 | Девијантност, криминал и друштвена аномија |
|
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ОДСЕК ЗА СОЦИОЛОГИЈУ
Девијантност, криминал и друштвена аномија
Студент: Професор: Душан Петровић др Вера Вратуша Жунић СО 10/49
Овај рад ће се бавити питањем појаве девијантности и криминала у људском друштву као и настанком хаоса, тј. друштвене аномије. Он ће покушати да да одговор на питање који су основни узроци из којих проистичу горе наведене појаве, помоћу неких главних закључака, које су донели значајни друштвени теоретичари, као што су Мертон, Коен, Диркем итд. На самом почетку бављења овом темом, покушаћемо да објаснимо сам термин „девијантност“ . -„Девијантност се односи на оне чинове, који не подлежу нормама и очекивањима припадника неког одређеног друштва“. (Хараламбос, 2002, 349) -„Девијантност (преступништво) се може дефинисати као непризнавање датог скупа норми, које прихвата знатан број људи у некој заједници или друштву“. (Гиденс, 2003, 211) -„Појам девијантности много је шири од појма криминала,који се односи само на оно конформистичко понашање којим се крши закон“.(Гиденс, 2003, 211) Наведене дефиниције нам могу јасно указати на то шта је девијантност и какво се понашање може сматрати девијантним. Међутим, оно што је кључно за бављење овом темом јесте управо одређивање узрока саме девијантности. Морамо да дамо што јаснији одговор на питање шта подстиче појединца или групу вршењу девијантних чинова.
Физиолошке и психолошке теорије су међу првима покушале да дају одговор на питање узрока. Настале су и биле прихвећене током IX века, али су неке касније бивале потпуно одбачене, док су друге наставиле да постоје и кроз XX век.
ФИЗИОЛОШКЕ ИЛИ БИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ Физиолошке или биолошке теорије покушавају да докажу да су неки појединци због своје генетске структуре склонији девијантности од других. Генетски наслеђена својства или узрокују девијантност или стварају предиспозицију за њу. (Хараламбос, 2002,349) Ломброзо је био међу првима, који је злочин повезао са човековом биологијом. Извор криминала и девијантности, по таквим тумачењима , биле су урођене особине појединца. Ламброзо је признавао да друштво може вршити утицај на развој криминалног понашања; ипак је већину криминалаца сматрао биолошки дегенерисаним или слабоумним, (Гиденс, 2003, 214) Касније се развија теорија да постоје три главна типа телесног састава човека, а један од њих је увек повезан са деликвентним понашањем. (Гиденс, 2003, 214) Ову теорију су заступали Шелдон и Еленор Глчек. Осим ових, постоји још теорија, које девијантно и криминално понашање доводе у директну везу са биологијом и генетиком. Тако су неки британски криминолози 1960-их тврдили да је хромозомска абнормалност главни узрок злочиначког понашања. (Хараламбос, 2002, 350) Узроци оваквог понашања су се приписивали и хемијској неравнотежи у телу, ниском нивоу интелигенције и разним генетским поремећајима. Физиолошке теорије су претрпеле многобројне критике и оптужбе. На пример Тејлор, Волтон и Јанг су 1973. године понудили алтернативно објашњење за везу између мезоморфизма и деликвенције: „Лако је могуће да су деца из ниже радничке класе, коју ћемо чешће наћи у статистикама о злочину, такође чешће због прехране, сталног мануелног рада, телесне кондиције и снаге, мезоморфне грађе“. (Тејлор, Волтон, Јанг, 1973. У Хараламбос М. Социологија – теме и перспективе, 2002, 351) Из наведеног цитата можемо закључити како физички изглед уопште не мора бити услов за било какво понашање. Понашање постаје злочиначко тек кад друштво донесе закон којим се неке акције проглашавају незаконитим и када се тај закон почне примењивати на понашање појединца“. (Харалабос, 2002, 351) Физиолошке теорије су се не крају показале као недовољно доказане и тешко проверљиве. Њихова несигурност се огледа и у томе да увек постоји алтернативно објашњење за неку девијантну појаву, које лако може заменити присутно физиолошко објашњење. Неки појединци су склонији агресивном понашању од других, па ипак не постоји доказ који указује да они нужно морају током живота постати криминалци.
ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ
Психолошке теорије имају одређене сличности са физиолошким, али се од њих разликују, јер тврде да болест и девијантност потичу из менталних процеса, а не из телесних разлика. (Хараламбос, 2002., 351) Као и физиолошке теорије, оне девијантност доводе у везу са појединачним људима, а не са друштвом у целини. У овом пољу се истиче Ханс Ајзнек, који је заступао мишљење да су абнормална друштвена стања наследна; због тога неко може бити склон злочину, или може имати проблеме у процесу социјализације. (Гиденс, 2003, 215) Код мањег броја људи се развија аморална или психопатска личност, по тврђењу неких стручњака. „Психопатске личности јесу људи који су повучени у себе без икаквих осећања, они који поступају импулсивно и ретко имају осећај кривице“. (Гиденс, 2003, 215) Психопате су обични људи који су имали несрећно детињство, према мишљењу неких теоретичара. Џон Бауелби је, на пример, сматрао да девијантност није наследна, већ да су њени узроци у раној социјализацији деце. Ако је детету мајчина љубав ускраћена, могуће је да ће се развити психопатска личност. (Хараламбос, 2002, 351) Многи су се психолози окренули теоријама Сигмунда Фројда, који је сматрао да се личност састоји из три дела: Оно, Ја и над-Ја. Многи психолози сматрају да неравнотежа између ова три дела води ка девијантности. (Хараламбос, 2002, 351) Психоаналитичари, који су били Фројдове присталице су такође сматрали да неразрешење Едиповог и Електриног комплекса може имати последице по здрави развитак личности и водити је ка девијантности. Биолошка и психолошка тумачења криминалитета полазе од претпоставке да има нечег лошег у појединцу, али не придају неки велики значај утицају друштва на тог појединца. Оне заступају тезу да појединац нема апсолутну контролу над својим понашањем. Његово понашање је условљено неким појавама у његовом телу или уму. Стога се долази до закључка да се тај појединац може лечити. „У том погледу, обе теорије кривичних дела, и биолошка и психолошка су по својој природи позитивистичке“ (Гиденс, 2003, 215) Позитивизам заступа мишљење да се истраживањем могу открити тачни узроци криминала и да се помоћу тога криминал на крају може искоренити. Као и физиолошке теорије и психолошке су биле подложне многим критикама. Многе од њих су се односиле на занемаривање друштвених и културних чиниоца, неке на њихову неопипљивост и недовољну доказаност. Критичари су посебно скретали пажњу на велику могућност злоупотребе оваквих теорија и то истицали као један од њених највећих недостатака. Рана позитивистичка криминологија је наишла на велики отпор каснијих истраживача. Они су истицали значај и утицај друштвених институција на развитак криминала. Тако се нагласак са појединца, временом пребацује на читаво друштво и културу где долази до преступничког понашања. Ту настају социолошке теорије (Гиденс, 2003, 215)
СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ Једна од најзначајнијих таквих теорија је функционалистичка. „Уместо да пође од појединца, функционалистичка анализа девијантности полази од друштва као целине“. (Хараламбос, 2002, 353) „Према функционалистичким теоријама криминал и преступничко понашање настају као последица структуралних тензија и недостатка моралне регулације у друштву. Ако тежње појединаца и група у друштву нису задовољене и награђене, тај раскорак између жеља и њиховог испуњења резултираће девијантним побудама неких чланова тог друштва“. (Гидекс, 2003, 215-216) Ове дефиниције јасно говоре о мишљењу функционалиста о односу између друштва и појединца. Они наглашавају значај заједничких норми и вредности као темеља друштвеног поретка. Међутим, неки од њих не гледају на девијантност као на изразито негативну појаву у друштву. Они сматрају да девијантност може имати и позитивну функцију у друштву. Међу њима се налази и Емил Диркем, који тврди да је злочин неизбежан и нормалан аспект друштвеног живота (Хараламбас, 2002, 353) Злочин је неизбежан зато што не може сваки припадник друштва бити одан заједничким моралним вредностима тог друштва. Диркем даље тврди да је злочин дисфункционалан једино кад му је стопа необично висока. Он тврди да је девијантност за промене у друштву. „Да би наступила промена, оно што се јуче сматрало девијантним, данас мора постати нормално“. (Хараламбос, 2002, 353) Овим је покушана да се објасни промена у друштву, ослобађање од старих вредности и довођење неких нових, које су раније биле неприхватљиве. У том погледу, девијантност врши позитивну улогу у друштву. Према Диркему, девијантност има адаптивну функцију, будући да у друштво уводи нове идеје и изазове и тиме помаже иновацији и промени. Другу важну улогу девијантност врши у одржавању границе између „доброг“ и „лошег“ понашања у друштву. (Гиденс, 2003, 216) Диркем је јако битан у овој теми, јер је он први употребио појам аномије, тј. хаоса. „Аномија постоји када нема јасних стандарда којима се одређује понашање у датој области друштвеног живота“. (Гиденс, 2003,216) Појам аномије је прихватио социолог Роберт К. Мертон., који је наставио да се бави овом друштвеном појавом. Мертон доказује како девијантност не потиче из патолошке личности, већ из културе и структуре самог друштва. (Хараламбос, 2002, 354) Он заступа мишљење да постоји вредносни концензус, тј. да сви припадници друштва имају исте вредности, али да се налазе у различитим друштвеним положајима, те немају једнаке шансе у постизању друштвених циљева. Ако су основне друштвене вредности богатство и материјална добра, онда ће многи појединци, који су онемогућени да их постигну на друштвено прихватљив начин, прибећи криминалу, како би те вредности достигли. Мертон истиче да постоје неки јаки биолошки пориви унутар људи, који су обуздани друштвеном контролом. „Неконформизам је укорењен у изворној (истинској) нарави човека. Значи, конформизам је резултат и(ли) “утилатеристичке прорачунатости и(ли) прекомерне условљености“. (Мертон, 1999, 327) Овом дефиницијом је човек представљен као биће које ће тежити својим циљевима независно од околине. Међутим, околина је та која га ограничава у средствима примене при остваривању циљева и тако долази до сукоба друштвених норми и средстава, којима се појединци користе. Тако друштвене структуре наводе људе пре на неконформистичко него на конформистичко понашање. Мертон издваја две групе елемената: 1) Циљеви, потребе и интереси (аспирације одређене културом) 2) Начин остваривања циљева. Друштвена структура одређује моралним и законским регулативама који су начини остваривања прихватљиви, а који не. (Мертон, 1999, 327-328) „Избор средстава је ограничен законским нормама“. (Мертон, 1999, 328) Овиме се припадници друштва спречавају у чињењу поступака ван оквира институција. Ако би закони заказали и престали да се мешају у начине остваривања циљева, дошло би до друштвене дезинтеграција. Друштвене групе се разликују по начину на који се народни обичаји, институционализована контрола и циљеви културне матрице сједињују. Антидруштвено понашање може бити изазвано разликама у наглашавању циљева, с једне и правила, с друге стране. Тада почиње коришћење најбржих и најкориснијих процедура без обзира да ли су законите или нису. Када такве појаве постану честе, обично следи аномија. (Мертон, 1999, 330) Мертон је доста проучавао америчко друштво, његове циљеве и појаву криминала у њему. Он је установио да су главне врености тог друштва акумулација капитала и стицање богатства. Према „америчком сну“ сви појединци би требало да имају исте шансе у постизању успеха у животу. Међутим, у пракси то није тако. Многи припадници сиромашнијих и радничких слојева су у старту оштећени, у односу на средњу и високу класу. Они не поседују довољно новца, којим би платили своје образовање, те остају ниже квалификовани. Многи од њих су заглављени на пословима, који не нуде никакву перспективу и шансу за напредак. Тако се један број припадника сиромашне класе упушта у криминал и користи га као пречицу или алтернативно средство у постизању жељених циљева. Они то чине тако што одбацују нормална „правила игре“ и за успех се боре свим средствима. У овом друштву се по Мертоновом мишљењу, јављају пет типова реакција појединаца на постојеће друштвене тензије: 1) Конформисти прихватају општепризната средства за реализацију својих циљева. Већина људи спада у ову категорију 2) Иноватори користе нелегитимна и незаконита средства како би постигли своје циљеве. Пример су криминалци. 3) Ритуалисти се придржавају друштвених стандарда иако ништа не добијајау заузврат. 4) Они који се повлаче одбацују доминантне вредности. Они „губе“ трку и „напуштају“ друштво. 5) Бунтовници одбацују постојеће вредности и средства и желе корените промене и доношење нових вредности. Они желе реконструкцију друштвеног система. (Гиденс, 2003, 217) Мертонова теорија је доживљавала критике због недостатака неких додатних објашњења и присутности детерминизма, али је и наишла на одобравање великог броја стручњака.
Структуралне и супкултуралне теорије девијантности
Структуралне теорије девијантност објашњавају положајем појединаца у друштву и по томе су сличне Мертоновој. Супкултуралне теорије објашњавају девијантност супкултуром неке друштвене скупине. (Хараламбос, 2002, 356). Одређене супкултуре одређују нека сопствена правила унутар њих, која се разликују од општеприхваћених друштвених правила. Алберт К. Коен тврди да је деликвенција колективна, а не индивидуална реакција. Он указује да припадници ниже радничке класе пате од статусне фрустрације, тј. незадовољни су својим ниским статусом у друштву. Они одбацују опште друштвене норме и вредности и замењују их неким својим нормама и вредностима унутар групе, где могу стећи жељени углед. (Хараломбос, 2002, 357). Тако настаје деликвентна субкултура. Клауард и Олин су су својим истраживањима да се банде малолетних деликвената појављују у субкултурним заједницама, као што су обесправљене етичке мањине у којима су шансе за успех минималне. (Гиденс, 2003, 217) Волтер Б.Милер сматра да је злочин производ културе ниже класе. Он сматра да припадници америчке ниже класе имају своје културне традиције и своја „правила игре“, која се битно разликују од других класа. Постоје три примарна жаришта интереса припадника ниже класе. То су: „чврстина“, „лукавство“, „узбуђење“. Милер даје објашњења жаришних интереса малолетника. То су склоност ка припадности скупини и заокупљеност статусом који се постиже у оквиру норми вршњачке скупине. (Хараламбос, 2002, 359)
Интеракционистичка перспектива Интеракционистичка перспектива се усредсређује на интеракцију између девијантне особе и оних које је као такву дефинишу. (Хараламбос, 2002, 372) Та перспектива испитује зашто се одређени појединци дефинишу као девијантни, те утицај таквих дефиниција на њихово деловање. Хауард С. Бекер тврди: „Друштвене скупине стварају девијантност тиме што стварају правила чије кршење чини девијантност те тиме што та правила примењују на одређене људе и етикетирају их као аутсајдере... девијантно је понашање оно понашање које људи таквим етикетирају“ (Бекер, 1963, стр.9 у Хараламбос М. Социологија-теме и перспективе, 2002, 373) Овим Бекер покушава да докаже да девијантност није засебна појава, већ појава која је проглашена неприхватљивом од стране друштва. Бекер се такође посветио проучавању деловања етикете на неку особу. Установио је да етикета дефинише појединце као посебну врсту особе. Она представља главни статус зато што утиче на сваки други статус, који појединац поседује. Ту се појављује опасност за етикетираног појединца да он почне о себи размишљати у складу са том етикетом. Тада „девијантна идентификација постаје доминантна“. (Хараламбос, 2002, 374). Овај процес не мора бити неизбежан, као што су неки случајеви на крају и показали. Едвин М. Лемерт је такође истакао важност реакције друштва на девијанта. Он је установио разлику између “примарне“ и „секундарне“ девијације. Примарна девијација је мање важна и она се састоји од девијантних чинова пре него што су јавно етикетирани. Секундарна девијација је реакција појединца на реакцију друштва које га као девијантност етикетира. Она је много битнија за појединца од примарне девијације. Ирвин Гофман је истакао да институције могу уништити појединца који је кроз њих спроведен. Као пример је навео менталне установе које разним процесима уништавања личности никако не могу помоћи појединцу да нормално настави живот после њих.
Феноменолошка перспектива девијантности Феноменолози настоје открити шта је девијантност испитујући начин на који се неки чинови и појединци почињу дефинисати као девијантни. Они тврде да етикетирање управо наводи људе на више девијантних дела. (Хараламбос, 2002, 379)
Марксистичке перспективе девијантности Марксистичке перспективе заговарају да је власт у рукама оних који поседују и контролишу средства за производњу. Ту су закони само инструмент владајуће класе који брани њихове интересе. Капиталистичке државе невољно доносе законе који регулишу важне аспекте капитализме, а који би могли угрозити његову профитабилност. „Недоношење одлука је подједнако важно као доношење одлука“. (Халраламбос, 2002, 382) Владајућа класа је успела да се побрине да се доносе само „сигурне одлуке“ и да нека кључна питања никада нису јавно постављена. Социолози, који су под утицајем марксизма, тврде да је злочин раширен у свим друштвеним слојевима. (Хараламбос, 2002, 383) Лорен Шнајдер доказује да су најтежи злочини корпорацијски злочини. Многи марксисти виде у злочину природан „изданак“ капиталистичког друштва. Вилијам Ч |