ДРУШТВО постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области приватне сфере домаћинства тако и од оних у области јавне сфере политичке државе.
Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи или других друштвених животиња која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.
Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.
Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.
Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.
Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.
од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM
