Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

Филозофски Факултет у Београду, одељење за социологију

Семинарски рад из Теорија и метода истраживања у социологији

Подела рада је извор сарадње или/и сукоба, осиромашења или/и обогаћења, отуђења или/и ослобођења?

Даница Поповић со07/34 проф. Вера Вратуша Жуњић

Октобар 2009

Увод

Многи аутори су се бавили радом и поделом рада, а како и не би када је рад уобличио човеков живот и претворио га у оно што ми сад живимо. Човек је радом створио све што користимо изузев сировина које нам је подарила природа а и оне нам не би много служиле када их не бисмо обрађивали. Под појмом рад се подразумева широк спектар делатности, али за потребе овог рада (ето и ту) бавићемо се радом као производном делатности у оквиру професије која појединцу који је обавља обезбеђује услове за живот. Тако дефинисан појам сужава значење само на професионални рад који има за циљ стицање материјалне добити.

Најразличитији аутори бавили су се овом темом, али као најутицајнији су се истакли велики класици социолошке мисли чија су виђења наизглед супротстављена, ради се наиме о Карлу Марксу и Емилу Диркему. Један је великан критичке социологије који модерну поделу рада види као извор отуђења а рад као најважнију примарну људску делатност, а други је представник функционалне перспективе који на поделу рада гледа као на извор друштвене кохезије.

-Марксистичка перспектива

Маркс без сумње заступа гледиште да је подела рада извор отуђења, експлоатације и сукоба. Он је уверен да људска срећа и испуњење зависе од рада и да је рад најважнија примарна људска делатност. У времену о ком говори Маркс, основни облик производње је био онај у великим фабрикама на машинама, где је много радника радило дан и ноћ за великог послодавца. У тим условима подела рада има двојако значење. Прво, подела целокупне људске производње између радника и капиталиста, једни раде и продају свој рад да би преживели а други поседују средства за производњу и убирају плодове рада иако стварно ништа не раде. Друга је подела конкретног рада у самим фабрикама међу радницима. Тај рад је подељен до крајњих граница, дотле да радник понекад и не зна шта производи јер је његов посао да зашрафи неки шраф негде. Прва подела доводи до експлоатације радника и сукоба између радника и капиталиста, а друга до отуђеног рада. Мислим да је потребно појам отуђења на овом месту прецизније одредити јер се управо ту крије одговор на наше питање.

Отуђени рад

Маркс каже да отуђени рад човеку отуђује природу, али и њега самог. Рад отуђује његову животну делатност, род, и тај родни живот му чини средством индивидуалног живота. Када је у једном друштву производња робе темељ онда из тога следи да то друштво може да произведе само искварене односе међу људима и у коме је човек само ствар, а не личност. Карактер делатности, сама размена производа, форма тог истог производа све то постаје нешто туђе, далеко, ствар за себе.

Посматрајући капиталистичко друштво Маркс увиђа да једном раднику рад постаје туђ и не само рад већ и сам производ тог рада. Такође он тврди да је приватна својина последица отуђења рада, а не узрок отуђења што би можда било лакше аргументовано објаснити. Како је и сам рад постао роба као и свака друга тако је и радник постао роба и уместо производа сад продаје себе по тржишним ценама. Баш зато његова плата има тежњу да остане минимална и омогући тек онолико колико му треба за пуко преживљавање и репродукцију. Отуђење се не показује само у резултату него и у акту производње, то јест у самој производној делатности. Производ је само продукт делатности, производње. Рад не припада радниковој (човековој) суштини, и зато он не развија слободну физичку и духовну енергију, већ мрцвари своју природу и упропашћава своји дух. Човеков рад није добровољан већ принудан и присилан зато он није задовољење једне потребе, већ дамо средство за задовољавање потреба изван њега. Његова туђост се испољава у томе сто се рад избегава ако не постоји физичка и друга присила. Човеков рад припада некоме другоме, и она је губитак њега самог. Ту се долази до једног парадокса јер што више радник ствара богатства за свог газду он постаје сиромашнији и он се као радник обезвређује. Чак се може рећи да је радник на тај рад и присиљен јер се стварају два потпуно одвојена подручја живота, рад и слободно време (које радник проводи код куће). Слободно време је сад остало као последње уточиште човештва код једног радника и одузимањем тога радник постаје незадовољан и добија осећај гађења према организацији и ауторитетима. И то се најбоље показује у томе што се рад увек избегава кад нема неке даље инстанце која га приморава на то.

''Радник постаје утолико сиромашнији, уколико производи више богатства, уколико његова производња добива више на моћи и опсегу. Радник постаје утолико јефтинија роба, уколико ствара више робе. Повећањем вриједности свијета ствари расте обевријеђивање човјекова свјета у управном размеру. Рад не производи само робе; он производи себе сама и радника као робу, и то у размјеру у којему уопће производи робе. Та чињеница изражава само ово: да се предмет произведен радом, његов производ, супротставља њему као туђе биће, као сила независна од произвођача. Производ рада јесте рад који се фиксирао у једном предмету, који је постао ствар, то је опредмећење рада. Остварење (Verwirklichung) јест његово опредмећивање као губитак и ропство предмета, присвајање као отуђење, као оспољење.'' [Маркс, К., Економско филозофски рукописи из 1844.]

Оспољење радника не значи само да рад постаје предмет, него и да рад егзистира и изван радника и постаје сила супротстављена самом раднику. Гледајући и из другог угла, а не само из односа радника према производу, радник постаје отуђен и у самом процесу рада.

''Присвајање предмета појављује се до те мјере као отуђење, да уколико радник производи више предмета, утолико може мање посједовати и утолико више доспијева под власт свог производа, капитала.'' [Маркс, К., Економско филозофски рукописи из 1844.]

Одатле следи да се радник према производу свог рада односи као према туђем предмету. Што се више радник отуђује од рада , тачније што више себе улаже у спољашњи свет то моћнији постаје тај туђи, спољашњи свет. Тада унутрашњи свет радника постаје све сиромашнији.

-Функционалистичка перспектива

Тамо где је Маркс био песимистичан, Диркем је био опрезно оптимистичан. Насупрот марксистичком схватању поделе рада као облика заробљавања радника, Диркем, иако је увидео одређене проблеме које носи специјализација делатности, је сматрао да позитивни аспекти надмашују проблеме. У свом чувеном делу ˝О подели друштвеног рада˝ он брани јаку тезу да подела рада има пре свега функцију да произведе друштвену солидарност. Поред напретка индустрије, уметности, науке и економских услуга до којих доводи подела рада, најважније је то да она доводи до интеграције друштвеног тела и омогућује да се одговори потребама за редом и складом. Диркем у поменутом делу веома јасно изводи те закључке, па би било штета да ја овде пропустим да укратко изложим целу ту теорију која одговара сама за себе на постављена питања. Дакле на почетку свог дела Диркем обраћа пажњу на право које јасно репродукује различите облике друштвене солидарности. Он разликује два типа санкција која одговарају двема правним правилима:

- репресивну (санкцију кривичног права која тежи да погоди нечију имовину, живот или част)

- реститутивну (санкцију грађанског, трговачког или административног права која подразумева враћање ствари на своје место)

Из та два типа он изводи два облика солидарности

- механичку

Друштва механичке солидарности су она која теоретичари са почетка двадесетог века називају примитивна или нижа. У њима су свести људског бића, индивидуална и колективна, повезане једна са другом, појединци су међусобно повезани захваљујући својој сличности и у њима влада логика репресивног права.

Солидарност која проистиче из сличности досеже свој врхунац кад колективна свест тачно покрива целу нашу свест и у свакој тачки се поклапа са њом: али, у томе тренутку, наша индивидуална свест не постоји [Диркем, Е., О подели друштвеног рада (1893), Просвета, Београд, 1972, стр 159 ]

- органску

Овај други тип солидарности карактеристичан је за друштва звана индустријска или виша. У њима солидарност није више резултат сличности, већ све израженије диференцијације између појединаца, тојест све већег уситњавања и међусобног допуњавања улога.

Сасвим је другачије са солидарношћу коју ствара подела рада. Док претходна подразумева да појединци личе једни на друге, ова претпоставља да се они разликују једни од других (...) Заиста, с једне стране, свак зависи утолико јаче од друштва уколико је рад у већој мери подељен, а, с друге стране, свачија делатност је утолико више лична уколико је више специјализована. [Диркем, Е., исто]

Диркем каже да механичка солидарност бива све ређа насупрот све јачој органској солидарности. Као узрок овој све већој подели рада, поред два мање битна чиниоца (слабљење значаја колективне свести и ограничавање наследства), стварни узрок развитка поделе рада, Диркем види у повећању обима и материјалне и моралне густине друштава који има за последицу борбу за живот. Да би преживели људи морају да стварају нов облик солидарности умножавањем броја улога и поделом друштвеног рада.

Упркос свему, Диркем је свестан да постоје облици поделе рада који не производе солидарност, то је посебно случај са ситуацијама аномије. То стање се јавља у разним околностима као међусобна неприлагођеност одређених функција, сукоб између радника и послодавца уз распуштање корпорација или повећана подела научног рада која распарчава заједницу истраживача. До аномије долази кад се разбије заједничка свест појединаца, када стара правна и морална правила више не важе и кад се појединац затвара у један одређен задатак који га спречава да види даље од тога.

Закључак

И једна и друга теорија су критиковане на неки начин. Критике конфликтне перспективе се своде на следеће три (по Хараламбосовом уџбенику)

1. Сва та гледишта се темеље на нејасној концепција онога што би људи могли и требало да буду и више говоре о вредносном систему појединих социолога него о истинској природи људи.

2. Неретко занемарују становишта чланова друштва, и мишљења која су у сукобу са њиховим одбацују и приписују лажној класној свести

3. Конфликтне перспективе су врло уопштене

Диркему Мос замера на пренаглашеном индивидуализму, а неки други аутори на недовољно дефинисаном појму аномије.

Но, било како било, и једна и друга перспектива носе извесну вредност и комбиновање знања, ствара прилично јасну слику о томе какво је стање друштва и које су предности и мане подељеног друштвеног рада. Као одговор на тему, дала бих следећи закључак заснован само на мојим личним утисцима:

Ја бих се сложила пре са функционалистичком представом јер, по мом мишљењу, више одговара стању друштва какво је сада, а марксистичка мишљења бих оставила у времену тешке индустрије. Не кажем да и дан данас не постоји одређени вид отуђења, али не сматрам да је подела рада извор истог. Мислим да је подела рада у суштини позитивна ствар, али се може извргнути у своју супротност ако се не контролише.

Литература:

Мајкл Хараламбос, Социологија, теме и перспективе, Golden Marketing, Загреб, 2002

Мишел Лалман, Историја социолошких идеја, том 1, ЗУНС Београд, 2004

Емил Диркем, О подели друштвеног рада (1893), просвета Београд, 1972

Карл Маркс, Економско филозофски рукописи из 1844, са интернет странице

http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1844/ekonomsko-filozofski-rukopisi/ch01/04.htm