела у једном друству подизање материјалног благостања и истразивања це бити свесно или несвесно у складу са тим вредностима. Вебер као најистакнутији представник социологије разумевања прави разлику измедју науцног објасњења које изводи појединацне појаве из неких опстих теоријских система док присталице разумевања сматрају да опсти теоријски системи немају неку вецу улогу у објасњавању друствених и културних појава вец да се те појаве могу расветлити само откривањем смисла и знацења садрзаним у њима и њиховом повезаносцу са неким сирим културно- историјским целинама. Вебер је дефинисао социологију као студију друствене акције.Он је мислио да објасњавање друствене акције трази откривање знацења и мотива који лезе иза људског понасања. Социолози треба да интерпретирају смисао који сами актери дају својим делима.Разумевање је могуце остварити путем верстехен(разумевања) односно замисљањем самог себе у полозају особе ције се понасања зели разумети. Појам иделних типова има улогу објасњења друствених појава.Идеални типови јесу метод који омогуцава корисцење разумевања као науцног метода и његово повезивање са објасњењем. Идеални тип показује како би неко понасање или неки друствени облик изгледао да његов смисао додје у потпуности до изразаја. Ови идеализовани, цисти облици,друствених појава представљају стандард помоцу кога моземо видети колико и у ком правцу иде одступање позматране појаве. Вебер друство схвата на изразито номиналистицки нацин,као резултат деловања појединаца који да сацињавају,а овакво становисте се у методологији назива методолоски инадивидуализам.

Насупрот становисту Вебера где је акценат на појединцу и његовим мотивима дакле синдивидуално психолоско схватање Диркем тврди да се друствени зивот не мозе свести на индивидуално понасање јер друство дела мисли и осецасасвим разлицито од осталих цланова.Маркс је за разлику од функционалиста и позитивиста који су сматрали да је друство колективни организам заснован на сагласности, пак сматрао управо супротно. Друство је видео као укупност људскух делатности и односа медју којимамедју којима примаран знацај има делатност производње и односа успостављених у њој.

У складу са питањем за колоквијум и насловом који сте сами формулисали, прво изложите Диркемову теорију друштва и затим покажите како из ње произлазе Диркемова основна схватања социолошког метода, укључујући правило које цитирате и које би било добро да мало шире образложите како сте га ви разумели.

За сваку је похвалу да сте својим одговором покрили све делове питања већ у петак 26. децембра (ја сам у међувремену избрисала само део програма за конверзију из латиничног у ћирилично писмо који је грешком копиран, па се више не види оригинални датум подношенја вашег рада). Преостала два класика, међутим, уведите поредећи њихова схватања друштва и изведене методолошке препоруке са Диркемовим, а не као сада углавном без непосредног упоређивања у одвојеним параграфима.

Има извесних непрецизности у изразима које сте употребили уместо оних правих: «сумњива» корелација; «национализам» (није повезан са самоубиством, што је наводно утврђено поређењем стопе самоубистава у разним земљама).

Сам крај сте написали правећи управо непосредна поређења између схватања теорија и метода код класика, па по његовом узору, али прецизније и развијеније (на пример, из текста се види да знате за особеност Марксовог "материјалистичког схватања света" али то нисте јасно показали, или користите наизменично без образложења две врсте превода кључног Веберовог појма као друштвене акције и друштвеног делања), прерадите упоредни део својег текста у одговору на овај одговор. Молим вас и да унесете штампарске исправке појединих слова.

Show parent | Reply

Као што је познато, вековима траје традиционални спор између номиналиста и реалиста око схватања опште природе друштва. Док номиналисти сматрају да је друштво прост збир појединаца, реалисти у њему виде посебан реалитет, различит и потпуно независан од појединца који га чине. Поред овог спора међу социолозима влада и велика несагласност око схватања суштине друштвених појава: једни их своде на природне појаве , других третирају као психичке творевине, а трећи у њима виде превасходно културне феномене,итд. Још веће разлике међу социолозима постоје у домену епистемологије, различито се виде могућности и границе сазнања друштвених појава, затим карактер законитости у друштву и улога субјеката у процесу сазнавања друштвених појава. Најзад, социолози различито виде и улогу социологије у друштву. Док једни сматрају да она треба да буде чинилац друштвене интеграције и очувања друштвеног поретка, други у њој виде револуционарну преображавајућу снагу друштва која проучавајући постојеће друштво врши његову критичку анализу и открива путеве и могућности за изградњу новог. Из овако различитих схватања друштва , епистемолошке природе друштвених појава и улоге социологије у друштвеном животу морали су произићи различити теоријско- методолошки приступи у изучавању друштва и друштвених појава.
Позитивизам је најстарије и најутицајнија методолошка струја у социологији, јер је његов утемељивач, као и социологије Огист Конт. Прво и основно начело позитивизма јесте начело о епистемолошком јединству природних и друштвених наука,тј. да друштвене и природне науке треба на истоветан начин да истражују појаве које проучавају. Ово начело још јасније и прецизније је формулисао Емил Диркем. Социологија у проучавању друштва, сматра он, треба да заузме исти онакав став какав заузимају егзактне природне науке према предмету свог истраживања. У истаживању друштва прво и најосновније правило јесте да се друштвене чињенице посматрају као ствари. Све друштвене појаве треба посматрати у самим њима, независно од свесних субјеката који их замишљају, јер је то услов да социологоје пређе из субјективне фазе коју још није превазишла, у објективну фазу. Да би социологија могла да заснује позитивно научно сазнање истоветно са сазнањима из природних наука, мора социјелне појаве да третира незавосно од субјекта, од његових доживљаја, осећања и вредности, тј. као својеврсне физичке појаве које су објективно дате. Диркем није сматрао да се друштвене чињенице састоје од ствари које је могуће непосредно опажати и мерити. Системе обичаја и веровења нпр. није могуће непосредно мерити с обзором да постоје у свести људи. Ипак сматрао је да они постоје изнад и изван индивидуалне свести. Њих појединци не бирају и није их могуће мењати по вољи. Обичаји неке професије на пример спољни су сваком појединцу и ограничавају његово понашање. По Диркему друштво није само скуп појединаца од којих свако независно делује у смислу неке властите психологије. Члановима друштва управљају колективна веровања, вредности и закони који имају властито постојање,стога друштвене чињенице наводе појединца да се понаша на посебан начин. Диркем је средство за издвајање друштвених појава из појединачног облика њиховог испољавања видео у статистици. Статистичке правилности у појавама које на први поглед зависе од чисто индивидуалних узрока нпр. статистичка правилност у склапању бракова или самоубиства биле су за Диркема најбољи доказ да се у њима испољавају нека надиндивидуалана, колективна стања. Једна од најважнијих карактеристика друштвених појава јесте њихов принудни карактер. Принудни карактер, Диркем је сматрао доказом да се њихов корен не налази у појединцу. Појединцу који јеу потпуности усвојио садржаје друштвене свести не изгледа да друштвене појаве имају принудни карактер, принуда тада делује изнутра. Диркемову методологију карактерише тражење корелација између различитих друштвених чињеница. Корелације је тенденција двеју или више ствари да се налазе заједно и она се може односити на снагу односа међу њима. У својој студији самоубиства на пример корелација између протестантске религије и самоубиства. Затим долази потрага за каузалним везама. Ако постоји јака корелација између два или више феномена онда се може посумњати да један од ових феномена узрокује појаву оног другог. Међути долази до проблема сумњиве корелације (када се два или више фенимена нађу заједно а нису непосредно повезана). Диркем да би савладао тај проблем ствара технику мултиваријантне анализе. Односно покушај да изолује учинак независне варијабле на зависне варијабле. Да би смо оценили утицај посебне независне варијабле морамо радити поређења где ће једна варијабла бити константна а друга променљива. Протестантизам је повезан са стопом самоубиства без обзира на националност тако што су се стопе истраживале у низу земаља. Диркем сматра да социолошко проучавање неке друштвене појаве није завршено откривањем узрока услед којег је та појава настала, већ треба открити и њену улогу односно функцију. Друштвена функција неке појаве састоји се у објективном односу који постоји између ње и друштва као целине. Дакле може се рећи да је трајна методолошка тековина социолошког објашњавања чврсто повезивање узрочног и функционалног објашњења.
Крајем XIX века, као критика позитивистичког приступа у изучавању друштва и друштвених појава, јавља се у Немачкој посебан методолошки правац под именом историцизам. Овај приступ оспорава позитивистичко начело о епистемолошком јединству природних и дрштвених наука и сумња у могућност и целисходност откривања научних закона о друштву. Позитивистичком захтеву за научним објашњењем друшзвених појава историзам супротставља захтев за разумевањем и описом. Историцизам као методолошки приступ и социологији најцеловитије је развио Макс Вебер. Он је, како сам истиче, у разради свог приступа познатог и као "метод разумевања", пошао од Рикертових идеја које је даље развио и продубио.

У основи свих друштвених појава, сматра Вебер, лежи људско делање, односно понашање. Пошто је свако друштвено делање везано са субјективним значењем које му придаје онај или они који делују, задатак друштвених наука је да разумевањем тог значења објасне суштину делања односно понашања. За разумевање значења битно је, по Веберу, с једне стране, схватити унутрашњи смисао којим се у разним облицима свога делања руководе појединци, тј. како они субјективно повезују циљеве и средства помоћу којих те циљеве остварују и, с друге стране, докучити побуде односно мотиве који ма се појединци руководе у свом деловању. На пример, да би се разумело цепање дрва, потребно је прво схватити унутрашњи смисао те радње, а потом мотив који дрвосечу покреће на ту радњу - да ли он то чини због наднице или је можда реч о рекреацији. Слично је и код разумевања афективних, вредносних и традиционалних облика људског делања. Разумети бес човека значи, по Веберу, схватити, с једне стране, манифестације те радње у изразу лица, реакцијама и ирационалним покретима, а са друге стране, открити шта се иза тога беса крије - љубомора, сујета, повређе на част или нешто друго. Разумевање значења и смисла рационалних облика људског деловања је за Вебера чисто интелектуални процес, али када су у питању афективни облици деловања, разумевање је претежно емоционални процес. Тугу мајке за изгубљеним дететом, истиче Вебер, истраживач може разумети само ако се уживи у њен бол.Сазнање друштвених појава помоћу разумевања, да би имало научни карактер, мора, сматра Вебер, да испуни два услова: да буде смисаоно адекватно и узрочно адекватно. Он смисаоно адекватним сматра разумевање или тумачење неког понашања чији се саставни делови налазе у међусобној смисаоној вези која је типична за неки уобичајени начин мишљења. Разумевање неког редоследа догађаја је узрочно адекватно само ако се на основу искуствених уопштавања може закључити да ће се они увек дешавати на исти начин.

Социолошко разумевање било ког облика људског делања могуће је,сматра Вебер, само у споју смисаоне и узрочне адекватности понашања. Ако у разумевању односно тумачењу неког облика људског понашања не постоји смисаона адекватност, тада и најевидентнија узрочност, највећа правилност редоследа и тока понашања, која се може чак и бројчано показати, остаје неразумљива статистичка вероватноћа.Разумевање друштвених појава јавља се, по Веберу, у три основна облика: прво, као актуелно разумевање конкретних индивидуалних и групних акција у историјском прилазу; друго, приближно или просечно разумевање актуелног значења друштвених масовних појава; и треће, идеалнотипско разумевање друштвених појава као општих појава одређене врсте.
Први облик разумевања односно тумачења друштвених појава примењује се углавном у историјској науци која тежи каузалној анализи и објашњењу индивидуалних радњи, творевина личности које су од значаја за културу .Социологија која тражи општа правила збивања користи други, а посебно трећи, идеалнотипски облик разумевања, односно тумачења друштвених појава. Да би открила општа прaвила збивања, социологија, сматра Вебер, мора да обрaзује типске појмове, идеалне типове, који ће јој служити као инструмент научног сазнања и објашњења појаве.Шта су то идеални типови? То су, по Веберу, менталне конструкције научника које се односе на друштвене појаве, а нису ограничене на jедан историјски период или једно друштво, него се јављају у разним друштвима и културама. Те конструкције нису произвољне и незaвисне од саме стварности, нити су, пак, истинска стварност, верна копија стварности. То су апстрактни теоријски модели које научник гради идеализацијом,тј. преувеличавањем и пренаглашавањем битних, конститутивних особина одређене врсте појава, односно понашања. У оквиру свог веома богатог и разноврсног научног опуса, Вебер је за готово сваку област друштвеног живота изградио одговарајуће типске појмове, односно идеалне типове. Тако, на пример, он разликује четири типа делања: циљно рационално, вредносно рационално,афективно и традиционално; три типа легитимне власти: рационалну, традиционалну и харизматску;више типова произвоње сеоски, градски, задружни, капиталистички, соција листички, итд. Идеални типови који се, по Веберу, могу конституисати за сваку врсту појава имају у научном истраживању двоструку улогу. С једне стране, они служе као аналитичко средство за сређивање, описивање и упоредно истoријско проучавање искуственог материјала, а с другестране, као модели за научно објашњење друштвених поја ва. Упоређивањем безбројних појединачних догађаја који потпадају под исту врсту појава са њеном типском конструкцијом, односно идеалним типом, може се, сматра Вебер, утврдити колико, у којим правцима и зашто поједини случајеви одступају од идеалног модела. С треће стране Маркс и Енгелс су у свом приступу проучавања људског друштва и историје одбацили Хегелово идеалистичко схватање суштине света, али су прихватли његове дијалектичке принципе као путоказе за разумевање и научно објашњње човека, друштва и историје.По њима научно сазнање, као сложен дија лектички процес интеракције између субјекта и објекта, како у природним тако и друштвеним наукама, не заснива се, како то тврде емпиристи, односно позитивисти, само на емпиријским чињеницама, које су резултат чулног искуства , нити, пак, само на разуму и имагинацији, што заговају рационалити. Оно је, по мишљењу класика марксизма, дијалектичко јединство опажања и мишљења, чулних утисака о стварности и разумских апстракција које се изводе из тих утисака. Свако дијалектичко сазнање, креће се од непосредног посматрања ка апстрактном мишљењу и од овог натраг, ка пракси.Стварност која нас окружује, коју ми својом делатношћу стварамо и мењамо, за класике марксизма је, дакле, доступна научном сазнању. То једнако важи, како за природу и природне појаве, тако и за друштво и друштвено-историјске појаве и процесе. Међутим, сва наша сазнања су нужно ограничена и релативно истинита, јер је људска пракса из које она извиру и која их верификује историјски ограничена и променљива.Да би друштвена наука открила те законе, она по мишљењу оснивача марксизма, мора да се руководи дијалектичким принципима мишљења и истраживања, које је поставио Хегел, али су их они материјалистички интерпретирали.

Први у низу тих принципа је принцип тоталитета. Друштвена стварност у којој живимо и деламо за Маркса, као и за Хегела, не представља комплекс изолованих ствари, појава и процеса, него целину чији су делови међусобно повезани и условљени. Марксово становиште тоталитета које је супротно сваком атомистичком и партикуларистичком приступу, не хипостазира целину на рачун делова, него тражи да се анализом утврде делови целине и однос између делова и целине.

Други дијалектички принцип је принцип развојности односно историчности. Стварност за класике марксизма, као и све дијалектичаре пре њих, почев од Херакли па до Хегела, јесте динамична целина, комплекс процеса, а не готових ствари. Све што у стварности постоји настаје, мења се, и нестаје. То важи како за природу, тако и за друштво и друштве не појаве. Зато дијалектички прићи истраживању друштвених појава не значи сазнати само њихову дијалектичку повезаност и условљеност, него и њихов настанак, развој и историјску перспективу. Исти приступ важи и у истраживању друштва као целине, као тоталитета. Дијалектичко истраживање друштва подразумева сазнање његове прошлости, садашњости и будућности. То је нужно јер су ове три димензије друштва међусобно дијалектички повезане и утичу једна на другу.

Трећи дијалектички принцип, који служи као теоријско-методолошки путоказ у истраживању друштва јесте принцип јединства и борбе супротности.Свака друштвена појава, процес или ступањ у развитку друштва, као мање или више сложено дијалектичко јединство супротних чинилаца, садржи, по мишљењу класика марксизма, два момента - момент идентитета (јединства) и момент диференцијације (разлика). Први момент је релативан, а други је апсолутан. Пошто су разлике апсолутни момент, оне се развијају у поларне супротности, а ове у непомирљиве супротности, чијом се борбом, конфликтом, укида старо и успоставља ново стање.По мишље њу класика марксизма, као и Хегела, на кретање у природи и у друштву не треба гледа ти као на постепени еволутивни процес нити као на наглу, скоковиту промену, јер се у сваком облику кретања ове две врсте проце са међусобно прожимају и чине нераздвојиво дијалектичко јединство. Друштвено-историјско кретање одвија се тако што постепено квантитативне промене (еволуција) на одређеном ступњу доводе до нагле промене квалитета, револуције. Са променом квалитета започиње изнова еволутивни процес у оквиру новог квалитета.Последњи, пети дијалектички принцип, који у Хегеловој и Марк совој дијалектици има посебан значај, јесте принцип превазилажења - негација негације. Овај принцип је конкретизација претходних, јер обезбеђује објашњење унутрашње дијалектичке садржине промене, односно сам механизам разрешења противречности. Свака друштвено-историјска промена, као стваралачко разрешење противречности, за класике марксизма
је негација. Дијалектичка негација, као стваралачко разрешење противречности, садржи, по Марксу и Енгелсу, два момента: укидања негативног и одржање и даљи развој позитивног. Марксове мисли јасно говоре да за њега наука није само делатност која анализира и објашњава постојеће стање и пружа позитивно знање о њему, него је истовремено и критичко-револуционарна делатност која критичком анализом постојећег стања открива унутрашње тенденције његовог мењања и превазилажења.Саставни део марксистичког методолошког приступа у истраживању друштва и људске историје представља и марксистичко виђење улоге науке и научних сазнања. За разлику од позитивиста, који науку схватају као делатност анализе и објашњења постојећег стања, Маркс ју је третирао као критичко-револуционарну снагу.

Show parent | Reply

Ваша преправљена и допуњена верзија одговора на колоквијумско питање је доиста боља од првобитне. Врло је добро што сте унели уводни параграф о главним онтолошким, епистемолошким и практичким споровима у оквиру науке о друштву. Било би добро да у коначној верзији одговора на почетку параграфа који се односе на позитивизам, разумевање и дијалектику као методолошке приступе, конкретизујете одговарајуће теоријске спорове о природи друштва које помињете у уводном параграфу на примеру "класика" које разматрате у сваком од потоња три параграфа, да би постало још јасније како из теоријских објашњења и тумачења природе друштва произлазе различите препоруке најпримеренијих методских приступа истраживању тако схваћеног друштва.

Углавном већ имате сакупљену потребну аргументацију, само је још боље распоредите. Било би добро да исправите и штампарске грешкице и наведете своје главне изворе. Баш ме интересује који то аутори употребљавају израз "сумњиве корелације" или не указују на битну разлику између историзма и Веберове разумевајуће социологије те како тумаче "материјалистичку интерпретацију Хегелове дијалектике"?

Show parent | Reply

Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

You are here