Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе(гр. dialektike tehne ) кроз дијалошкосупротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекстопречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументованодоказујући властити суд . Зенон из Елеје се тако бавио противречношћу претпоставкео кретању ( историјат појма обрађен према Ilyenkov, E. 1974 ) .

Од Хераклита, по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватноучење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања,супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајногпроцеса.

За разлику од обухватног појма д.. п сеудо дијалектикасе своди на еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиницијапојма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне,чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постојиизван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена,у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чистоспољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованихчињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогућеда се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектициполазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици,него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворнопотпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезанекао неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултатпсеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогенихчињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничкеидеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, којесе грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.

Спиноза је под изразом интуиције заправо описао обухватнионтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко,истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственогидентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феноменау атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела.Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јестеначин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природеу атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичкомвиђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима,пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јестјасно и одређено (distincly), опажене (perceived) од стране свих.’ Људски ум опажаспољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима (affections) властитогтела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег телау свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује понаводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је прилагођено(fit) за многе спољашње ствари, поседује ум чији је већи део спољашњи.

Код Канта д. је начин превазилажења насилне борба између супротстављенихпринципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијену догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитетакроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја на победу. Кант је у д. пронашаонужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећихтеорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципамишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставуума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републикенаучника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правногпроцеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну,увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правилаопште логике, трансценденталне логике и металогике.

У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичарадок воде борбу мишљења, Кант је јасно поставиосуштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии показао да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне и дуалистичкелогике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних формиконструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајућиону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављенихдетерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумејустање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да тежекомпромису узајамног поштовања

Код Канта д. , дакле,не обухвата онтологију.Кант се ограничио на дијалектичкусинтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовременододајући у сагласности са рационали стимада из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критичкипреиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам трансцеденталнихсинтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја , Код Кантаје д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, уоквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.

Фихте је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајућидијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову бифуркацију на несвесни начинпостојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансценденталноја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).

Шелинг , заинтересованији за природне науке од Фихтеа, формулисао јена дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природнецелине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природнихмеханичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава испособности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својствоили детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића Волте, Фарад еја , Лав уа сиера ..,Шелинг сагледа ва као остваривање предвиђања овог закона који је сам формулисао , мада се пре може рећи да је формулишући овај зуакон, Шелинг заправо предложио начин мишљења који је већ био иманентно потребан теоријској природнојнауци.

Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизацијесвега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичкогобједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметралносупротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредствомсубјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталнихформи људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликацијау чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстриракако се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективнихдетерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћенод свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање.Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне наукеод механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставкасваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективноги објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитетса спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свестипретставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања,у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображаваједан свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овајидентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисатибез кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да јеуслов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стогаувек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.

Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развојанаучног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људида стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојенаод логике као система правила мишљења уопште.

Хегел је направио корак у правцу уједињавања дијалектике илогике односно дијалектичке реформе саме логике да би од ње начинио средство свесногизражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, којасе у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављујекао алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења којиукључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешењау оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљегистраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свихсфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.

Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификоваомишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутногдуха од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику ипостаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма,већ душа и појам садржаја".

Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектикепреобразио сваку емпиријску стварност у спољашњеотеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанскогстварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створенихдеривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности,код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени одљуди и појављује се као субјекат, персонификован у новцу, капиталу, држави, закону,религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властит ог класно подељеногделања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. је на овај начинпостала пука илустрацију једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једнеу другу . Д д. је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система посталаингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореностпрема било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања.

За Маркса је Хегелова "негација негације" спекулативан израз кретања историје која још нијестварна човекова историја (ЕФР, 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категоријакао теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњуразвоја материјалне производње". У Поговору за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" ,преокретање (заправо инверзију инверзије субјекта и објекта) рационалнејезгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Дијалектичказаконитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегелапо Марксу "дуби на глави" унутармистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идејепретвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његовувањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренети прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представљанаучну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производнихснага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумеваовладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховогунутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да будедедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита иликонкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружиједино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектикекао логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединстваили коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.

У Предговору за друго издање првог тома КапиталаМаркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираномоблику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање.У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарнихзаступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевањењегове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања,дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањеми јер је у својој суштини критичка и револуционарна".

Енгелс дефинише д. као науку о општим законима кретања и развојаприроде, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектициприроде као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротностинезависну од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичкогтумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности.

Лењин је у раним списима дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, којивиди друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојенои тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Наконстудирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште. Д. више нијесамо еволуција, него пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.

Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизмаинсистира на пракси, потенцијално стваралачкој људској делатности мењања света исамог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађањеод слепе нужности, као критерију истине и истини самој.

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens).

Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774.

КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ

Bailly, A., Dictionnaire Grec - Français, Hachette, Paris

Gaffiot, Felix, 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Hachette, Paris

Лукић, Д. Радомир и остали редактори, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд

Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago

ИЗВОРНА ЛИТЕРАТУРА:

Adorno, Theodor W. 1979: Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd

Beck , Ulrich (1992), „ Modern Society a s a Risk Society “ , Nico Stehr, Richard V. Ericson (eds), The Culture and Power of Knowledge, de Gruyter,Berlin and New York:199-214

Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press

Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge,

Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34.

Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd .

Comte, A.: изводи из Курс позитивне филозофије, Систем позитивне политике (1832-1842, 1851-1854)1987: у А. Фиаменго, Saint-Simon i Auguste Comte , Напријед, Загреб

Dilthey, W: „Доживљавање и аутобиографија“, „Разумијевање других особа и њихових животних манифестација“, „Категорије живота“, Изградња историјског света у духовним наукама, БИГЗ, Београд 1980: 253-305.

Durkheim, E.: (1912)1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд , 3-22(, 377-406)

Fuko, M, 1969/1999: Археологија знања , Плато, Београд

Фројд, С. 1970: Тумачење снова , Матица српска, Нови Сад, т.1, 101-167

Garfinkel, H., 1967: Studies in Ethnomethodology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice- Hall, 1967, pp. 38-44, 75.

Хабермас, Јурген, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд

Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб

Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers

Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246

Nietzsche, F., 1990: "О 'добру' и 'злу'..." , Генеалогија морала , Графос, Београд, 17-50

Кант, И., 2003: "О шематизму чистих појмова разума", Критика чистог ума, Дерета, Београд

Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press

Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46

Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin

Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252

Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503

Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево

Pareto, V. ()1970: "Selections from The Mind and Society" у Curtis, J. E., & Petras J. W., eds., The Sociology of knowledge: A reader . New York : Praeger Publishers,(131-)133 -160

Popper, К., (1962)1993: "Социологија сазнања", ("Пророчка филозофијa...) "Чињенице, норме и истина..."у Отворено друштво и његови непријатељи , БИГЗ, Београд, т.2, 255-268, (269-309), 461-493

Scheler, Max, 1921: „ Die positivistische Geschichtsphilosophie des Wissens und die Aufgaben einer Sociologie der Erkenntnis “, K ö lner Vierteljahreshefte f ü r Sozialwissenschaften , No .1, 22-31

Scheler, Max, 1924: “ Das Probleme einer Soziologie des Wissens ”, Versuche zu einer Soziologie des Wissens , Duncker & Humbolt , M ü nchen & Leipzig , 3-146

Schutz. A. , (1932/2004): Der sinnhafte Aufbau der sozialen Welt: : eine Einleitung in die verstehende Soziologie , Hrsg. von Richard Grathoff , UVK-Verl.-Ges, Konstanz

Searl, John Roy, 1969: Speech Acts, Cambridge UP

Smith, Dorothy E. , 1990: “Women's Experience as a Critique of Sociology”, The Conceptual Practices of Power: A Feminist Sociology of Knowledge, Boston: Northeastern University Press, 11-28,207

Sorokin, P. A., 1937—41 / 1970: Social and cultural dynamics, I-IV, Boston, MA: Porter Sargent Publishers

Vico, Giambattista, /1982: Начела нове знаности , Загреб

Вратуша, Вера, 2006: „ Социолошко сазнајни приступ социологији сазнања”,

Weber , M ., ()1969: "Типови рационалности", "Религија и друштвени статус", ("Друштвена психологија светских религија"), у Parsons , T . et all ,: "Теорије о друштву, Вук Караџић, Београд, т.II, 1009-1010, (1078-1100), 1307-1323

Зимел, 1976: “Дру ш твеност”, Лукић, Р. , Формализам у социологији, Напријед, Загреб , 260-276

Znaniecki, 1940: Т he Social Role of the Man og Knowledge , New York

ПАРАДИГМА ј е “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац , форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењуконкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или моделизбора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principiaкоји укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине ипредставља основу за дефинисање формализованим речником кој и усваја заједницанаучника одговарајуће дисциплине п. у ширем значењу или дисциплинарнуматрицу интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења оприроди истраживане стварности и законитостима које у њој владају, те процедуралнихепистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили битн и аспект и , о истраживачк им процедурама и техникама и о критеријум у процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачкихпроблема изведена из егземплара се преносе кроз непосредне односе припадника одређененаучне заједнице, елиминишу поделу наукена међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичкомдобу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује:"Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научназаједница састоји се од људи који деле једну парадигму." (1974:стр.240-3).Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизованепримене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сроднихнових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке научнедисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предметиподучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање проблемасе систематизују у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручногобразовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошкимобразовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке(1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљавабудуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивањеи прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирањаи ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постојиали га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техникаи проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућимоквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитомпоразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије"или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајућипреиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се старапарадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. крознасумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру вишемеђусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичној фази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалнеинерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су биливерни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противречењеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућегегземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази поКуну нагло кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природнихнаука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључивопостепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности , без губитака. Ставиоје акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различитецеловите појмовно-теоријско-методолошке замисли или парадигме, одлучујуће усмеравајунаучноистраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине.Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђујеи служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице поштоне само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п.,него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблемекоји немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистонаприликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазиваодмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми(Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигмекоја је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове општеприхваће н е дисциплинарнематрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалностна нову парадигму остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њенеструктуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквируисте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитимпогледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кунтврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могућеда се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Ka рнап наиме сматрада то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем бисе могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностимаи манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилимаи сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независноод садржаја супротстављених парадигми. Кун , напротив , сугерише дасупротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу уреволуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватностирешења увек везани за одређену парадигму, а за аксиолошки сукоб о циљевима научногистраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственимподацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигмипо Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разликуизмеђу теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, попримасасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи дамаса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију.Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми,не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих пошто оне заправо решавајуразличите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуцијепо Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различитепарадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити,који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који ихтреба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену штапредставља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандардна који бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме коједефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме.Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошкии аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалијеу фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могао да будеглавни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научниципосле смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирајусвет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњојлинији би се метафорички могло да каже даистовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света,мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начинна који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуцијеса политичким и религиозним уместо да се задржи на рационалној реконструкције садржајаи коначних резултата историје науке изостављајућисве "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу групанаучника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно,за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољнихискуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи каоприхватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан међутимистиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационалниизбор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32) .На дуги рок, међутим, долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошкомнивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“или достигнута теоријска сазнања о емпиријскимчињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања . На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани(мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија,метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степенусу међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигмемењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане„смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљеваиспитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљањаи тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно унекој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постојисагласност за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеницада нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јестеилузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елеменататријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајнихциљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде.Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврдеда научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничкихсазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалнимсредствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвенемоћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћипримери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценитисупротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Првинастоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајућида су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитноприхваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегијеукључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теоријапостигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљевису непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању,као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понудикритеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр.истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настојида покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуалнаметодолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивањеда актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине.На пример, циљеви Беконове индукције да теоријеморају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати ида објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати,оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитноприхваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример,да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материјекао што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметарасиле и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућаувек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелноприхватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност,обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективнонеконзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака;3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивноразрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).