Ако је тачна ова дефиниција истраживања (а то ћемо настојати да докажемо у наставку), из ње произлази: прво, како није неопходно да се буде професионални истраживач, тј. истраживач социолог да би се истраживало; друго, како тиме није речено да не врше истраживање сви они професионални истраживачи, у мери у којој се не држе овог појма истраживања.
Постоји заправо истраживање у традиционалном смислу које се подучава на свеучилиштима и које, да би било изведено, изискује веома рафиниране технике и спознаје. Па ипак, то се традиционално истраживање често не спроводи у друштвеној пракси (тачка б), већ у библиотекама и институтима; оно се, још чешће, не односи на стваран проблем (тачка ц), а готово се никад, као конкретан циљ, не поставља захват у стварност (тачка д).
У овој књизи не намеравамо да вулгаризујемо те технике и спознаје; метода истраживања коју желимо пренети није "популаризација" традиционалне методе: она је нешто што се супротставља традиционалној методи, нешто што није ни више ни мање од традиционалног истраживања, него је нешто различито. У целој књзи настојима да истакнемо разлике између две методе, оне коју овде објашњавамо и оне традиционалне, али ту је и разлика коју желимо одмах да истакнемо, јер, на крају, то је разлика која нам даје за право да размотримо истраживање, тј. научни рад, не само као истраживачку активност професионалних истраживача, већ и свих оних особа у професионалним и претпрофесионалним приликама које смо навели на почетку.
G.A. Gilli:1974 (1971), Како се истражује, Школска Књига, Загреб (Come si fa ricerca, Milano, Mondadori), 12
од Вера Вратуша - Thursday, 9 November 2006, 11:11 AM
