ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе(гр. dialektike tehne ) кроз дијалошкосупротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекстопречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументованодоказујући властити суд . Зенон из Елеје се тако бавио противречношћу претпоставкео кретању ( историјат појма обрађен према Ilyenkov, E. 1974 ) .
Од Хераклита, по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватноучење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања,супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајногпроцеса.
За разлику од обухватног појма д.. п сеудо дијалектикасе своди на еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиницијапојма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне,чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постојиизван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена,у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чистоспољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованихчињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогућеда се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектициполазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици,него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворнопотпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезанекао неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултатпсеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогенихчињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничкеидеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, којесе грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.
Спиноза је под изразом интуиције заправо описао обухватнионтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко,истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственогидентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феноменау атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела.Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јестеначин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природеу атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичкомвиђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима,пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јестјасно и одређено (distincly), опажене (perceived) од стране свих.’ Људски ум опажаспољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима (affections) властитогтела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег телау свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује понаводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је прилагођено(fit) за многе спољашње ствари, поседује ум чији је већи део спољашњи.
Код Канта д. је начин превазилажења насилне борба између супротстављенихпринципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијену догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитетакроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја на победу. Кант је у д. пронашаонужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећихтеорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципамишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставуума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републикенаучника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правногпроцеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну,увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правилаопште логике, трансценденталне логике и металогике.
У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичарадок воде борбу мишљења, Кант је јасно поставиосуштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии показао да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне и дуалистичкелогике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних формиконструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајућиону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављенихдетерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумејустање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да тежекомпромису узајамног поштовања
Код Канта д. , дакле,не обухвата онтологију.Кант се ограничио на дијалектичкусинтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовременододајући у сагласности са рационали стимада из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критичкипреиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам трансцеденталнихсинтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја , Код Кантаје д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, уоквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.
Фихте је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајућидијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову бифуркацију на несвесни начинпостојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансценденталноја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).
Шелинг , заинтересованији за природне науке од Фихтеа, формулисао јена дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природнецелине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природнихмеханичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава испособности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својствоили детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића Волте, Фарад еја , Лав уа сиера ..,Шелинг сагледа ва као остваривање предвиђања овог закона који је сам формулисао , мада се пре може рећи да је формулишући овај зуакон, Шелинг заправо предложио начин мишљења који је већ био иманентно потребан теоријској природнојнауци.
Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизацијесвега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичкогобједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметралносупротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредствомсубјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталнихформи људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликацијау чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстриракако се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективнихдетерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћенод свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање.Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне наукеод механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставкасваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективноги објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитетса спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свестипретставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања,у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображаваједан свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овајидентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисатибез кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да јеуслов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стогаувек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.
Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развојанаучног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људида стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојенаод логике као система правила мишљења уопште.
Хегел је направио корак у правцу уједињавања дијалектике илогике односно дијалектичке реформе саме логике да би од ње начинио средство свесногизражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, којасе у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављујекао алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења којиукључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешењау оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљегистраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свихсфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.
Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификоваомишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутногдуха од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику ипостаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма,већ душа и појам садржаја".
Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектикепреобразио сваку емпиријску стварност у спољашњеотеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанскогстварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створенихдеривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности,код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени одљуди и појављује се као субјекат, персонификован у новцу, капиталу, држави, закону,религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властит ог класно подељеногделања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. је на овај начинпостала пука илустрацију једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једнеу другу . Д д. је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система посталаингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореностпрема било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања.
За Маркса је Хегелова "негација негације" спекулативан израз кретања историје која још нијестварна човекова историја (ЕФР, 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категоријакао теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњуразвоја материјалне производње". У Поговору за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" ,преокретање (заправо инверзију инверзије субјекта и објекта) рационалнејезгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Дијалектичказаконитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегелапо Марксу "дуби на глави" унутармистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идејепретвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његовувањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренети прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представљанаучну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производнихснага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумеваовладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховогунутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да будедедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита иликонкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружиједино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектикекао логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединстваили коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.
У Предговору за друго издање првог тома КапиталаМаркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираномоблику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање.У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарнихзаступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевањењегове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања,дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањеми јер је у својој суштини критичка и револуционарна".
Енгелс дефинише д. као науку о општим законима кретања и развојаприроде, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектициприроде као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротностинезависну од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичкогтумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности.
Лењин је у раним списима дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, којивиди друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојенои тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Наконстудирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште. Д. више нијесамо еволуција, него пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.
Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизмаинсистира на пракси, потенцијално стваралачкој људској делатности мењања света исамог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађањеод слепе нужности, као критерију истине и истини самој.
