Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

" ...Метод примењен у Капиталу наишао је на слабо разумевање, како показују већ и сама противречна схватања о њему.

Тако ми париска Revue Positiviste с једне стране пребацује да економију третирам метафизички, а с друге - погодите! - да сам се ограничио само на критичко рашчлањавање постојећега, уместо да пишем рецепте (ваљда контистичке?)(уп. Маркс и Енгелс о Контовом позитивизму, прим.ВВ) за прчварницу будућности. На ово прекоревање с метафизиком примеђује професор Sieber: 'Уколико се тиче чисте теорије, Марксов је метод дедуктивни метод читаве енглеске школе, чије мане и добре стране имају сви најбољи економисти теоретичари.'

Господин М. Block - у свом спису Les Théoriciens du Socialisme en Allemagne. Extrait du Journal des Économistes, juillet et août 1872 - чини откриће да је мој метод аналитички и вели између осталог: 'Овим делом г. Маркс стаје у ред најизврснијих аналитичарских духова.'

Немачки рецензенти, наравно, вичу о хегеловској софистици. Петроградски ВЂстникъ Европы налази у једном чланку који говори искључиво о методу Капитала (мајски број од 1872, стр. 427-436) да је мој метод истраживања строго реалистички, али да је метод излагања, на несрећу, немачко-дијалектички. Он вели: 'На први поглед, ако се суди по спољашњој форми излагања, Маркс је највећи идеалистички филозоф, и то у немачком, тј. у рђавом смислу речи. У ствари, пак, он је бескрајно више реалист од свих својих претходника у послу економске критике...Ни на који начин није могућно назвати га идеалистом.'

Овом писцу не могу боље одговорити него ако изнесем неколико извода из његове властите критике, који ће и иначе, можда, занимати понеког мог читаоца коме руски оригинал није приступачан.

Пошто је навео један став из мог предговора књизи Прилог критици политичке економије, Берлин, 1859, стр. iv-viii (уп.Маркс о односу друштвене егзистенције и свести (Предговор за Прилог критици политичке економије) у ком сам изнео материјалистичку основу свог метода, писац наставља:

'За Маркса је од важности само једно: наћи закон појава чијим се истраживањем бави. И није му од важности само закон који њима влада уколико те појаве имају готов облик и уколико су везане у целину која се посматра у неком датом периоду времена. За њега је важан пре свега закон њиховог мењања, њиховог развитка, тј. прелаз из једног облика у други, из једног реда веза у други. А чим тај закон открије, истражује он у танчине последице у којима се закон у друштвеном животу испољава...Према томе, Маркс се брине само за једно: да тачним научним истраживањем утврди нужност одређеног уређења друштвених односа и да, колико је год то могуће, беспрекороно утврди чињенице које му служе као полазне тачке или као тачке ослонца. За ово му је сасвим довољно кад, утврдивши нужност данашњег поретка, утврђује уједно и нужност неког другог поретка у који први неизбежно мора да пређе, сасвим свеједно да ли људи верују у то или не, јесу ли свесни тога или нису. На друштвено кретање Маркс гледа као на природно-историјски процес којим управљају закони који не само да су независни од воље, свести и намера људи него, баш обратно, одређују њихову вољу, свест и намере...Кад свесни елемент игра овако подређену улогу у културној историји, онда се по себи разуме да ни критика која узима за предмет саму културу не може никако за своју основу узети неки облик или неки резултат свести. То значи да њена полазна тачка не може бити идеја, већ само спољашња појава. Критика ће се ограничавати на упоређивање и суочавање неке чињенице не с идејом, него с другом чињеницом. За њу је важно само то да обе чињенице буду што је могуће тачније испитане и да једна према другој стварно представљају различите развојне моменте, а надасве је важно да се с истом тачношђу истражи редослед, узастопност и повезаност у којима се ступњеви развитка испољавају, Али, рећи ће когод, општи закон економског живота једни су исти, свеједно јесу ли примењени на садашњост или на прошлост. Управо то Маркс пориче. По њему, такви апстрактни закони не постоје...Напротив, по његовом мишљењу, сваки историјски период има своје властите законе...Чим је живот превалио неки дати период развитка, чим из датог стања пређе у неко друго, почињу њиме владати и други закони. Једном речи, економски нам живот пружа појаву аналогну историји развитка у другим областима биологије...Стари економисти нису схватили природу економских закона кад су их упоређивали са законима физике и хемије...Дубља анализа појава доказала је да се друштвени организми између себе исто тако темељно разликују као и биљни и животињски организми...Штавише, једна иста појава подлеже сасвим различитим законима услед различитости у целокупној грађи тих организама, услед одступања њихових појединачних органа, услед различитих услова под којима функционишу итд. Тако Маркс, нпр., пориче да је закон становништва једнак у свим временима и местима. Он тврди противно, наиме да сваки период развитка има свој властити закон становништва...Са различним развитком производне снаге, мењају се и односи и закони који их регулишу. Кад Маркс себи поставља за циљ да капиталистички привредни поредак истражи и објасни са тога становишта, он само строго научно формулише циљ који свако тачно истраживање економског живота мора имати...Научна вредност таквог истраживања лежи у расветљавању нарочитих закона којима се регулише настанак, постојање, развитак и смрт неког датог друштвеног организма и његова замена неким другим, вишим организмом. А ову вредност Марксова књига уистину има.'

Кад је господин писац овако тачно описао оно што назива мојим стварним методом, и кад се овако благонаклоно изразио уколико је у питању моја лична примена тога метода, шта је друго описао него дијалектички метод?

Свакако, начин излагања формално се мора разликовати од начина истраживања. Истраживање има да у танчине овлада материјом, да анализује њене различне облике развитка и да изнађе њихов унутрашњи спој. Тек кад је овај посао готов, моћи ће се стварно кретање изложити на одговарајући начин. Пође ли то за руком, и буде ли се живот материје огледао у идеји, онда не мари ако буде изгледало као да имамо посла с каквом конструкцијом а приори.

По својој основи, мој дијалектички метод не само да се разликује од Хегеловог, него му је и директно супротан. За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самосталан субјекат, демијург стварности која сачињава само његову спољашњу појаву. Код мене, обрнуто, мисаоно није ништа друго него материјално пренесено у човекову главу и у њој прерађено.

Мистификаторску страну Хегелове дијалектике критиковао сам пре скоро 30 година, у време кад је још била у дневној моди. Али баш када сам радио на првом тому Капитала налазили су досадни, претенциозни и осредњашки епигони који данас воде главну реч у образованој Немачкој, уживање у томе да с Хегелом поступају онако како је у Lessinjgово време ваљани Moses Mendelssohn поступао са Spinozом, наиме као с "липсалим псом". Зато сам јавно признао да сам ученик тог великог мислиоца, па сам у глави о теорији вредности овде-онде и кокетирао с његовим начином изражавања. Мистификација коју дијалектика трпи у Хегеловим рукама ни најмање не побија чињеницу да је он први обимно и свесно изнео опште облике њеног кретања. Код њега дијалектика дуби на глави. Морамо је окренути тумбе да бисмо у мистичноме омоту открили рационалну језгру.

У свом мистифицираном облику дијалектика је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника, јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни: јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна.

Противречно кретање капиталистичког друштва практични буржуј осећа најчешће у колебањима периодичког циклуса крoз који пролази модерна индустрија, и у њиховом врхунцу - општој кризи. Криза поново наступа, мада се још налази у претходним стадијумима. Свестраношћу свог попришта и интензивношћу свог деловања она ће утерати дијалектику чак и у главе оних за које у новом, светом пруско-немачком царству теку мед и млеко.

Лондон, 24. јануара 1873

(Marx, Karl, "Поговор" за друго издање Капитала, т.I, (1873) 1970, у K. Marx, F.Engels, Дела, ИМРП, Београд, т. 21, стр.23-25)

(уп. и ЗАКОНИ ДИЈАЛЕКТИКЕ - F. Engels - "Дијалектика природе", "Аnti-Dühring"

од Вера Вратуша - Monday, 14 November 2005, 08:36 PM

"(Развити општи карактер дијалектике као науке о повезаности насупрот метафизици)

Закони дијалектике апстрахују се, дакле, исто тако из историје природе као и из историје људског друштва. Они управо и нису друго него наjопштији закони ових двеју фаза историјског развитка, а такође и самог мишљења. А они се своде углавном на ова три закона:

закон преласка квантитета у квалитет и обратно (...у природи...квалитативне промене могу настајати само квантитативним додавањем или квантитативним одузимањем материје или ...променом облика...кретања, тзв. енергије...у Marxовом Капиталу цео четврти одељак: "Произвођење релативног вишка вредности" расправља о безбројним случајевима из области кооперације, поделе рада и мануфактуре, машина и крупне индустрије у којима квантитативна промена мења квалитет ствари, а тако исто и квалитативна промена мења њихов квантитет...Таква је, на пример, чињеница то што кооперација великог броја радника, стапање многих снага у једну укупну снагу, производи једну, како вели Marx, "нову потенцију снаге", која се битно разликује од збира појединачних снага из којих се она састоји...);

закон прожимања (јединства и борба) супротности (противречности) (...Кад је Хегел тобожње чврсте разлике и супротности које су поставили метафизичари и метафизички оријентисани природњаци дијалектички окретао у њихову супротност, оптуживали су га да изврће њихове речи. А кад природа исто тако поступа као и стари Хегел, време је да се ствар поближе испита...електролитички процес...већина природњака замишља да су идентичност и различитост непомирљиве супротности, а не да су оне једнострани полови који представљају нешто истинито само у свом узајамном деловању, у укључивању различитости у идентитет... Идентичност и различитост - нужност и случајност - узрок и последица - то су ...главне супротности, које прелазе једна у другу када их одвојено разматрамо...);

закон негације негације (...Сви индогермански народи почињу са заједничком својином. Код скоро свих, она у току друштвеног развитка бива укинута, негирана, потиснута другим формама - приватном својином, феудалном својином итд. Задатак је социјалне револуције да негира ову негацију, да поново успостави заједничку својину на једном вишем развојном степену. Или: античка филозофија била је првобитно стихијни материјализам. Из овога је произишао идеализам, спиритуализам, негација материјализма, најпре у облику супротности душе и тела, а онда у учењу о бесмртности душе и монотеизму. Посредством хришћанства, овај спиритуализам се свуда раширио. Негација ове негације јесте репродукција старог материјализма на вишем степену, модерни материјализам, који, у односу на прошлост, налази свој теоријски завршетак у научном социјализму...)

Сва три закона развио је Хегел, на свој идеалистички начин, искључиво као законе мишљења: први у првом делу Логике - у учењу о бићу; другим је испуњен цео други, неупоредиво значајнији део Логике - учење о суштини; коначно, трећи фигурише као основни закон на којем је изграђен читав систем. Погрешка лежи у томе што се ови закони не изводе из природе и историје, већ се њима намећу као закони мишљења. Из тога онда произлази читава усиљена и често наказна конструкција: свет, хтео он то или не хтео, треба да се управља према једном логичком систему, који опет и сам није ништа друго него производ људског мишљења на одређеном ступњу развоја. Обрнемо ли те односе, све постаје једноставно. Дијалектички закони, који се у идеалистичкој филозофији чине крајње тајанствени, постају сместа једноставни и јасни као дан...

...Дијалектика, тзв. "објективна" дијалектика, влада у читавој природи, а тзв. субјективна дијалектика, дијалектичко мишљење, само је одраз свеопштег кретања у природи путем супротности, које управо и условљавају живот у природи својом непрекидном борбом и својим коначним прелажењем једне у другу или у више облике. Привлачење и одбијање. С магнетизмом започиње поларност; она се показује на једном истом телу; код електрицитета она се расподељује на два или више тела, међу којима настаје напон. Сви хемијски процеси своде се на појаве хемијске атракције и репулсије. Коначно, у органском животу треба стварање ћеличног једра такође сматрати као поларизацију живе беланчевинасте твари, а теорија еволуције показује како се сваки напредак до најсложеније биљке с једне стране, до човека с друге стране, остварује путем непрекидне борбе између наслеђивања и прилагођавања. Уједно се ту показује како су категорије "позитивно" и "негативно" слабо применљиве за такве облике развоја. Наследност се може схватити као позитивна страна која одржава, а прилагођавање као негативна, која разара наслеђено. Али исто тако и прилагођавање као стваралачка, активна, позитивна страна, а наслеђивање, које му се супротставља, као пасивна, негативна делатност. Па као што се у историји напредак јавља као негација онога што постоји, тако је и овде - из чисто практичних разлога - боље узимати прилагођавање као негативну делатност. У историји се кретање у супротностима нарочито истиче у критичним епохама водећих народа. У таквим часовима преостаје народу избор само између два пола дилеме: или - или!, а при том се питање увек поставља сасвим друкчије него што би то желели политизирајући филистри свих времена. Чак се и либерални немачки филистар из 1848. нашао већ 1849, изненада, неочекивано и против своје воље, пред питањем: повратак старој и пооштреној реакцији, или наставак револуције све до републике, можда чак до јединствене и недељиве републике са социјалистичком позадином. Он није дуго размишљао, и придонео је стварању Manteuffelov-е реакције, цвета немачког либерализма. Исто је учинио 1851. француски буржуј кад се нашао пред дилемом, за њега свакако неочекиваном: карикатура царства, преторијанство и експлоатација Француске од стране шачице ниткова, или социјалдемократска република - и он је сагнуо главу пред шачицом ниткова да би под њиховом заштитом могао наставити с експлоатацијом радника."...

"Дијалектика, која исто тако не познаје никакве hard and fast lines, никакав безусловно применљиви "или - или!", која непомичне метафизичке различитости преводи једне у друге и осим "или - или!" познаје такође "и једно - и друго" на правом месту, та дијалектика посредује између супротности, и она је у последњој инстанцији једини исправни начин мишљења."...

Engels, Friedrich, фрагменти о дијалектици, Дијалектика природе + материјал за и Аnti-Dühring, (1876-8) 1974, у K. Marx, F.Engels, Дела, ИМРП, Београд, т. 31, стр.97-8, 284-5, 349-50, 396-400, 482

(уп. и ДИЈАЛЕКТИЧКИ МЕТОД - К. Маркс - ''Капитал"

од Вера Вратуша - Monday, 5 December 2005, 01:19 PM 

"Друштвени 'однос' треба да значи понашање већег броја особа које је по свом смисаоном садржају узајамно подешено и тиме оријентисано. Друштвени однос састоји се, дакле, потпуно и искључиво у изгледима да се друштвено дела на неки (смисаоно) могућ начин, без обзира на чему се заснивају ти изгледи".

Weber, Max (1922)1976: Привреда и друштво, том I, Просвета, Београд, стр.18

од Вера Вратуша - Saturday, 5 November 2005, 12:09 AM

"Истраживање је

а) спознајна делатност анализе и расуђивања,

б) која се збива у пракси,

ц) на једном практичном и стварном проблему и

д) претходи одређеном захвату у стварност.

Ако је тачна ова дефиниција истраживања (а то ћемо настојати да докажемо у наставку), из ње произлази: прво, како није неопходно да се буде професионални истраживач, тј. истраживач социолог да би се истраживало; друго, како тиме није речено да не врше истраживање сви они професионални истраживачи, у мери у којој се не држе овог појма истраживања.

Постоји заправо истраживање у традиционалном смислу које се подучава на свеучилиштима и које, да би било изведено, изискује веома рафиниране технике и спознаје. Па ипак, то се традиционално истраживање често не спроводи у друштвеној пракси (тачка б), већ у библиотекама и институтима; оно се, још чешће, не односи на стваран проблем (тачка ц), а готово се никад, као конкретан циљ, не поставља захват у стварност (тачка д).

У овој књизи не намеравамо да вулгаризујемо те технике и спознаје; метода истраживања коју желимо пренети није "популаризација" традиционалне методе: она је нешто што се супротставља традиционалној методи, нешто што није ни више ни мање од традиционалног истраживања, него је нешто различито. У целој књзи настојима да истакнемо разлике између две методе, оне коју овде објашњавамо и оне традиционалне, али ту је и разлика коју желимо одмах да истакнемо, јер, на крају, то је разлика која нам даје за право да размотримо истраживање, тј. научни рад, не само као истраживачку активност професионалних истраживача, већ и свих оних особа у професионалним и претпрофесионалним приликама које смо навели на почетку.

G.A. Gilli:1974 (1971), Како се истражује, Школска Књига, Загреб (Come si fa ricerca, Milano, Mondadori), 12 

од Вера Вратуша - Thursday, 9 November 2006, 11:11 AM

..."У чему се, дакле, састоји оспољење рада?

Прво, да је рад раднику спољашњи рад, тј. да не припада његовој суштини, да се он стога у свом раду не потврђује, него пориче, да се не осећа срећним, него несрећним, да не развија слободну физичку и духовну енергију, него мрцвари своју природу и упропашћава свој дух. Стога се радник осећа код себе тек изван рада, а у раду се осећа изван себе. Код куће је кад не ради, а кад ради није код куће. Стога његов рад није добровољан, него принудан, присилан рад. Стога он није задовољење једне потребе, него је само средство да задовољи потребе изван њега. Његова туђост јасно се показује у томе што се рад избегава као куга чим не постоји физичка или друга присила. Спољашни рад, рад у коме се човек оспољује, јесте рад саможртвовања, мрцварења. Напокон, спољашност рада појављује се раднику у томе што он није његов властити рад, него рад некога другога, што му он не припада, што он у њему не припада самом себи, него некоме другоме. Као што у религији самоделатност људске фантазије, људског мозга и људског срца делује независно од индивидуума, тј. делује на њега као туђа, божанска или ђаволска делатност, тако делатност радника није његова самоделатност. Оно припада другоме, она је губитак њега самог"...

..."Рад, акт отуђења практичне људске делатности, разматрали смо с две стране.

1) Однос радника према производу рада као предмету који му је стран и који њим влада. Тај однос је истовремено однос према опипљивом спољашњем свету, према природним предметима, као свету који је њему туђ и непријатељски супростављен.
2) Однос рада према акту производње у самом раду. Тај однос је однос радника према његовој властитој делатности као према туђој делатности која му не припада; делатност се овде појављује као трпљење, снага као немоћ, рађање, као кастрирање, властита радникова физичка и духовна енергија, његов лични живот - јер што је живот (друго) већ делатност - као делатност управљања против њега самога, од њега независна, која њему не припада. Самоотуђење, као што је пре наведено отуђење ствари." ...

... "oтуђени рад чини дакле:

3)човекову родну суштину, као природу тако и његову духовну родну моћ, њему туђом суштином, средством његове индивидуалне егзистенције. Он отуђује човеку његово властито тело као и природу изван њега, као и његову духовну суштину, његову људску суштину.

4) Непосредна последица тога што је човек отуђен производу свога рада, својој животној делатности, својој родној суштини, јест отуђење човека од човека. Ако се човек сам себи супроставља, њему се супроставља други човек. Што вреди за однос човека према његову раду, према производу његова рада и према њему самом, то вреди за однос човека према другом човеку, као и према раду и предмету рада другог човека."...

Mаркс Карл, ''Отуђени рад'', Економско филозофски рукописи из 1844. године

написано: април-август 1844.
онлajн верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
транскрипција/HTML: Партија рада / Побуњени ум

http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1844/ekonomsko-filozofski-rukopisi/ch01/04.htm 

"Оно има посебну природу, која је различита од природе нас као појединаца, те су и његови циљеви посебни. Али, како те циљеве може да оствари само посредством нас, оно охоло захтева нашу помоћ. Тражи да заборавимо сопствене и да се ставомо у службу његових интереса и намеће нам све могуће недаће, лишавања, и жртве, без којих живот у друштву не би био могућ. Управо зато смо обавезни да у сваком тренутку себе потчињавамо правилима понашања и размишљања која нисмо ми увели, нити желели, и која су понекад чак супротна нашим суштинским жељама и нагонима.

...према једној  познатој изреци, човек је двострук. У њему постоје два бића: једно индивидуално, које има своју основу у организму и чији је круг деловања, самим тим, уско ограничен, и једно друштвено-у интелектуалном и моралном погледу-представља у нама највишу стварност коју можемо сазнати посматрањем-наиме друштво.

...У мери у којој суделује у друштву, појединац превазилази самог себе и кад мисли и кад дела. 

...цела је истина да смо створени од два одвојена дела која се једно другом супротстављају као што се профано супротставља светом. Јер друштво, тај једини извор свега што је свето, неограничава се на то да нас споља покреће и узгредно на нас делује; оно се у нама организује на трајан начин. У нама изазива цео један свет идеја и осећања која га изражавају, али истовремено чине и саставни и постојани део нас самих."

Диркем, Емил(1912)1982:Елементарни облици религијског живота , Просвета, Београд, стр.207 

''Моћ означава сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа.''...

''Под речију 'моћ', овде сасвим уопштено подразумевамо изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у неком заједничном делању, чак и упркос отпору других који у том делању учесвују.''...

''Економски условљена' моћ није, наравно, идентична са 'моћ' уопште. Напротив, постанак економске моћи може бити последица постојеће моћи која почива на другим основама. Али ка стицању моћи се не тежи само ради економских циљева (у циљу богаћења). Моћ, чак и економска моћ, може да се цени 'ради ње саме', и веома често је је тежња ка моћи условљена друштвеним угледом који она доноси. Али свака моћ не доноси друштвени углед.(...) Начин на који се друштвени „углед“ расподељује у некој заједници између типичних група учесника у тој расподели назваћемо 'друштвени поредак'.''....

''Док је постојбина 'класа' 'привредни поредак', а 'сталежа' 'друштвени поредак', тј сфера поделе 'угледа', и док они одатле утичу једни на друге и на правни поредак, а овај опет, на њих, дотле је 'партијама 'место примарно у сфери 'моћи'.''...

''Са социолошког становишта, појам моћи је аморфан. Све могућне особине једног човека и све могућне околности могу некога ставити у положај да у датој ситуацији своју вољу наметне другима.''...

Вебер Макс (1976) ''Привреда и друштво'', том II, ''Просвета'', Београд, стр. 30-31, 42

"Власт, то јест вероватноћа да се за једну одређену заповест прибави послушност, може почивати на различитим мотивима оних који се покоравају. Она може бити условљена тиме што они који се покоравају настоје да дату ситуацију искористе у сопствеом интересу, дакле чисто циљно-рационалним процењивањем шта је корисно а шта штетно. С друге стране, она може бити условљена обичајем, то јест тупим привикавањем на једну одређену врсту делања. И, најзад она може бити условљена чисто афективним мотивима, то јест само чистом склоношћу оних који се покоравају. Али власт која би почивала само на таквим основама била би релативно непостојана. Стога они који наређују и они који слушају обично оправдавају власт извесним унутрашњим разлозима, разлозима који указују на њену легитимност, и уздрмавање вере у легитимност власти обично има далекосежне последице. У сасвим чистом облику постоје само три легитимна основа власти, од којих сваки - разуме се у чистом типу - има битно различиту структуру управног апарата и служи се битно различитим средствима управљања.''...

''Законска власт је она власт која је прописно установљена. Најчистији тип је бирократска власт.''...

''Традиционална власт се заснива на вери у светост одувек постојећег поретка и највише власти. Најчистији тип је патријархална власт.''...

''Харизматска власт се заснива на афективној преданости личности вође и њеним божанским својствима (харизма), нарочито магичним способностима, пророчкој снази или јунаштву, духовној и беседничкој моћи.(...) Најчистији типови јесу власт пророка, ратних хероја и великих демагога.''...

''Постојање власти је везано само за актуелно присуство лица које успешно наређује другом, али не безусловно и за постојање управног апарата или групе. Али у највећем броју случајева власт обично претпоставља бар једно или друго. Једну групу треба назвати групом с влашћу, уколико су на основу важећег поретка њени чланови подвргнути односима власти.''...

Вебер Макс (1921)  ''Основни социолошки појмови'', преводи из Привреде и Друштва, Социолошка хрестоматија, Ђурић М. 1987: Социологија Макса Вебера, ИТРО ''Напријед'', Загреб, стр. 359-360, 362, 366.

''Реч ''функција'' присвајало је неколико дисциплина и свакодневни говор, са резултатима који су се могли очекивати: њено значење постаје нејасно у социологији као науци. Ограничивши се на пет конотација које се обично приписују тој речи занемарујемо многе друге. Постоји прва, популарна употреба, према којој се функција односи на неко јавно окупљање или прилику која се обично изводи са церемонијалним призвуком''... ...''Ма како честа била, ова употреба превише ретко улази у академску литературу да би у већој мери могла допринети терминолошком хаосу који тамо влада. Јасно, ова конотација речи је сасвим страна функционалној анализи у социологији.

Друга употреба чини термин функција еквивалентним термину занимање. Макс Вебер, на пример, дефинише занимање као ''облик специјализације и комбинације функција једне индивидуе, које за њега чине основу сталне могућности прихода или профита''. Ово је честа, готово типична, употреба тог термина у неких економиста који говоре о функционалној анализи групе када нас извештавају о расподели занимања у тој групи.

Трећу употребу, која је специјални случај претходне, можемо срести како у свакодневном говору тако и у политичким наукама. Функција се често употребљава да би означила активности које се приписују носиоцу социјалних статуса, посебно онога који заузима позицију у предузећу или политици стога се јављају термини функционер или службеник. Мада се функција у том смислу преклапа са ширим значењем који се том термину приписује у социологији и антропологији, најбоље га је искључити јер одвлачи пажњу од чињенице да функције не производе само они који заузимају одређене положаје, већ их производи и широк спектар стандардизованих активности, друштвених процеса, културних образаца и система веровања који се срећу у друштву.

С обзиром на то да је реч функција први употребио Лајбниц, она има најпрецизније одређење у математици, где се односи на варијаблу која стоји у односу са једном или више других варијабли, на основу којих се прва може изразити, или од чијих вредности зависи њена сопствена вредност. Та концепција у проширенијем (и често непрецизнијем) значењу, извршава се у фразама као што су функционална међузависност или функционални односи, које научници тако често прихватају.

Пето значење је централно за функционалну анализу која се користи у социологији и социјалној антропологији. Оно делимично одступа од математичког значења термина, и може се рећи да је оваква употреба чешће преузимана из биолошких наука, где се термин функција тумачи у односу на виталне или органске процесе који се посматрају с обзиром на допринос који имају у одржању организма. Са модификацијама које одговарају проучавању људског друштва, то прилично добро кореспондира са кључним појмом функције кога су усвојили антрополошки функционалисти, било у чистом, било у ублаженом облику.''

"...Човек ствара религију, не ствара религија човека. Другим речима, религија је самосвест човека који или није још нашао себе или је себе већ поново изгубио. Али човек није апстрактно биће које чучи ван света. Човек је у ствари свет људи, држава, друштво. Та држава, то друштво, стварају религију, обрнуту слику свести о свету, зато што они јесу изокренути свет. Религија је општа теорија тог света, његов енциклопедијски приручник, његова логика у популарном облику, његов духовни point d'honneur (част, прим. прев.), одушевљење, морални закон, свечано остварење, свеопшта основа утехе и оправдања. Она је замишљено остварење људске суштине јер људска суштина нема стварно постојање. Борба против религије је стога на посредан начин борба против оног света чију духовну арому она представља.

  Религијске недаће су истовремено израз стварних недаћа и протест против њих. Религија је уздах угњетаваног бића, срце у свету без срца, душу у окружењу без душе. Она је избор људи.

  Укидање религије као нестварне среће људи потребно је ради успостављања њихове стварне среће. Захтев за напуштање илузија о њој у ствари је захтев  за  излазак из стања коме су потребне илузије. Кретика религије је стога зачетак критике долине јада, чији је религија ореол.

  Критика је из тог венца истргла замишњени цвет не зато да би човек носио тај венац без илузија и утехе већ да би одбацио венац и определио се за живи цвет. Критика религије одузима човеку илузије како би га навела да размишља и дела и свој живот ствара као човек који је одбацио илузије и окренуо се разуму, како би се окретао око самог себе и тиме око свог стварног сунца. Религија је само замишљено сунце које креће око човека ако се он не окреће око себе."

Маркс Карл "Рани радови" 1989,"Напријед",Загреб,стр. 90-91