Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

Са чисто техничке стране гледишта, бирократија је способна да добије највишу диплому ефикасности и представља, у истом смислу, најрационалнију познати начин вежбе ауторитета над људима. Супериорна је у односу на сваки систем по прецизности, стабилности, строгости дисциплине и поузданости.

Буржоаски односи производње и промета, буржоаски односи својине, модерно буржоаско друштво, које је волшебнички изазвало тако силна средства за производњу и промет личи на чаробњака који више не може да савлада подземне силе које је дозвао. Деценијама је историја индустрије и трговине само историја побуне модерних производних цнага против модерних односа производње, против односа својине који су животни услови буржоазије и њене владавине. Довољно је навести трговинске кризе, које својим периодичним понављањем све опасније угрожавају опстанак читавог буржоаског друштва. У трговинским кризама редовно се уништава велики део не само израђених производа него и већ створених производних снага. У кризама избија друштвена епидемија која би свима ранијим епохама изгледала као бесмислица – епидемија хиперпродукције. Друштво се наједном налази бачено натраг у стање тренутног варварства, рекло би се да су му глад и општи рат до уништења пресекли све изворе средстава за живот, индустрија, трговина изгледају уништене, а зашто? Зато што друштво има сувише цивилизације, сувише животних средстава, сувише индустрије, сувише трговине. Производне снаге које му стоје на располагању не служе више за унапређивање бурожоаске цивилизације и буржоаских односа својине, напротив, оне су постале одвише силне за те односе, оне су њима закочене, а чим савладају ту закоченост, доводе читаво буржоаско друштво у неред, угрожавају опстанак буржоаске својине. Буржоаски односи постали су преуски да би обухватили богатство које су створили.

"Васпитање је акција коју старије генерације врше над онима које још нису зреле за друштвени живот. Оно има за циљ да изазове код детета известан број физичких, интелектуалних и моралних стања која траже од њега политичко друштво у целини и специјална средина којој је оно посебно намењено."

"Друштво може да живи само ако између његових чланова постоји довољна хомогеност: васпитање одржава и појачава ту хомогеност усађујући унапред у дететову душу суштински сличне особине које захтева колективни живот. Али, са друге стране, без одређене разноликости свака сарадња би била немогућа: васпитање обезбеђује одржавање те потребне разноликости тиме што се оно само диверзификује и специјализује."

извор:
Диркем, Емил: "Васпитање и социологија"
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1981, стр. 40 и 41

"Власт, то јест вероватноћа да се за једну одређену заповест прибави послушност, може почивати на различитим мотивима оних који се покоравају. Она може бити условљена тиме што они који се покоравају настоје да дату ситуацију искористе у сопствеом интересу, дакле чисто циљно-рационалним процењивањем шта је корисно а шта штетно. С друге стране, она може бити условљена обичајем, то јест тупим привикавањем на једну одређену врсту делања. И, најзад она може бити условљена чисто афективним мотивима, то јест само чистом склоношћу оних који се покоравају. Али власт која би почивала само на таквим основама била би релативно непостојана. Стога они који наређују и они који слушају обично оправдавају власт извесним унутрашњим разлозима, разлозима који указују на њену легитимност, и уздрмавање вере у легитимност власти обично има далекосежне последице. У сасвим чистом облику постоје само три легитимна основа власти, од којих сваки - разуме се у чистом типу - има битно различиту структуру управног апарата и служи се битно различитим средствима управљања.''...

''Законска власт је она власт која је прописно установљена. Најчистији тип је бирократска власт.''...

''Традиционална власт се заснива на вери у светост одувек постојећег поретка и највише власти. Најчистији тип је патријархална власт.''...

''Харизматска власт се заснива на афективној преданости личности вође и њеним божанским својствима (харизма), нарочито магичним способностима, пророчкој снази или јунаштву, духовној и беседничкој моћи.(...) Најчистији типови јесу власт пророка, ратних хероја и великих демагога.''...

''Постојање власти је везано само за актуелно присуство лица које успешно наређује другом, али не безусловно и за постојање управног апарата или групе. Али у највећем броју случајева власт обично претпоставља бар једно или друго. Једну групу треба назвати групом с влашћу, уколико су на основу важећег поретка њени чланови подвргнути односима власти.''...

Вебер Макс (1921)  ''Основни социолошки појмови'', преводи из Привреде и Друштва, Социолошка хрестоматија, Ђурић М. 1987: Социологија Макса Вебера, ИТРО ''Напријед'', Загреб, стр. 359-360, 362, 366.

''Друштвено организовану и регулисану примену негативних санкција, укључујући и претњу да ће се оне применити када се посумња на намеру несагласности - називамо функцијом вршења власти/enforcement.''...

''У оквиру нашег аналитичког оквира, појам политички не обухвата само примарне функције власти, у односу према друштвеној заједници, већ и одговарајуће аспекте сваког колективитета. Третираћемо неки проблем као политички у мери у којој укључује организацију и мобилизацију извора са намером постизања циљева неког посебног колективитета.''...

''У развоју модерних друштава, међутим, власт је постајала све различитија од друштвене заједнице као један специјализовани друштвени орган који се налази у средишту државности/државног уређења. Како се диференцирала, власт је тежила да се фокусира на две примарне групе функција. Прва се тиче одговорности за одржавање интегритета друштвене заједнице пред општим претњама, са посебним али не и искључивим освртом на њен легитимни нормативни поредак. Ово обухвата барем функцију вршења власти и учешћа у функцији тумачења.(...) Друга примарна функција, извршна, тиче се колективне делатности у свакој ситуацији која показује да треба применити релативно посебне мере у интересу 'јавности'. Ова одговорност се протеже од неких инхерентно битних ствари, као што је одбрана територијалне контроле и одржавање јавног реда, до скора сваког питања за које се сматра да је 'под утицајем јавног интереса'.''...

Талкот Парсонс(1992) ''Друштвена заједница и државност'', Талкот Парсонс Модерна друштва, Академус, Београд, 26-28.   

" ...Метод примењен у Капиталу наишао је на слабо разумевање, како показују већ и сама противречна схватања о њему.

Тако ми париска Revue Positiviste с једне стране пребацује да економију третирам метафизички, а с друге - погодите! - да сам се ограничио само на критичко рашчлањавање постојећега, уместо да пишем рецепте (ваљда контистичке?)(уп. Маркс и Енгелс о Контовом позитивизму, прим.ВВ) за прчварницу будућности. На ово прекоревање с метафизиком примеђује професор Sieber: 'Уколико се тиче чисте теорије, Марксов је метод дедуктивни метод читаве енглеске школе, чије мане и добре стране имају сви најбољи економисти теоретичари.'

Господин М. Block - у свом спису Les Théoriciens du Socialisme en Allemagne. Extrait du Journal des Économistes, juillet et août 1872 - чини откриће да је мој метод аналитички и вели између осталог: 'Овим делом г. Маркс стаје у ред најизврснијих аналитичарских духова.'

Немачки рецензенти, наравно, вичу о хегеловској софистици. Петроградски ВЂстникъ Европы налази у једном чланку који говори искључиво о методу Капитала (мајски број од 1872, стр. 427-436) да је мој метод истраживања строго реалистички, али да је метод излагања, на несрећу, немачко-дијалектички. Он вели: 'На први поглед, ако се суди по спољашњој форми излагања, Маркс је највећи идеалистички филозоф, и то у немачком, тј. у рђавом смислу речи. У ствари, пак, он је бескрајно више реалист од свих својих претходника у послу економске критике...Ни на који начин није могућно назвати га идеалистом.'

Овом писцу не могу боље одговорити него ако изнесем неколико извода из његове властите критике, који ће и иначе, можда, занимати понеког мог читаоца коме руски оригинал није приступачан.

Пошто је навео један став из мог предговора књизи Прилог критици политичке економије, Берлин, 1859, стр. iv-viii (уп.Маркс о односу друштвене егзистенције и свести (Предговор за Прилог критици политичке економије) у ком сам изнео материјалистичку основу свог метода, писац наставља:

'За Маркса је од важности само једно: наћи закон појава чијим се истраживањем бави. И није му од важности само закон који њима влада уколико те појаве имају готов облик и уколико су везане у целину која се посматра у неком датом периоду времена. За њега је важан пре свега закон њиховог мењања, њиховог развитка, тј. прелаз из једног облика у други, из једног реда веза у други. А чим тај закон открије, истражује он у танчине последице у којима се закон у друштвеном животу испољава...Према томе, Маркс се брине само за једно: да тачним научним истраживањем утврди нужност одређеног уређења друштвених односа и да, колико је год то могуће, беспрекороно утврди чињенице које му служе као полазне тачке или као тачке ослонца. За ово му је сасвим довољно кад, утврдивши нужност данашњег поретка, утврђује уједно и нужност неког другог поретка у који први неизбежно мора да пређе, сасвим свеједно да ли људи верују у то или не, јесу ли свесни тога или нису. На друштвено кретање Маркс гледа као на природно-историјски процес којим управљају закони који не само да су независни од воље, свести и намера људи него, баш обратно, одређују њихову вољу, свест и намере...Кад свесни елемент игра овако подређену улогу у културној историји, онда се по себи разуме да ни критика која узима за предмет саму културу не може никако за своју основу узети неки облик или неки резултат свести. То значи да њена полазна тачка не може бити идеја, већ само спољашња појава. Критика ће се ограничавати на упоређивање и суочавање неке чињенице не с идејом, него с другом чињеницом. За њу је важно само то да обе чињенице буду што је могуће тачније испитане и да једна према другој стварно представљају различите развојне моменте, а надасве је важно да се с истом тачношђу истражи редослед, узастопност и повезаност у којима се ступњеви развитка испољавају, Али, рећи ће когод, општи закон економског живота једни су исти, свеједно јесу ли примењени на садашњост или на прошлост. Управо то Маркс пориче. По њему, такви апстрактни закони не постоје...Напротив, по његовом мишљењу, сваки историјски период има своје властите законе...Чим је живот превалио неки дати период развитка, чим из датог стања пређе у неко друго, почињу њиме владати и други закони. Једном речи, економски нам живот пружа појаву аналогну историји развитка у другим областима биологије...Стари економисти нису схватили природу економских закона кад су их упоређивали са законима физике и хемије...Дубља анализа појава доказала је да се друштвени организми између себе исто тако темељно разликују као и биљни и животињски организми...Штавише, једна иста појава подлеже сасвим различитим законима услед различитости у целокупној грађи тих организама, услед одступања њихових појединачних органа, услед различитих услова под којима функционишу итд. Тако Маркс, нпр., пориче да је закон становништва једнак у свим временима и местима. Он тврди противно, наиме да сваки период развитка има свој властити закон становништва...Са различним развитком производне снаге, мењају се и односи и закони који их регулишу. Кад Маркс себи поставља за циљ да капиталистички привредни поредак истражи и објасни са тога становишта, он само строго научно формулише циљ који свако тачно истраживање економског живота мора имати...Научна вредност таквог истраживања лежи у расветљавању нарочитих закона којима се регулише настанак, постојање, развитак и смрт неког датог друштвеног организма и његова замена неким другим, вишим организмом. А ову вредност Марксова књига уистину има.'

Кад је господин писац овако тачно описао оно што назива мојим стварним методом, и кад се овако благонаклоно изразио уколико је у питању моја лична примена тога метода, шта је друго описао него дијалектички метод?

Свакако, начин излагања формално се мора разликовати од начина истраживања. Истраживање има да у танчине овлада материјом, да анализује њене различне облике развитка и да изнађе њихов унутрашњи спој. Тек кад је овај посао готов, моћи ће се стварно кретање изложити на одговарајући начин. Пође ли то за руком, и буде ли се живот материје огледао у идеји, онда не мари ако буде изгледало као да имамо посла с каквом конструкцијом а приори.

По својој основи, мој дијалектички метод не само да се разликује од Хегеловог, него му је и директно супротан. За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самосталан субјекат, демијург стварности која сачињава само његову спољашњу појаву. Код мене, обрнуто, мисаоно није ништа друго него материјално пренесено у човекову главу и у њој прерађено.

Мистификаторску страну Хегелове дијалектике критиковао сам пре скоро 30 година, у време кад је још била у дневној моди. Али баш када сам радио на првом тому Капитала налазили су досадни, претенциозни и осредњашки епигони који данас воде главну реч у образованој Немачкој, уживање у томе да с Хегелом поступају онако како је у Lessinjgово време ваљани Moses Mendelssohn поступао са Spinozом, наиме као с "липсалим псом". Зато сам јавно признао да сам ученик тог великог мислиоца, па сам у глави о теорији вредности овде-онде и кокетирао с његовим начином изражавања. Мистификација коју дијалектика трпи у Хегеловим рукама ни најмање не побија чињеницу да је он први обимно и свесно изнео опште облике њеног кретања. Код њега дијалектика дуби на глави. Морамо је окренути тумбе да бисмо у мистичноме омоту открили рационалну језгру.

У свом мистифицираном облику дијалектика је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника, јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни: јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна.

Противречно кретање капиталистичког друштва практични буржуј осећа најчешће у колебањима периодичког циклуса крoз који пролази модерна индустрија, и у њиховом врхунцу - општој кризи. Криза поново наступа, мада се још налази у претходним стадијумима. Свестраношћу свог попришта и интензивношћу свог деловања она ће утерати дијалектику чак и у главе оних за које у новом, светом пруско-немачком царству теку мед и млеко.

Лондон, 24. јануара 1873

(Marx, Karl, "Поговор" за друго издање Капитала, т.I, (1873) 1970, у K. Marx, F.Engels, Дела, ИМРП, Београд, т. 21, стр.23-25)

(уп. и ЗАКОНИ ДИЈАЛЕКТИКЕ - F. Engels - "Дијалектика природе", "Аnti-Dühring"

од Вера Вратуша - Monday, 14 November 2005, 08:36 PM

"Једну политичку организацију са карактером установе треба називати државом ако њен управни апарат с успехом полаже право на монопол легитимне физичке принуде за одржавање поредака."

Значење појмова из дефиниције:

"Политичком групом треба називати групу која има власт у случају кад њено постојање и важење њених поредака у оквиру одређене географске области непрекидно гарантује управни апарат применом и претњом физичке силе."

"Установом треба називати групу чији се успостављени пореци релативно успешно намећу, у границама одређене сфере утицаја, сваком деловању које се може одредити према одређеним својствима."

извор: Веебер, Макс - "Привреда и друштво", Том први, Београд: Просвета, 1976.