Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

ДРУШТВО постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области приватне сфере домаћинства тако и  од  оних у  области  јавне сфере политичке државе.

Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи или других друштвених животиња која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.

Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.

Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.

Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.

Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.

од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM

ЗАКОН у номотетским дисциплинама јесте тврдња о правилности (гр. nomos , лат. lex) у поретку, следу и односима две или више појава која универзално важи у свим случајевима када су дати феномени присутни.

Природословци макро нивоа и присталице позитивизма у друштвеним наукама, под з. најчешће подразумевају аподиктично формулисан принцип универзално важећег нужног следа природних ствари према емпиријски утврђеном правилу израженом математичком формулом. Има позитивиста попут Попера који тврде да закони у друштву нису увек ни нужни ни трајни .

Присталице новог материјализма наглашавају историјски променљив карактер закона противречног успостављања и мењања облика организације друштвених односа на одговарајућем ступњу развоја производних снага.

Присталице разумевајуће социологије под законом подразумевају само хипотетички формулисану тенденцијску вероватноћу да ће делатници својем сврховитом телеолошком, моралном и вољном деловању приписивати одређени идеални тип значења

од Вера Вратуша - Saturday, 5 November 2005, 12:44 AM

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens). Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада у одговарајућим посебним интересима. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Вера Вратуша, 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ур., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774

од Вера Вратуша - Tuesday, 1 November 2005, 03:54 PM

Bailly, A., Dictionnaire Grec - Français, Hachette, Paris

Gaffiot, Felix, 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Hachette, Paris

Лукић, Д. Радомир и остали редактори, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд

Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago

гр.episteme,  лат. scientia),   означава теоријски корпус методички стечених, и систематски сређених, емпиријски проверених и где је год могуће нумерички формулисаних сазнања о правилностима у оквиру истраживане стварности, као и делатност стицања ових објективно заснованих уверености у истинитост скупа проверених и доказаних хипотеза.

Поменута "позитивистичка" дефиниција науке инспирисана узором природних наука по мишљењу присталица историзма и феноменологије није адекватна у случају такозваних друштвених, хуманистичких,духовних, моралних и културних дисциплина које истражују људско понашање. Услед сложености последица повратног утицаја међусобног деловања људи, смисаоно оријентисано људско понашање истраживач не може да потпуно контролише, на њему не може да врши експерименте које други могу да понове под истоветним контролисаним околностима ради провере, и зато не може да га потпуно предвиди.

од Вера Вратуша - Tuesday, 1 November 2005, 03:49 PM

ПАРАДИГМА је “ узорни пример ” ( гр .           ), образац , форма, као идеја код Платона.

Tomass S . Kuhn употребљава п. у значењу скупа теоријски формализованих уверења коју дели једна група научника о природи истраживане стварности, о критеријуму истинитог сазнања, о врсти питања које треба поставити да би се истражили битни аспект и о истраживачким процедурама и техникама. Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачких проблема се преносе кроз непосредне односе припадника одређене научне заједнице зато што се од њихове даље примене очекују и будући успеси у истраживању, али и из неспремности да се напусти п . којој је дати научник био лојалан током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које јој противрече. До иновације и промене преовлађујуће парадигме долази нагло научном револуцијом а не постепеном акумулацијом знања. Нова генерација научника образована унутар нове парадигме враћа науку у “нормално” стање разрађивања неупитног оквира нове општеприхваћене парадигме унутар којег решава „загонетке“.
од Вера Вратуша - Saturday, 3 November 2007, 07:08 PM

СТРУКТУРА означава модел просторног устројства грађе (лат. structura ) правилност распоређивања и релативно трајног обрасца уређивања узајамних oдноса стварних елемената у некој целини независно од времена.

У социологију и друге друштвене науке појам с. је пренет из биологије и лингвистике у значењу релативно стабилних и трајних али и променљивих образаца дел(ов)ања и мишљења које људи стварају, понављају и мењају кроз своје међусобне односе, размену информација и изградњу институција.

За теоретичаре реалисте с. је невидљив “систем односа који стоје у темељу и објашњавају скупове опазивих друштвених односа као и друштвене свести”. као учинака.

Међу њима теоретичари функционалистичке оријентације сагледавају с. првенствено као вредносни и нормативни оквир играња друштвених улога и одговарајућих институционализованих очекивања који управљају људским деловањем.

Теоретичари историјско - материјалистичке оријентације и теоретичари сукоба сагледавају с. пре свега као реалне друштвене производне односе израбљивања и подчињавања између људи поводом услова репродукције живота који одређују деловање људи.

Теоретичари номиналисти феноменолошке и пост-структуралистичке оријентације доводе у питање објективно постојање с. изван и независно од појединаца. Они наглашавају флуидни карактер процеса интерактивног преговарања о значењима кроз који се тек де- и ре- конструишу правила категоризације друштвених појава.
од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:20 AM

ТЕОРИЈА (гр.        ) у античко доба је означавала умно гледање, зрење, чисто мисаоно, идеално дел(ов)ање испитивања форме вечног бића по себи које је заједничко свему што јесте. Ова тежња сазнавању ради сазнавања, независна је од корисности и употребе за остваривање одређених циљева.

Израз теорија у модерно доба циљно инструменталне рационалности најчешће се употребљава у значењу повезаног скупа општих искуствено проверених или начелно проверљивих исказа који служи за описивање, разврставање, објашњење, разумевање, предвиђање или етичко и естетско процењивање  особина, генезе, структуре, функција, форме и преображаја односа узроковања или узајамног условљавања између сазнаваних појава и проблема.

Постојање више различитих теорија о истим појавама сугерише да свака теорија наглашава други аспект сложених проблема те да теорије треба критички схватати и користити као претпоставке које усмеравају истраживање и процес сазнавања а не као обухватно, неупитно и коначно знање.
од Вера Вратуша - Wednesday, 29 November 2006, 11:37 AM

МЕТОД у значењу које се најчешће користи у одговарајућим уџбеницима је пут (гр. meJ odoz), начин или начело планске примене скупа истраживачких поступака, техника или средстава помоћу којих се обавља научна истраживачка делатност и долази до новог сазнања.

Избор методе коју ће неки истраживач применити зависи од његовог или њеног претходног прећутног или изричитог одговара на теоријска и практичка питања. Теоријска питања се тичу онтолошке природе истраживане стварности, изведених логичко - епистемолошких или методолошких препорука који су методски приступи и поступци најподеснији за истраживање тако схваћене стварности, као и критеријума истинитости или важења резултата истраживања те стварности. Практичка питања се односе на вредносно и интересно усмерени избор  који аспект тако схваћене стварности ће истраживачица или истраживач издвојити као предмет својег истраживања и с којим циљем уопште дато истраживање обавља.

од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:01 AM