ПАРАДИГМА ј е “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац , форма.
Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењуконкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или моделизбора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principiaкоји укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине ипредставља основу за дефинисање формализованим речником кој и усваја заједницанаучника одговарајуће дисциплине п. у ширем значењу или дисциплинарнуматрицу интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења оприроди истраживане стварности и законитостима које у њој владају, те процедуралнихепистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили битн и аспект и , о истраживачк им процедурама и техникама и о критеријум у процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачкихпроблема изведена из егземплара се преносе кроз непосредне односе припадника одређененаучне заједнице, елиминишу поделу наукена међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичкомдобу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује:"Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научназаједница састоји се од људи који деле једну парадигму." (1974:стр.240-3).Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизованепримене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сроднихнових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).
У фази "зреле" или "нормалне" науке научнедисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предметиподучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање проблемасе систематизују у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручногобразовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошкимобразовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке(1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљавабудуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивањеи прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирањаи ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постојиали га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техникаи проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућимоквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).
Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитомпоразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије"или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајућипреиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се старапарадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. крознасумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру вишемеђусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичној фази.
На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалнеинерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су биливерни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противречењеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.
До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућегегземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази поКуну нагло кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природнихнаука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључивопостепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности , без губитака. Ставиоје акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различитецеловите појмовно-теоријско-методолошке замисли или парадигме, одлучујуће усмеравајунаучноистраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине.Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђујеи служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице поштоне само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п.,него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблемекоји немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистонаприликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазиваодмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми(Кун, 1974: стр. 116-119).
Нова генерација научника образована унутар нове парадигмекоја је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове општеприхваће н е дисциплинарнематрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалностна нову парадигму остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њенеструктуре моћи.
Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквируисте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитимпогледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кунтврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могућеда се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Ka рнап наиме сматрада то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем бисе могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностимаи манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилимаи сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независноод садржаја супротстављених парадигми. Кун , напротив , сугерише дасупротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу уреволуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватностирешења увек везани за одређену парадигму, а за аксиолошки сукоб о циљевима научногистраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственимподацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.
Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигмипо Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разликуизмеђу теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, попримасасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи дамаса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију.Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми,не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих пошто оне заправо решавајуразличите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.
Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуцијепо Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различитепарадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити,који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који ихтреба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену штапредставља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандардна који бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме коједефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме.Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошкии аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалијеу фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могао да будеглавни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.
Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научниципосле смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирајусвет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњојлинији би се метафорички могло да каже даистовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света,мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начинна који га ми поимамо.
Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуцијеса политичким и религиозним уместо да се задржи на рационалној реконструкције садржајаи коначних резултата историје науке изостављајућисве "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу групанаучника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно,за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољнихискуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи каоприхватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.
Лари Лаудан међутимистиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационалниизбор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32) .На дуги рок, међутим, долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошкомнивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“или достигнута теоријска сазнања о емпиријскимчињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања . На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани(мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија,метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степенусу међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигмемењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане„смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљеваиспитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљањаи тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно унекој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постојисагласност за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеницада нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јестеилузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елеменататријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајнихциљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде.Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврдеда научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничкихсазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалнимсредствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвенемоћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћипримери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.
Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценитисупротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Првинастоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајућида су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитноприхваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегијеукључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теоријапостигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљевису непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању,као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понудикритеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр.истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настојида покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуалнаметодолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивањеда актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине.На пример, циљеви Беконове индукције да теоријеморају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати ида објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати,оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитноприхваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример,да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материјекао што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметарасиле и електромиографских параметара неуромускуларне масе).
Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућаувек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелноприхватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност,обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективнонеконзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака;3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивноразрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.
