 | Re: Парсонс-Хобс и проблем поретка |
|
Хобс и проблем поретка „...Хобсово размишљање лежи у његовом познатом схваћању природног стања као рата свих против свију....Он каже да је човјек вођен мноштвом страсти.... Човјек није лишен разума. Но разум је у служби страсти – то је способност да се одреде путови и средства за прибављање оног што човјек жели. То су жеље насумце, јер >>нема опћег правила за добро или зло које би произилазило из природе самих ствари<<. Дакле, будући да су страсти, као коначни циљеви акције, врло разнолике, нема ничега што би спријечило да се њихово одвијање не заврши у сукобу.“(Парсонс,1990,175) Према овоме, какво је Хобсово размишљање, долазим до закључка да је разум у другом плану и да су страсти те које воде човека кроз његов живот. Дакле, >>рат свих против свију<< може се разумети као стална борба око постизања циљева, односно страсти. „Према Хобсу разлог опасности сукоба је добрим дијелом увјетован моћи.... Моћ коју човјек има је, према Хобсовим ријечима >>његова садашња могућност да се домогне неког очитог добра у будућности<<.... Према томе, моћ као циљ, извор је подјеле међу људима, јер ако два човјека желе исту ствар, а обојица је не могу имати они постају непријатељи, који траже начина да један другог или униште или преваре.“(Парсонс,1990,175-176) Моћ представља основну поделу у друштву, тачније ствара одређени поредак. Различити однос моћи два човека и хтење за истим добро, које може само један имати, ствара међу њима непријатеље. „У одсуству ограничавајуће контроле људи ће у ту сврху примјенити најприкладнија средства. У посљедњој линији то су насиље и превара.... Страх од таквог стања (ратног) ставља у покрет темељ свих страсти, а то је нагон за самоодржањем, који се ослања на разум и тражи излаз у друштвеном уговору. Да би се заштитили од агресије и насиља од стране других, људи уговорно пристају на ограничавање своје слободе. Једино на тај начин спречава се рат свих против свију и осигурава ред и мир.“(Парсонс,1990,176) Људи су вођен страстима, а као највећа страст, страст за очувањем живота односно самоодржања, доводи до тога да на основу разума стварају друштвене уговоре, свесно се ограничавајући дела слободе, само ради остварења личних интереса и без опасности да би дошли у стање „рата свих ротив свију“, односно желе да имају стабилно друштво. „Хобс термин ред или поредак употребљава у два различита значења: нормативни поредак и чињенични поредак....Нормативни поредак увијек је релативан према датом систему норми или нормативних елемената, било циљева, правила или других норми....Друштвени је поредак увијек фактички поредак уколико је доступан научној анализи“(Парсонс,1990,176-177) Овакав поредак, тј. нормативни, значи да се налази у складу са нормама које су прописане. Свако одступање од тога доводи до хаоса. Ово је један од кључних чинилаца код утилитариста. „...Распад сваког датог нормативног поретка је стање каоса с нормативног стајалишта.“(Парсонс,1990,176) Свако кршење норми, које су дате у друштвеном уговору, доводи до распада нормативног поретка и ствара хаос и распад друштва. „Ако узмемо једну другу чињеницу, коју Хобз означава као >>једнакост наде<<, постаје одлучујући проблем поретка у нормативном смислу дохватљивости циљева, задовољавање страсти.“(Парсонс,1990,177) Ово представља могућност да свако од нас може доћи до задовољења својих страсти, тиме што онај други губи ту могућност. Дакле ако не могу ја, може неко други да задовољи потребе, не бирајући средства. „Осигурање једног и другог, признања и услуга, било за непосредне или коначне циљеве, увијек је најсигурније помоћу насиља и преваре. Међу утилитарним постулатима рационалности нема ништа што искључује примјену тих средстава.“(Парсонс,1990,177) Утилитаристи ће искористити свако могуће средство и сву моћ коју поседују, само ради остварења својих страсти, а то су признања и услуге других људи. Ово је доста лако приметити у малим срединама, на шта је све човек спреман како би дошао до одређеног циља. „...Нестабилност, коначно, почива на оскудности ствари за које постоји опћа потражња, које, како каже Хобс, >>желе два човјека или више њих<<, но >>које обојица не могу корстити<<....Потпуно утилитарно друштво је каотично и нестабилно, јер у одсуству ограничења употребе средстава, посебно насиља и преваре, по природи саме ствари ситуација мора прерасти у борбу за моћ, а у борби за непосредни циљ, за моћ, сви изгледи за коначно задовољавање разних страсти неповратно су изгубљени.“(Парсонс,1990,178) У оном друштвеном поретку, где су доминантни утилитаристички елементи, јасно се види Веберов нулти збир моћи, тј. наметање своје воље, упркос отпору других. Даље видимо да такво друство не може опстати у тквом облику, јер ће та борба за моћ прерасти у борбу између њих, која ће довести до урушавања поретка. „Уговорни споразум уједињује људе само због ограничене сврхе, на ограничено вријеме....Инстиуција уговора има примарни значај као оквир поретка. Без тога би људи, како Диркем експлицитно каже, били у стању рата. Но стварни друштвени живот није рат.“(Парсонс,1990,178-179) Стварањем уговорног споразума, видимо да Диркем говори, такође о индивидуалним интересима, али који ублажују непријатељство и у служби су заједничке користи. Дакле овде долази до функционалистичког схватања моћи, а по Парсонсу је то променљиви збир, способност постизања заједничких циљева. Литература: Парсонс, Т.Хобс и проблем поретка, у Кувачић, Функционализам у социологији, Напријед, 1990, 175-180 |