Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

"Оно има посебну природу, која је различита од природе нас као појединаца, те су и његови циљеви посебни. Али, како те циљеве може да оствари само посредством нас, оно охоло захтева нашу помоћ. Тражи да заборавимо сопствене и да се ставомо у службу његових интереса и намеће нам све могуће недаће, лишавања, и жртве, без којих живот у друштву не би био могућ. Управо зато смо обавезни да у сваком тренутку себе потчињавамо правилима понашања и размишљања која нисмо ми увели, нити желели, и која су понекад чак супротна нашим суштинским жељама и нагонима.

...према једној  познатој изреци, човек је двострук. У њему постоје два бића: једно индивидуално, које има своју основу у организму и чији је круг деловања, самим тим, уско ограничен, и једно друштвено-у интелектуалном и моралном погледу-представља у нама највишу стварност коју можемо сазнати посматрањем-наиме друштво.

...У мери у којој суделује у друштву, појединац превазилази самог себе и кад мисли и кад дела. 

...цела је истина да смо створени од два одвојена дела која се једно другом супротстављају као што се профано супротставља светом. Јер друштво, тај једини извор свега што је свето, неограничава се на то да нас споља покреће и узгредно на нас делује; оно се у нама организује на трајан начин. У нама изазива цео један свет идеја и осећања која га изражавају, али истовремено чине и саставни и постојани део нас самих."

Диркем, Емил(1912)1982:Елементарни облици религијског живота , Просвета, Београд, стр.207 

"Религија је чврсто повезан систем веровања и обичаја који се односе на свете, то јест издвојене и забрањене ствари, наиме  систем веровања и обичаја који све своје присталице сједињују у исту моралну заједницу звану црква.

...карактеристично за религијску појаву јесте да она увек претпоставља двострану поделу познатог и сазнатљивог универзума у два рода који обухватају све што постоји, али који се међусобно радикално искључују. Свете ствари су оне које су заштићене и изоловане забранама; профана су оне на које се те забране односе и које морају да остану удаљене од првих. Религијска веровања су представе које изражавају природу светих ствари и односе које оне одржавају било једне са другима, било с профаним стварима. Најзад обреди су правила понашања која прописују како човек мора де се влада са светим стварима.

...света ствар је par excellance она коју профани човек не сме и не може дотаћи. Без сумње забрана не би смела да  онемогући свако општење између два света; јер да профани човек никако не може да ступи у  у однос са светим, оно ничему не би служило...успостављање ових односа није ни могућно ако профани човек не изгиби своја особена обележја, ако и сам не постане у некој мери и у неком степену свет. 

...цела је истина да смо створени од два одвојена дела који се један другом супротстављају као што се профано супротставља светом. Јер друштво, тај једини извор свега што је свето, не ограничава се на то да нас споља покреће и узгредно на нас делује."

"...Човек ствара религију, не ствара религија човека. Другим речима, религија је самосвест човека који или није још нашао себе или је себе већ поново изгубио. Али човек није апстрактно биће које чучи ван света. Човек је у ствари свет људи, држава, друштво. Та држава, то друштво, стварају религију, обрнуту слику свести о свету, зато што они јесу изокренути свет. Религија је општа теорија тог света, његов енциклопедијски приручник, његова логика у популарном облику, његов духовни point d'honneur (част, прим. прев.), одушевљење, морални закон, свечано остварење, свеопшта основа утехе и оправдања. Она је замишљено остварење људске суштине јер људска суштина нема стварно постојање. Борба против религије је стога на посредан начин борба против оног света чију духовну арому она представља.

  Религијске недаће су истовремено израз стварних недаћа и протест против њих. Религија је уздах угњетаваног бића, срце у свету без срца, душу у окружењу без душе. Она је избор људи.

  Укидање религије као нестварне среће људи потребно је ради успостављања њихове стварне среће. Захтев за напуштање илузија о њој у ствари је захтев  за  излазак из стања коме су потребне илузије. Кретика религије је стога зачетак критике долине јада, чији је религија ореол.

  Критика је из тог венца истргла замишњени цвет не зато да би човек носио тај венац без илузија и утехе већ да би одбацио венац и определио се за живи цвет. Критика религије одузима човеку илузије како би га навела да размишља и дела и свој живот ствара као човек који је одбацио илузије и окренуо се разуму, како би се окретао око самог себе и тиме око свог стварног сунца. Религија је само замишљено сунце које креће око човека ако се он не окреће око себе."

Маркс Карл "Рани радови" 1989,"Напријед",Загреб,стр. 90-91

Код патријархалне власти, лично потчињавање господару гарантује као легитимна она правила која је господар установио, а сама чињеница његове суверене власти и њене границе потичу од „норми“, али не из правно заснованих него из норми које је традиција учинила светима. Међутим, у свести потчињених јавља се, пре свих других, чињеница да је тај конкретни господар управо њихов „господар“и уколико традиција или конкурентне силе не ограничавају његову власт, он је и врши неограничено, по својој вољи, и, пре свега, не без икаквих правила.

По својој суштини ... она се заснива на односима строго личног поштовања.

Зачетак ове структуре власти лежи у ауторитету старешине породице у кућној заједници.

Подела сексуалног рада може бити јача или слабија; она може да се односи само на полне органе и на понеку другостепену околност која од њих зависи, или пак, напротив, да се распростре на све органске и друштвене функције.

...подела сексуалног рада је та која сачињава извор брачне солидарности...

Смањите испод извесне тачке поделу сексуалног рада, и брачна заједница ишчезава остављајући за собом искључиво полне односе, изразито привремене природе ...

 Емил Диркем, О друштвеној подели рада, Просвета, Београд, 1972 године

стране 99-102

Такозвана првобитна акумулација није, дакле, ништа друго до историјски процес одвајања произвођача од средстава за производњу.

Процес који ствара капиталистички однос не може, дакле, бити друго до процес одвајања радника од својине на услове његовог рада, процес који с једне стране претвара друштвена животна средства и средства за производњу у капитал, а с друге стране непосредне произвођаче у најамне раднике.

Он је „првобитан“ зато што сачињава предисторију капитала и начина производње који му одговара. (...)

...методи првобитне акумулације све су друго само не идилични.

У историји првобитне акумулације епохални су били сви они преврати који су служили као полуга капиталистичкој класи у њеном формирању; али су то пре свега били моменти када су велике масе људи биле изнебуха и насилно откидане од својих средстава за живот и биле бацане на тржиште рада као обесправљени пролетери.

Карл Маркс, Капитал, одељак седам "Процес акумулације капитала", Такозвана првобитна акумулација, http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1867/kapital/ch05.htm ,

Подела рада је национално-економски израз друштвености рада унутар отуђења. Или, будући да је рад само израз човекове делатности унутар оспољенја, испољавања живота као оспољења живота, то је и подела рада само отуђено, оспољено постављанње човекове делатности као реалне родне делатности или као делатности човека као родног бића. […]

Разматрање поделе рада и размене од највећег је интереса, јер су оне јасно оспољени изрази човекове делатности као родне делатности и човекове суштинске снаге као родне суштинске снаге.

Да се подела рада и размена заснивају на приватном власништву, није ништа друго већ тврдња да је рад суштина приватног власништва, тврдња коју национални економист не може доказати и коју ћемо ми доказати уместо њега. Баш у томе што су подела рада и размена облици приватног власништва, баш у томе лежи двоструки доказ, с једне стране, да је човеком животу потребно приватно власништво за његово остваривање, а с друге, да је сада потребно укидање приватног власништва.

Подела рада и размена две су појаве, при чијем се разматрању национални економист хвали друштвеношћу науке и у једном даху несвесно изговара притивречност своје науке, заснивање друштва помоћу недруштвених посебних интереса.

Карл Маркс
"Економско-филозофски рукописи из 1844. годинe"
http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1844/ekonomsko-filozofski-rukopisi/ch03/03.htm