ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр. ) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.
Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.
Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.
Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.
