Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Манхајмово схватање интелигенције

        Манхајм (Mannheim) долази до појма савременог интелектуалца приказом „повести групног самоспознавања“. Савремено доба карактерише све развијенија самосвест човека: особа чије се околности мењају не гледа на себе више као на одређено и непроменљиво биће. Човек више не тражи потврђивање и истицање властитог статуса у нечему себи спољашњем, што на њега одређујуће делује, већ се непрестано надмашује и преобликује. Одговарајући на питање: ко континуираном променом уништава стара и ствара нова правила и чија је то историја? – долази до себе, својих интереса и свесног друштвеног постојања. На делу је убрзано смањивање подручја непредвидивог. Човек се више не „зрцали“ ни у Богу (читав Средњи век) ни у апстрактно схваћеном разуму (просветитељство) ни у историји или светском духу, него у перспективи својих друштвених интереса. Овај нов начин мишљења Манхајм назива социолошким становиштем одн. тумачењем.

        Пролетаријат је био прва друштвена група која је покушала доследно спровести социолошко самопроцењивање и задобити системску класну свијест (Манхајм, б. г.: 104). Себе је поставио у центар сопственог светоназора и све друге друштвене групе које су желеле да се позиционирају у друштвеном простору морале су у односу на њега да се одреде. Пролетаријат намеће класни приступ (па тако и класну социологију), а овај не признаје посебност која није класна или јој бар одриче могућност самосталног одређујућег деловања.[1]

        Интелигенција је пак последња група која је дошла до своје самосвести, последња јер јој њен положај у друштвеној подели рада не омогућава непосредан приступ ниједном битном и делатном сегменту друштва (исто: 109) – она има само изведен став о друштвеном процесу. Принуда социолошког становишта – о принуди говоримо јер оно наступа ношено једном нужношћу, независно од воље интелектуалаца – на почетку је условила изненадан пад самопоштовања интелигенције: њена је претходна охолост уступила место понизности. Све док је била једини службени тумач стварности и мисаони орган свих других слојева, она је могла да верује у властиту изузетност и важност. Историја интелигенције обилује примерима у којима долази до израза осећање ове значајности: од бахатости свештеничких кругова и њихових супарника пророка, преко дворских песника хуманиста до визионара просветитељства и романтичарских филозофа (исто: 110). Сада је била принуђена да одреди сопствени идентитет.

        Разматрајући историјске типове интелектуалаца, Манхајм примећује да су они у сваком времену показивали уочљива одступања у свом понашању у односу на појединце који се интелектуалним делатностима нису бавили. Ма колико да су били различити по свом друштвеном пореклу, занимању или богатству, постојао је један чинилац који их је међусобно приближавао и упућивао их једне на друге. Тај је чинилац образовање (учествовање у заједничком образовном процесу). Традиционалне интелектуалце је одликовало „езотеричко“ образовање. Они су били касте образованих људи које су стварале и плански преносиле поглед на свет, а на најширем плану, у друштву, монополисале тумачење стварности. То јединство слике света било је омогућено затвореношћу друштвене структуре. Откривање многострукости стилова мишљења и обухватање тог вишегласја у савремени образовни процес могућно је само у динамичном друштву, у друштву у коме постоји интензивна друштвена (нарочито вертикална) покретљивост: „Социолошки посматрано, одлучна промена се дешава када се достигне онај ступањ историјског развоја на којем раније изоловани слојеви почињу узајамно да опште и кад наступа извесна друштвена циркулација“ (Манхајм, 1978: 9).

        Свестрано модерно образовање представља нову основу интеграције савремених интелектуалаца и на њему они граде свој нови идентитет. Оно је од самог почетка жива противречност, умањена слика хтења и тенденција које су у друштвеном простору узајамно боре; оно, барем потенцијално, оспособљава интелектуалца за посматрање света из неколико углова, а не само из једног, и уклања ограничености и једностраности: „Образовање нас учи како да откријемо наше властите проблеме у проблемима далеких људи и како да проникнемо у туђе ставове мијењајући властите“ (Манхајм, б. г.: 127). Оно представља „алтернативни извор мотивисаности“ који скреће понашање појединца с правца зацртаног његовим класним интересом (исто: 122). Интелектуалци кроз образовање стичу способност за промишљање „живих проблема свога времена“. Они су отворен слој, и то тим отворенији што је образовање демократичније: што више друштвених слојева учествује у његовом стварању и што је оно тим слојевима доступније. Сваки нови слој којем је друштвено омогућено да се изрази приводи у видно поље сопствени аспект гледања на стварност, са свим противречностима, предностима и недостацима; речју, повећава друштвену могућност да се види целина друштвеног живота. Интелектуалци се баве управо том целином: покушавају да у јавно тумачење збивања усаде онолико стајалишта колико их постоји у њеној разноврсној друштвеној основи (исто: 129). Свестрано модерно образовање посредује између различитих друштвено-егзистенцијалних укорењености и целовитог погледа на друштвени живот у коме се та различитост идејно изражава.

        Интелигенција – посебан слој или привезак класа.  Ово је питање за Манхајма важно не из неких академских разлога нити зато да би критиковао марксистичко (класно) схватање интелигенције. Оно је исходиште његове кључне тезе о мисији интелектуалаца у савременом друштву. Уколико би интелигенција увек била одређујуће класно везана, и њено би тумачење стварности било класно тумачење и никад га не би могло прекорачити („трансцендирати“).

        Манхајм одбија реалистички приступ, којим се из политичких или верских разлога једној посебној групацији – на пример: класи, раси, цркви или нацији – даје предност над осталима. Такође, противи се становишту да су све друге друштвене групације изведенице једне основне. Свака различита друштвена укорењеност развија особене заинтересованости, потенцира одређена питања и решава их на једностран начин. Класна је детерминисаност само једна од бројних постојећих и не одређује свест својих припадника на потпуно исти начин.[2] Пролетерска (класна) социологија, како Манхајм назива марксизмом обојену социологију, настоји да интелигенцију протумачи (само) из перспективе основних друштвених група: нешто је или класа или уопште не постоји у друштвеном простору. Она мисли у политичким оквирима, не занимају је „неодређене особности“, бави се потпуно опипљивим стварима које људе спајају или раздвајају а интелектуалце види искључиво као функционере и покорне следбенике. Социолог је пак дијагностичар друштвених појава и треба да уочава нијансе (исто: 112).

        Манхајм веберовски тумачи класу: њу чине појединци који једнолико делују у складу са својим сличним интересима и сличним положајем у производном процесу. Речју, класа је хомогена реакција на истоветан економски подражај. Шири појмови од класе су класни и друштвени положај: први подразумева извесну сродност интереса унутар раслојеног друштва које селективно расподељује моћ и омогућава добијање различитих предности и економских повластица, а други је општи оријентацијски појам за изложеност појединаца сличним утицајима или једнаким могућностима, мотивима и ограничењима (исто: 114–118). Без обзира на који начин тумачимо друштвену везаност – који од наведених трију појмова сматрамо одлучујућом детерминантом мишљења и понашања, њиховим „друштвеним бићем“ – интелектуалци су увек осетљивији на различите погледе и противречна тумачења истог искуства. Због саме природе своје делатности (мишљење је њихово занимање) и начина формирања (образовање), они су необавезније од осталих припадника друштва одређени својом примарном друштвеном средином. Њихово се деловање не може објашњавати (недвосмисленом) класном везаношћу већ се ова мора сматрати само једним од могућних аспеката њихове мотивацијске структуре. Интелектуалци су зато, на неки начин, друштвено неукорењене индивидуе. Политички екстремни правци су, каже Манхајм, такође препознавали ову чињеницу али су наглашавали само њене негативне стране. Претежно неодређен менталитет интелигенције означавали су као „бескарактеран“ (Манхајм, 1978: 155).

        Интелигенција се може прикључивати различитим класама које се у датом тренутку узајамно боре – то је често и чинила. Углавном је прилазила класама којима је било потребно духовно потпомагање, па тако и пролетаријату. Управо је ова способност прикључивања условљена тиме што се интелигенција може уживљавати у све позиције и што само она има могућност избора: класно недвосмислено везане индивидуе су само у изузетним случајевима кадре да делују превазилазећи оквире сопственог друштвеног положаја. Оне увек интелигенцију дочекују са одређеним неповерењем, а то је само симптом за социолошку чињеницу да је тежња интелектуалаца да се уклопе у неку класу која им је страна ограничена њиховом духовном и сталешком условљеношћу (исто: 156). Фанатизам радикалних интелектуалаца је само један од начина да се превлада и сопствено (гушење унутрашњих сумњи) и туђе неповерење.

        Интелигенција као носилац синтезе. У Манхајмовој сазнајносоциолошкој замисли (и, уже, у његовој теорији интелигенције) појам синтезе има средишње место. Интелигенцију („слободно лебдећу“) је сматрао слојем који је положајно и по својим друштвеним особинама (барем перспективно) оспособљен да створи објективну сазнајну синтезу о друштвено-историјској ситуацији; штавише, овај напор сматрао је њеном мисијом. То није случајно: „Манхајмова социологија сазнања не настаје из чисто теоријских, академских побуда, него као напор да се нађе излаз из историјске кризе европског грађанског друштва коју је Манхајм двадесетих година доживљавао у оним, можда најдубљим, облицима у којима је она постојала у вајмарској Немачкој...“ (Милић, 1978: XVII). Могли бисмо овде прелиминарно (и нормативно) устврдити: интелигенцију чине образовани људи који су увидели друштвено-егзистенцијалну ограниченост властитог погледа на свет, који су схватили свеопшту партикуларност мишљења и који у друштву имају сасвим одређену функцију: будући свесни постојања бројних једнако легитимних промишљања друштвене реалности, њихова прегнућа су усмерена на стварање увек само релативне, привремене и динамичне синтезе.

        Једна претходна напомена: синтеза се тиче друштвено условљеног знања. У њега је Манхајм убрајао схватање историје, политичко мишљење, друштвене науке и свакодневно мишљење (исто: XXIII): то је оно сазнање које утиче на стварање погледа на свет и које се јавља као идејни елемент друштвено-историјске праксе. Колико има различитих (ширих) друштвених слојева, толико има различитих и непомирљивих идејних тумачења стварности.[3] Друштвено-интегративна и светопогледна мисао нарочито зависе од осматрачнице са које се друштво тумачи, а она сâма условљена је свеукупним друштвеним положајем њених носилаца односно њиховим различитим друштвено-егзистенцијалним укорењеностима. Сасвим је могућно да – а то се у стварности и дешава – носиоци различитих аспеката погледа на целину друштвеног живота имају заједничко и јединствено схватање природе, а да се потпуно разилазе у тумачењу друштвене стварности (свог положаја у њој, односа према другим слојевима), да имају различите и непомирљиво супротстављене визије пожељног друштвеног уређења и друштвеног развоја. Другим речима, синтеза природнонаучног сазнања се подразумева. Такође, чак и када би различити друштвени слојеви имали супротстављена схватања природе, та питања не би сматрали нарочито значајним и пресудним за сопствено друштвено позиционирање.[4]

        Свака појединачна друштвена укорењеност нуди одговоре на сва могућна питања која се из дате перспективе уопште могу поставити, а ти се одговори сукобљавају са решењима која нуде различите перспективе. Интелектуалци су посредници између примарних друштвених средина из којих су потекли. Они реалне друштвене сукобе покушавају да пренесу у идејну сферу те да тамо, свесни своје почетне ускогрудости и постојања бројних подједнако легитимних тумачења стварности, створе најадекватнији поглед на целину друштвеног живота. Интелигенција у себи сажима – под претпоставком тенденцијски све веће отворености тог друштвеног слоја – све ограничености и све развојне могућности различитих друштвено-егзистенцијалних укорењености, она је друштво у једном слоју, сви друштвено постојећи начини размишљања на једном малом простору. Она никако није слој без икакве перспективе; важи управо супротно: само она и може заиста имати перспективу јер је не прихвата по спољашњој нужди већ свесно и са резервом (Манхајм, 1978: 156).

        „Друштвено слободно лебдећа“ интелигенција (релативно невезана, подложна алтернативним мотивацијским импулсима) преузима на себе задатак да створи најобухватнији поглед на целину друштвеног живота какав се у датом тренутку уопште може постићи (тј. синтезу). То је други пут којим она може кренути, кад постане свесна своје мисије у савременом друштву (први је прикључивање класама). Она не „лебди“ изнад већ између класа (чиме се жели рећи да њени припадници само из класа могу да се регрутују) (исто: 154–156). Синтеза није прост збир различитих делимичних (класних) „истина“, него један нови квалитет; није апсолутна и безвремена, већ релативна и динамична. Свака претходна синтеза  припрема нову, себи надмоћнију – јер увек сабира све снаге и аспекте свога доба – а свака нова синтеза садржи оне претходне у укинутом и превазиђеном облику (исто: 148–149).

        Није тешко приметити да је Манхајмова теорија један интелектуализам – он свакако прецењује друштвене могућности и улогу интелектуалаца. Треба, међутим, имати у виду да он превасходно говори о тенденцијама, евентуалним путевима којима би у будућности интелигенција могла да крене. Услове њеног синтетичког деловања проналази у садашњости: све више слојева има друштвену могућност да се изрази, образовање је све демократичније а интелигенција све отворенији слој. Наравно, могло би се расправљати о томе да ли су ови услови у садашњости задовољени.

ЛИТЕРАТУРА

Манхајм, К. (без године издања): Есеји о социологији културе, Загреб: Стварност

Манхајм, К. (1978): Идеологија и утопија, Београд: Нолит

Маркс, К., Енгелс, Ф. (1978): Рани радови, Загреб: Напријед

Милић, В. (1978): „Социологија сазнања између историзма и марксизма“, у: К. Манхајм: Идеологија и утопија, стр. IX–LXXXIX, Београд: Нолит