Подела рада и девијантност- узрок и последица?

Друштво се може делити и раслојавати преко различитих критеријума који могу бити мање или више значајни. Питање које се намеће када се говори о друштвеној стратификацији је првенствено оно о њеној функционалности и узрочности. Ово питање је разматрано из углова три значајна социолошла правца кроз чије је перспективе подела рада добијала различит улоге и статусе. Међутим, када се у целу ствар такође уведе и појам девијантности, односно одступање од утврђених норми и правила унутар друштва, добијамо један занимљив динамички однос у друштвеном систему који може, према неким ауторима сугерисати да одређена структура друштва као и положај појединца у њему, може довести до тога да заправо сама друштвена стратификација узрокује појаву девијантности.

Гледајући са становишта функционалиста, који целокупно друштво посматрају као кохерентну целину, јавља се теза да су и подела рада и девијантност функционални. Они су неодвојиви део сваког друштва, премда имају различите функције- подела рада је неопходан механизам функционисања друштва, она није узрок неједнакости, већ диференцијације на способне, вредне, оне који заслужују награде и привилегије које добијају, док криминалитет и девијантност могу имати функционалну улогу (према Диркему, док год њихова стопа није прениска или превисока), као средство напретка друштва, али и као алат за повлачење границе између доброг и лошег.

Иако на први поглед, из перспективе функционализма не делује да друштвена стратификација која доводи појединце у неједнаке положаје може довести девијацију, постоји занимљива правилност у разматрањима Роберта Мертона, значајног социолога функционализма. Према Мертону, девијантно понашање се јавља због притиска друштва да се остваре културни циљеви легитимним, односно институционализованим средствима и реакција на овакав притисак може бити разнолика: конформизам, иновација, ритуализам, повлачење, побуна. Правилност која се јавља у оваквој анализи јесте да су, према Мертону, одређене класе склоне одређеним девијантним реакцијама. Иако највећи број људи спада у групу конформиста, они који се окрећу иновацији су углавном припадници нижих слојева који се налазе у лошем друштвеном или економском положају (мада сам Мертон наводи да сама ова припадност није довољна за јављање девијантности). Иноватори су девијантни јер не прихватају друштвено утврђена правила и средства, иако прихватају културне циљеве. Даље, припадници ритуализма су махом из ниже средње класе, а девијантни су јер користе институционализована средства, али не за постизање циљева, већ као "ритуал", без икакве аспирације за успехом. Код повлачења имамо слој који стоји вероватно најниже у друштвеној хијерархији, скитнице, изопштене, а чија се девијантност састоји у одбацивању и друштвених циљева и легитимних средстава за њихово постизање. Вероватно најзанимљивије запажање у овој анализи је свакако реакција побуне, чији припадници одбацују и циљеве и средства и замењују их неким другим средствима и циљевима, али не припадају најугњетаванијим класама, већ, напротив, некој класи која се налази у успону.

Када се повуче оваква паралела између функционалистичког схватања девијантности и поделе рада, јавља се још једна заједничка тачка сем функционалности, постаје јасна њихова занимљива, динамичка веза.

Као што ћемо видети у даљим разматрањима, и у интеракционистичком учењу такође се може повући паралела између девијантности и припадности одређеним друштвеним групама. Наиме, први је овакву теорију изнео Едвин Садерленд говорећи о диференцијалном удруживању. Насупрот неким психолошким теоријама које тврде да се девијантно понашање јавља као последица неких диспозиција личности, Садерленд је тврдио да је заправо девијантност последица припадања одређеним друштвеним групама у којима се уче специфични обрасци понашања као правила и норме које важе унутар те групе. Односно, појединац није као такав склон девијантности, већ се, у зависности од тога којој групи припада и какве је обрасце понашања усвојио, он упуштва у понашање које се ван његове групе сматра девијантним.

Друга утицајна интеракционистичка теорија девијантности јесте свакако Бекерова теорија етикетирања према којој девијантност настаје процесом етикетирањем аутсајдера у друштву, односно његовом осудом од стране друштва због прекршаја утврђених норми и правила, чиме се губи његов идентитет и девијантност постаје преступниково примарно одређење. Међутим, дубљом анализом Бекер долази до тезе да се не сматра сваки девијантни чин девијантним и да се појединцима суди не само на основу онога што су учинили већ и на основу тога којој друштвеној групи тај појединац припада. На основу тога којој етничкој, полној и (оно што је значајно за овај рад) класној и економској групи преступник припада, санкција која му следи биће блажа или строжа, а могуће је да је, у неким случајевима, неће бити уопште. Још један значајан аспект друштвене стратификације у односу на девијантност јесте свакако способност да се другим групама намећу сопствена правила, односно они који поседују већу моћ и престиж имају већу могућност наметања својих правила другима.

Овом анализом Бекер и Садерленд су показали да припадност одређеном друштвеном слоју свакако утиче на појаву и даљи развој девијантности.

Узрочно-последична веза између девијантног понашања и поделе рада је свакако најуочљивија у марксистичком учењу. Говорећи о положају мањинске владајуће класе и већинске подчињене класе, марксисти препознају различите тенденције ка девијантности, као и тежину преступничког понашања које се по правилу јавља у једној или другој класи.

Наиме, сами закони и правила настају из потребе владајуће класе да остане на свом повлашћеном положају, да се скрене пажња и агресија са њихових прекршаја и да се потлачена класа прикаже као она која је сама по себи склона девијантном понашању и "болести". Дакле, закони нису ништа више него алат владајуће класе, који ради само и искључиво у њихову корист.

Марксисти су се слагали да је злочин распрострањена појава, међутим, радничка класа је у тако страшном, незавидном положају, а капиталистички систем у коме живе толико немилосрдан и конкурентан (а опет, у тој конкуренцији, радничка класа од самог почетка нема шансе за успех) да је појава криминалног понашања у овој класи не само нешто што се неминовно мора јавити, већ и кривица никог другог до владајуће класе која их је не само довела у такав положај, већ их свесно задржава у њему ради сопствене добити и користи. Исцрпан приказ лошег и безнадежног друштвеног, економског, па и духовног положаја радника дат је у Енгелсовом делу "Положај радничке класе у Енглеској", где јасном анализом и дедукцијом, Енгелс долази до закључка да раднику у тако страшном и неизбежном положају слаби осећај за поштовање норми и правила и да је сасвим природно да ће се он препустити преступничком понашању, а да је згрожавање буржоазије над таквим понашањем не само неосновано, већ и лицемерно.

С друге стране, злочин владајуће класе је неупоредиво већи. Не само да је, како Харалмбос наводи, у неким истраживањима утврђено да корпорацијски злочини коштају државу неупоредиво више него злочини који се дешавају у нижим класама, већ ови злочини произилазе из похлепе и незаситости оних који не само да имају довољно за преживљавање, образовање и продуховљење (чему за целог свог живота, свим својим напорним радом радник није ни близу), него они увек желе више, а сам капиталистички систем који се толико труде да сачувају не поседује горњу границу за успех и богатство, а подразумева акумулацију богатства што условљава да се свим расположивм средствима владајућа класа служи и на крају, како Маркс наводи, чак и богати и успешни се не сматрају више богатим и успешним, већ потону у конкурентној борби за статусом најуспешнијих и најбогатијих.

Из ових разматрања јасно је да се девијантност и подела рада не могу посматрати као две одвојене појаве у друштву, као два његова засебна дела. Иако не у истој мери, показали смо да у свакој од наведених социолошких перспектива можемо показати да подела рада и различита расподела, престижа, моћи, богатства које таква подела условљава доводи до одређене појаве девијантности и садржи правилности у односу на испољавање преступничког понашања и припадности одређеној друштвеној групи.