" ...Метод примењен у Капиталу наишао је на слабо разумевање, како показују већ и сама противречна схватања о њему.
Тако ми париска Revue Positiviste с једне стране пребацује да економију третирам метафизички, а с друге - погодите! - да сам се ограничио само на критичко рашчлањавање постојећега, уместо да пишем рецепте (ваљда контистичке?)(уп. Маркс и Енгелс о Контовом позитивизму, прим.ВВ) за прчварницу будућности. На ово прекоревање с метафизиком примеђује професор Sieber: 'Уколико се тиче чисте теорије, Марксов је метод дедуктивни метод читаве енглеске школе, чије мане и добре стране имају сви најбољи економисти теоретичари.'
Господин М. Block - у свом спису Les Théoriciens du Socialisme en Allemagne. Extrait du Journal des Économistes, juillet et août 1872 - чини откриће да је мој метод аналитички и вели између осталог: 'Овим делом г. Маркс стаје у ред најизврснијих аналитичарских духова.'
Немачки рецензенти, наравно, вичу о хегеловској софистици. Петроградски ВЂстникъ Европыналази у једном чланку који говори искључиво о методу Капитала (мајски број од 1872, стр. 427-436) да је мој методистраживања строго реалистички, али да је метод излагања, на несрећу, немачко-дијалектички. Он вели: 'На први поглед, ако се суди по спољашњој форми излагања, Маркс је највећи идеалистички филозоф, и то у немачком, тј. у рђавом смислу речи. У ствари, пак, он је бескрајно више реалист од свих својих претходника у послу економске критике...Ни на који начин није могућно назвати га идеалистом.'
Овом писцу не могу боље одговорити него ако изнесем неколико извода из његове властите критике, који ће и иначе, можда, занимати понеког мог читаоца коме руски оригинал није приступачан.
Пошто је навео један став из мог предговора књизи Прилог критици политичке економије, Берлин, 1859, стр. iv-viii (уп.Маркс о односу друштвене егзистенције и свести (Предговор за Прилог критици политичке економије) у ком сам изнео материјалистичку основу свог метода, писац наставља:
'За Маркса је од важности само једно: наћи закон појава чијим се истраживањем бави. И није му од важности само закон који њима влада уколико те појаве имају готов облик и уколико су везане у целину која се посматра у неком датом периоду времена. За њега је важан пре свега закон њиховог мењања, њиховог развитка, тј. прелаз из једног облика у други, из једног реда веза у други. А чим тај закон открије, истражује он у танчине последице у којима се закон у друштвеном животу испољава...Према томе, Маркс се брине само за једно: да тачним научним истраживањем утврди нужност одређеног уређења друштвених односа и да, колико је год то могуће, беспрекороно утврди чињенице које му служе као полазне тачке или као тачке ослонца. За ово му је сасвим довољно кад, утврдивши нужност данашњег поретка, утврђује уједно и нужност неког другог поретка у који први неизбежно мора да пређе, сасвим свеједно да ли људи верују у то или не, јесу ли свесни тога или нису. На друштвено кретање Маркс гледа као на природно-историјски процес којим управљају закони који не само да су независни од воље, свести и намера људи него, баш обратно, одређују њихову вољу, свест и намере...Кад свесни елемент игра овако подређену улогу у културној историји, онда се по себи разуме да ни критика која узима за предмет саму културу не може никако за своју основу узети неки облик или неки резултат свести. То значи да њена полазна тачка не може бити идеја, већ само спољашња појава. Критика ће се ограничавати на упоређивање и суочавање неке чињенице не с идејом, него с другом чињеницом. За њу је важно само то да обе чињенице буду што је могуће тачније испитане и да једна према другој стварно представљају различите развојне моменте, а надасве је важно да се с истом тачношђу истражи редослед, узастопност и повезаност у којима се ступњеви развитка испољавају, Али, рећи ће когод, општи закон економског живота једни су исти, свеједно јесу ли примењени на садашњост или на прошлост. Управо то Маркс пориче. По њему, такви апстрактни закони не постоје...Напротив, по његовом мишљењу, сваки историјски период има своје властите законе...Чим је живот превалио неки дати период развитка, чим из датог стања пређе у неко друго, почињу њиме владати и други закони. Једном речи, економски нам живот пружа појаву аналогну историји развитка у другим областима биологије...Стари економисти нису схватили природу економских закона кад су их упоређивали са законима физике и хемије...Дубља анализа појава доказала је да се друштвени организми између себе исто тако темељно разликују као и биљни и животињски организми...Штавише, једна иста појава подлеже сасвим различитим законима услед различитости у целокупној грађи тих организама, услед одступања њихових појединачних органа, услед различитих услова под којима функционишу итд. Тако Маркс, нпр., пориче да је закон становништва једнак у свим временима и местима. Он тврди противно, наиме да сваки период развитка има свој властити закон становништва...Са различним развитком производне снаге, мењају се и односи и закони који их регулишу. Кад Маркс себи поставља за циљ да капиталистички привредни поредак истражи и објасни са тога становишта, он само строго научно формулише циљ који свако тачно истраживање економског живота мора имати...Научна вредност таквог истраживања лежи у расветљавању нарочитих закона којима се регулише настанак, постојање, развитак и смрт неког датог друштвеног организма и његова замена неким другим, вишим организмом. А ову вредност Марксова књига уистину има.'
Кад је господин писац овако тачно описао оно што назива мојим стварним методом, и кад се овако благонаклоно изразио уколико је у питању моја лична примена тога метода, шта је друго описао него дијалектички метод?
Свакако, начин излагања формално се мора разликовати од начина истраживања.Истраживање има да у танчине овлада материјом, да анализује њене различне облике развитка и да изнађе њихов унутрашњи спој. Тек кад је овај посао готов, моћи ће се стварно кретање изложити на одговарајући начин. Пође ли то за руком, и буде ли се живот материје огледао у идеји, онда не мари ако буде изгледало као да имамо посла с каквом конструкцијом а приори.
По својој основи, мој дијалектички метод не само да се разликује од Хегеловог, него му је и директно супротан. За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самосталан субјекат, демијург стварности која сачињава само његову спољашњу појаву. Код мене, обрнуто, мисаоно није ништа друго него материјално пренесено у човекову главу и у њој прерађено.
Мистификаторску страну Хегелове дијалектике критиковао сам пре скоро 30 година, у време кад је још била у дневној моди. Али баш када сам радио на првом тому Капитала налазили су досадни, претенциозни и осредњашки епигони који данас воде главну реч у образованој Немачкој, уживање у томе да с Хегелом поступају онако како је у Lessinjgово време ваљани Moses Mendelssohn поступао са Spinozом, наиме као с "липсалим псом". Зато сам јавно признао да сам ученик тог великог мислиоца, па сам у глави о теорији вредности овде-онде и кокетирао с његовим начином изражавања. Мистификација коју дијалектика трпи у Хегеловим рукама ни најмање не побија чињеницу да је он први обимно и свесно изнео опште облике њеног кретања. Код њега дијалектика дуби на глави. Морамо је окренути тумбе да бисмо у мистичноме омоту открили рационалну језгру.
У свом мистифицираном облику дијалектика је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника, јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни: јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна.
Противречно кретање капиталистичког друштва практични буржуј осећа најчешће у колебањима периодичког циклуса крoз који пролази модерна индустрија, и у њиховом врхунцу - општој кризи. Криза поново наступа, мада се још налази у претходним стадијумима. Свестраношћу свог попришта и интензивношћу свог деловања она ће утерати дијалектику чак и у главе оних за које у новом, светом пруско-немачком царству теку мед и млеко.
Лондон, 24. јануара 1873
(Marx, Karl, "Поговор" за друго издање Капитала, т.I, (1873) 1970, у K. Marx, F.Engels, Дела, ИМРП, Београд, т. 21, стр.23-25)
(уп. и ЗАКОНИ ДИЈАЛЕКТИКЕ - F. Engels - "Дијалектика природе", "Аnti-Dühring"
од Вера Вратуша - Monday, 14 November 2005, 08:36 PM
