"Оно има посебну природу, која је различита од природе нас као појединаца, те су и његови циљеви посебни. Али, како те циљеве може да оствари само посредством нас, оно охоло захтева нашу помоћ. Тражи да заборавимо сопствене и да се ставомо у службу његових интереса и намеће нам све могуће недаће, лишавања, и жртве, без којих живот у друштву не би био могућ. Управо зато смо обавезни да у сваком тренутку себе потчињавамо правилима понашања и размишљања која нисмо ми увели, нити желели, и која су понекад чак супротна нашим суштинским жељама и нагонима.
...према једној познатој изреци, човек је двострук. У њему постоје два бића: једно индивидуално, које има своју основу у организму и чији је круг деловања, самим тим, уско ограничен, и једно друштвено-у интелектуалном и моралном погледу-представља у нама највишу стварност коју можемо сазнати посматрањем-наиме друштво.
...У мери у којој суделује у друштву, појединац превазилази самог себе и кад мисли и кад дела.
...цела је истина да смо створени од два одвојена дела која се једно другом супротстављају као што се профано супротставља светом. Јер друштво, тај једини извор свега што је свето, неограничава се на то да нас споља покреће и узгредно на нас делује; оно се у нама организује на трајан начин. У нама изазива цео један свет идеја и осећања која га изражавају, али истовремено чине и саставни и постојани део нас самих."
Диркем, Емил(1912)1982:Елементарни облици религијског живота , Просвета, Београд, стр.207
