Теорије и методе истраживања друштва (Theories and Methods of Society Research)

Коме је религија потребна?

У модерном друштву се сусрећемо са бројним религијским опредељењима, које бих лично везала за веће ширење осећаја индивидуалности. Свако од нас сада на нови начин сагледава себе, оно физичко и метафизичко, свако од нас сада може да прилагођава слику извесног божанства својим схватањима а да притом не буде директно осућиван... У избору религије се крије слобода избора, воља, али не само то.. Ту се крије и утицај културе, породице као директног утицаја али и посредника одређених макросистема и још много других фактора. И најбитније, ту се крије потреба... Потреба човека да нађе тај канап над који ће му помоћи у превазилажењу патње и беде. А шта је у сржи ове различитости у интензитету вере и потребе за њом него управо друштвена неједнакост? У овом есејском раду желим да се осврнем управо на ту повезаност друштвене неједнакости на потребу за религијом?

Видели смо да је разматрање друштвене поделе код Диркема помало идеалистичко, односно он не види поделу рада као нешто што је лоше већ као нешто у извесном смислу осигурава боље функционисање друштва као целине. Говори нам о томе како друштво представља једну интегрисану целину а не једноставан скуп појединаца. Оно представља процес удруживања појединачних свести, где ће сада постојати међусобни утицај који усмерава целокупно понашање човека, његово мишљење, читав његов живот.. Диркем сматра да најзначајнија последица поделе рада није у томе што она повећава принос подељених функција, него што ове чини солидарним, тј. узајамно зависним... да учини могућим друштва која без ње не би постојала. (Диркем, Емил, "О подели друштвеног рада", Просвета, Београд, 1972..) Осврнимо се на његово схватање религије? Зар не видимо скоро идентично мишљење? Свуда наилазимо на мисао о солидарности, на ту мисао о интеграцији међу људима, на значај друштвене кохезије која ће омогућити добро функционисање друштва. Зар није и религија тај израз тежње ка солидарности, или макар један од принципа који стоји у основи?! Религија стоји ту са својом неприкосновеном улогом као један од фактора, али не само као један од њих већ као један од значајнијих јер шта је битније од духа човека...? Зар од тог духа не зависи и човеков однос према свету а самим тим и према свом друштву, обзир према њему и посвећеност? Код Диркема смо могли наићи на позитивно гледиште специјализације и поделе рада јер можемо увидети да је он на то гледао као на нешто што подстиче интеграцију, ту друштвену кохезију, нешто што доводи до успостављања и ширења сарадње међу појединцима, али све то у оквиру одређеног етичког кодекса. Религија јесте део тог етичког кодекса, јер она има улогу не само да испуни своје функције друштвене кохезије већ и друштвене контроле. Та друштвена контрола јесте уткана у појам етичког кодекса, а притом скоро сваки облик религије поседује правила која макар у извесном смислу ограничавају деловања човека, утичу на њега, или у најмању руку усмеравају. Диркем сматра да не може бити друштва које не осећа потребу да у правилним размацима одржава и јача колективна осећања и колективне идеје које творе његово јединство и особеност. А то морално обнављање може се постићи само путем зборова, скупова и сабора на којима појединци, тесно приближени једни другима, заједнички изнова потврђују своја заједничка осећања; отуда церемоније које се - својим циљем, резултатима које производе, поступцима којима се у њима прибегава – не разликују битно од изричито религијских церемонија. (Диркем, Е. Елементарни облици религијског живота, Просвета, Београд, 1982. , стр. 387) И овај цитат нам говори о том колективистичком статусу религије. Ми смо у истом овом делу видели ту повезаност религије са црквом, као јако битну притом. Религија је друштвена чињеница а црква је друштвена установа... Дакле, не можемо гледати на религију као на нешто апсолутно јер се она уткала у наш и лични и друштвени дух. Управо ова потреба наведена у цитату, потреба да се у правилним размацима одржавају и јачају колективна осећања, управо она и јесте фактор који повезује религију са друштвом, фактор који има улогу и у остваривању ток етичког кодекса. Сада све ове појмове можемо ускладити у једну слику која твори друштво као једну целину, јер све има улогу повезивања међу људима. Управо у томе ја видим ту директну повезаност друштвене неједнакости и религије код Диркема, управо у том суделовању остваривања потенцијалног адекватног етичког кодекса који ће поделу рада преобратити из наизглед сурове реланости у један добро формиран и координиран систем где ће друштво бити стављено испред појединца, где ће постојати једна нова вера, вера у Друштво.

Код Маркса није све тако светло, нема толико позитивности као код Диркема, тј. нада се не налази толико у разматрању усавршавања постојећег система већ у успостављању сасвим новог, комунистичког. Маркс се залаже за укидање класног система, за укидање религије сматрајући да све то доприноси отуђењу човека које мора бити савладано да би се достигао тај ступањ среће и задовољства који сваки човек у истој мери заслужује. Код њега стратификација не доводи до интеграције као код Диркема већ до дезинтеграције, а у све то је уплетена и религија. Повежимо Марксов Манифест и критику упућену на рачун религије? Зар не видимо скоро идентичне поставке? Зар не видимо ту јасну слику о неједнакостима које прожимају наше друштво, зар не видимо тај потлачени положај појединца који је отућен од свог рада а самим тим отуђен и од себе? Зар не видимо директну везу? Та веза се одражава у разматрању класног система. Наиме, имамо буржоазију и имамо пролетеријат. Пролетеријат се налази у незавидном положају, постаје неко ко бива удаљен од самог себе јер не налази срећу у свом раду, у свом положају, јер не може да оствари своје потенцијале и управо тада се у слику уплиће религије, јер човек сада мора наћи наду. Напуштање религије као илузорне среће људи је неопходно за остваривање стварне среће. Захтев да се напусте религијске илузије о свом стању је захтев да се напусти стање коме су илузије потребне. (Маркс, Карл, Критика религије из Увода у Критику Хегелове филозофије права, текст преузет са следеће интернет адресе: http://lms.f.bg.ac.rs/mod/resource/view.php?inpopup=true&id=967, стр. 2) То стање које се мора напустити коме су илузије потребне, које твори жељу за убеђењем у неку вишу силу која ће нас спасити, која ће нам помоћи, која нам осигурава бољи живот након смрти, управо јесте подела рада, подела на класе. Укидање класног система носи са собом и то укидање потребе за илузорном срећом. Дакле, опет стижемо до тог појма потребе, до њеног постојања, јер ако бисмо живели у друштву у коме смо сви једнаки, у коме свако може да оствари своје потенцијале и да на тај начин постане срећна и задовољна индивидуа, онда нећемо имати потребу за том мишљу о спаситељу, нећемо имати потребу да тражимо наду у другоме јер не бисмо имали онај тип лоших услова, тј. нећемо имати увид у тај неки потлачени положај овековечен бедом који ће усмерити наше очи ка небу, јер више не можемо наћи спас у себи. Самим тим, сматрам да код Маркса стога не можемо гледати на религију као фактор неједнакости већ као на његову последицу. Дакле, религија није узрок већ последица поделе рада, друштвене неједнакости.

Вебера можемо у извесном смислу довести у везу са претходним разматрањем Маркса јер код Вебера опет имамо то разматрање потребе религије у оквиру поделе на класе. Сетимо се да је Вебер развио вишедимензиналну теорију стратификације, односно, становиште по ком друштвена неједнакост није условљена само једном карактеристиком већ у њеној основи стоји више фактора и при томе разматра поделу на класе, сталеже и странке у зависности од критеријума поделе, тј. да ли је у питању економска моћ, политичко гледиште или неједнака расподела друштвене части. Овде углавно можемо срести разматрање религије у оквиру класних подела.

... Потребу за избавитељем и пророком нису редовно имали срећни људи, имућни и господари, него потлачени или бар они којима је претила невоља. Стога је трајно место пророчки навешћене вере у спаситеља, претежно било у мање социјалним слојевима, којима је она или сасвим замењивала или бар рационално допуњавала магију.

(Вебер, М., Сабрани списи о социологији религије, Први том, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997., стр. 200)

Обично, слојеви који сасвим утемељено поседују социјалну част и моћ, стварају своју сталешку легенду у смислу својственог им, посебног квалитета, већином квалитета крви: њихово (стварно или тобожње) бивство храни њихово осећање достојанства. А социјално потлачени или сталешки негативно (или бар: не позитивно) вредновани слојеви своје осећање достојанства најлакше потхрањују вером у поверену им, посебну „мисију“: њихова дужност или њихово (функционално) постигнуће јамче им или конституишу посебну вредност, која се тиме помиче у нешто с ону страну њих самих, у „задатак“ који им је поставио бог.

(Вебер, М., Сабрани списи о социологији религије, Први том, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997., стр. 203)

Овде имамо два цитата који нам директно говоре о томе како су интензитет, тј. како сам је већ називала, потреба за религијом повезана за друштвеном неједнакошћу и шта то условљава разлике међу њом. Дакле, подела рада нам рефлектује постојећу стварност окарактерисану друштвеном неједнакошћу. Имамо друштвене скупине које карактерише известан заједнички полошај у друштву, био он завидан или не, али оне реално постоје. Каква је ту улога религије? Они који поседују оно што се у друштву сматра вредним, част, моћ и сл. они се не окрећу толико Богу, они немају потребу за тим, или макар не у оноликој мери у коликој је имају они који се налазе у лошијем положају, они који морају да се боре за своју егзистенцију, они који се налазе у стању беде и желе да је савладају, да изађу са њом на крај. Водимо се на тренутак Марксовом поделом на буржоазију и пролетеријат - буржоазија нема потребу за избавитељем, али пролетеријат има. Пролетеријату је потребно нешто у шта може да се узда, нешто у чему може наћи разлог свог постојања, нека нада која ће одржати њихову жељу за животом. Ова потреба нижих социјалних слојева јесте израз опијума народа.

Ово јесте био кратак преглед у коме сам желела да сагледам тај однос друштвене неједнакости изражену кроз поделу рада и религије. Инспирисана са ова три гледишта, а и под утицајем сопствених становишта, сматрам да религија јесте потреба и да се она разликује у својој величини, или боље речено, интензитету управо у оном смислу у коме је наш друштвени положај повољан или не. Слажем се са Марксом да је религија креација човека и да она јесте последица. Али та последица може некада бити и узрок, или макар само повод, ако се нпр. осврнемо на неке насилне догађаје који су били вођени под заставом са нпр. крстом на себи... Било како било, не смемо једнодимензионално гледати на религију али исто тако ни на друштвену неједнакост, јер је све то само део једне широке слике. Ако постоји утицај религије на друштвену неједнакост, онда је она само један од утицаја, уколико постоји потреба за религијом међу различитим слојевима, онда је она само једна од потреба.

Истина је да живимо у свету неједнакости, и можда ће ова слика остати присутна јако дуго док не дође до неке битне промене која ће одговарати свима нама, уколико је то могуће... У том смислу, подржавам постојање религије, јер на крају крајева, сви ми желимо да учинимо свој живот бољим, али немамо сви подједнако добре услове за то, и ако је некоме потребна вера као неки канап за који се може ухватити када му измиче тло под ногама, нека има ту опцију при себи, јер вера, докле код остаје оног узвишеног карактера ког би требало да буде, може бити помоћ онима којима је та помоћ потребна.