Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Друштвено историјске околности појаве и промена утицајности социологије сазнања

Сoциологија сазнања је први пут именована тим терминима 1909, а институционализована је под називом социологија знања 1920тих година у Немачкој. Користећи социолошко сазнајни дискурс, може се рећи да појављивање ове посебне социолошке дисциплине представља својеврстан интелектуални одговор на изазов епохе дуготрајне друштвене, економске, политичке, културне, моралне и мисаоне кризе, те израз саморефлексивног препознавања властите друштвене условљености самих утемељивача социологије сазнања. Ова вишедимензионална криза рушења старих и појаве нових друштвених структура и вредности, кулминирала је избијањем првог светског рата. Током овог масовног оружаног сукоба, чија је разорност увећана применом научних и техничких сазнања у производњи све убојитијих оружја, дошло је до рушења отоманског, аустро-угарског, немачког и руског царства, до слабљења британске империје и успона САД у привредно, политичко и војно вођство на светском тржишту, као и до октобарске револуције у Русији, неуспеле побуне радикалних радничких партија у Немачкој и Мађарској, глобалне економске кризе депресије, те успона фашиста и нациста на власт у Италији, Немачкој и Шпанији. У оваквом кризном раздобљу истраживачи сазнања нису могли а да не уоче условљеност појављивања и сукобљавања међусобно опречних објашњења и разумевања извора кризе те средстава и циљева њеног превазилажења, друштвеним факторима конкретног просторно временског контекста у којем су животно ситуирани субјекти сазнавања.

Након смрти старијег "класика" социологије сазнања Шелера и доласка Хитлера на власт, млађи "класици" социологије сазнања и критичке теорије су емигрирали, Манхајм у Енглеску а Хоркхајмер и Адорно у Америку. У традиционалном англосаксонском идејном окружењу емпиризма, номинализма, прагматизма , позитивизма и скептицизма, те друштвеном окружељу економског раста и релативне политичке стабилности током обнове и изградње после разарања другог светског рата, „спекулативна“ филозофско теоријска истраживања из прве половине двадесетог века, сменила су у другој половини двадесетог века претежно емпиријска и квантитативна структурално функционална истраживања консензуалне варијанте. Основна тема сазнајно социолошких истраживања је постало питање како поједине врсте организације целокупног друштва или унутрашње организације институција за откривање нових сазнања и мреже веза са публиком приликом њиховог ширења (Znaniecki, 1940), чине могућим одговарајуће поретке разних врста и облика сазнајних садржаја који се у датом друштву сматрају “знањем“ . Испитивања ваљаност и одговарајућих претензија на истинитост таквог „знања“ по било којем критеријуму , укључујући утилитаристичку способност постизања постављених циљева, напуштена су пошто је закључено да друштвена генеза мисли не мора нужно да утиче на њену истинитост или лажност (Merton , R.: 1937).

Релативисичке, консензуалистичке, конструктивистичке, а у екстремним случајевима и солипсистичке импликације с.с. највише су дошле до изражаја у микросоциолошким неофеноменолошким интеракционистичким и етнометодолошким испитивањима здраворазумске свести и преговарања о онтолошки субјективним и епистемолошки објективним значењима категорија (Searl) и њиховој реинтерпретацији током свакодневног живота ( Schutz, Berger, Garfinkel), као и у тзв. строгом програму с.с. који и природно научна и техничка знања тумачи не као систем рационалних проверљивих претпоставки о реалном свету, неко као систем конвенција, „фиктивних“ производа и „реторичких постигнућа“ интерпретативне праксе у оквиру посебног дискурса који је развила за своје потребе специјализована интерпретативна заједница научника у констелацији сложене мреже контингентних друштвених околности (Bloor).

Основна теза с.с. о друштвеној условљености сазнања је укључена у општу социолошку теорију и посебне дисциплине, а питања општих закона развоја сазнања (са изузетком монументалне Сорокинове истовремено идеалистичке историјско културалистичке и емпиристичке студије цикличне смене идеационалног, сензуалног и идеалистичког типа културног поимања стварности апсолута), епистемолошка проблематика, критика идеологије, питање релативности и противречности сазнања, готово су напуштена средином двадесетог века.

Са поновним порастом привредних тенденција рецесије и незапослености те броја и интензитета друштвених сукоба и сучељавања опречних вредности практичког деловања, инкомпатибилних модела мишљења и универзума дискурса који се узајамно доводе у питање у атмосфери друштвене кризе од последње трећине двадесетог века, социолози сазнања и други теоретичари поново почињу да се баве питањима еманципаторског потенцијала контрафактичког незапреченог комуникативног деловања (Habermas) као и идентитетом моћи и знања персонификованим у лику стручњака који контролишу људе посредством монопола дефинисања критеријума разврставања истинитог од лажног и нормалног од патолошког (Foucault) у сцијентизованим „друштвима знања“ и „ризика“ ( Beck ). Поновном успону критичког и ангажованог става с.с. допринеле су и феминистичке студије доминације патријархалности и у сфери појмовне праксе моћи у друштвеним наукама ( Smith, Dorothy).

У савременим друштвеним околностима агресивног настојања транснационалног капитала да изврши реколонизацију света не презајући од употребе нуклеарног оружја, чини се да постаје поново актуелна с.с. у вредносном значењу критике идеологије то јест разобличавања друштвено интегративног манипулативног и легитимизирајућег дискурса владајуће класе, с једне стране, те иновативног развоја самоосвешћујуће реално утопистичке идеологије израбљиване и потлачене већине човечанства усмерене на промену функције примене практично техничких знања са повећања профита на задовољавања људских потреба.

Противници оваквих радикалних теоријско методолошких и практичких оријентација у с.с. задржавају се код указивања да с.с. представља корисно аналитичко оруђе које може да помогне описним наукама које се баве производима људског духа да осветле генезу и садржај одговарајућих конкретних система идеја и мисаоних структура, без залажења у спорна онтолошка, епистемолошка и практичка питања. Међу домаћим теоретичарима који су се бавили с.с., Војин Милић је најближи „критичко теоријском“ противљењу запостављању истраживања истиносне вредности сазнања и друштвених околности повољних за развој рационално искуствене научне мисли, Милан Брдар пак је најближе „позитивистичком“ ставу да аналитички треба раздвојити сазнавање истине од политичке моћи, те да је покушај оцене сазнајне вредности друштвено условљених идеја и саморефлексије идеологизован „узалудан позив“ прављења натуралистичке грешке извођења норми из чињеница.

Можемо да закључимо да се појава, институционализација, опадање и обнова утицајности социологије сазнања дешавају у условима друштвених криза, ратова и (контра)револуција почетком, средином и крајем двадесетог века.

ПИТАЊЕ:

Да ли је наведени закључак адекватан по вашем сазнању и наведите аргументе зашто тако мислите?